“Oblici i mogućnosti proznog izraza“ –Opredeljenja – Oblici i mogućnosti proznog izraza – (nastavak) Anketa, „Savremenik“, Beograd, knj. 33, 4, 1971.
Kritička tendencija je imanentna književnosti. Pišući vi gradite jedan svet samo da biste ga razorili. Ima u tome nečeg magijskog.
Pisac podseća na vračaru, koja, po porudžbini osvetoljubivog klijenta, izrađuje veran model neke omražene ličnosti samo da bi ga, odmah, zatim, bodenjem i kidanjem uništila, i to sve u dubokom ubeđenju da će se i ureknuta osoba istog trena raspasti.
Ne čini li to i pisac? On gradi veran model stvarnosti samo stoga da bi ga razorio, i to u nadi da će sam taj mađijski čin razoriti, ili bar dobro uzdrmati omraženu stvarnost.Svako opisivanje je istovremeno i razaranje. I komntar je razaranje.
Nema nijednog tehničkog postupka u pripovedačkoj umetnosti koji nema destruktivan karakter. Dubuinska analiza neke aktuelne svesti nimalo nije naivnija od dinamita. Za pisca nema drugog odnosa prema stvarnosti do negativnog.
Međutim, iza tog rušilačkog postupka, gotovo u svim književnim slučajevima vrednim pažnje, stoji jedan idealistički, moralizirajući, u stvari dozlaboga puritanski duh. Srećom, naravno.
Čak i kod takvih pisaca koji su, blagodareći udruženim naporima komercijalizovane svesti i ljudske gluposti, stekli slavu intelektualno-seksualnih nemani (Henri Miler), vidljivo je prisutan asketski duh.
Bulatović je, recimo, izrazit moralistički pisac. U drugom, stvarnom sloju svoje literature, on je čedan. Rušilački bes potiče od izneverene čednosti, od izdatog poverenja, od propalih nada, od slomljenih iluzija.
Oni koji nam budu otkrivali najmračnije ponore naše stvarnosti, bez obzira koliko mi ostali u njoj oduševljeno uživali, najviše će zbog nje patiti. Ne kao pisci. Kao ljudi, a bojim se, možda i kao građani.
Književnost je kao usedelica, da uživa bi, ali i nevinost da sačuva. Zagriženo, i s pravom, naravno, brani svoju autonomnost, a sanja da je neposrednim uticajem, snagom društvene moći reči drugima oduzme. Želi da prljavštinu sa stvarnosti spere, ali i kroz tu prljavu stvarnost čista da prođe.
Hoće da je proročka, pa i ratnička, a žalosnu sudbinu proroka i ratnika neće da deli. Ona napada, ali napadnuta namah proglašava neprikosnovesnost i neutralnost.
Međutim, baš ove dve protivrečne komponente, dok su u blagotvornoj ravnoteži, i jedna ne prevagne, te se u književnost ne pretvori, ili samo u oruđe, ili samo u gradivo, onemogućuju da najveća dela sačuvaju estetsku autonomnost i da budu ljudski delotvorna.
Pisac se prema bilo kome i bilo kakvom društvu pojavvljuje isključivo kao građanin, i sav njegov odnos (pasivan, pozitivan, negativan, ambivalentan) prema poretku stvari u tom društvu potiče u prvom redu iz njegovog građanskog statusa, koji deli sa svim drugim članovima zajednice, nemajući pri tome privilegije, ni u pogledu koristi, ni u pogledu dužnosti.
Samo političari, samo oni koji smatraju da su pozvani društvo da grade, imaju i naročite obaveze prema njemu. Pisac ih nema. Status pisca, dakle, ne postoji. Osim u nekom prilično zapuštenom administrativnom smislu, naravno.
Postoji samo status čoveka i građanina, i on je odlučujući za naš moralni, duhovni i socijalni izbor. Tom izboru trebalo bi biti dosledan. Sam čin pisanja, međutim, pretpostavlja jednu sasvim drugu, skoro neprečišćenu vrstu angažmana.
I kao što mera slobode koju ispoljavam u svojim knjigama ne stoji ni u kakvoj vezi sa nivoom slobode u društvu (jer meru slobode u svojim knjigama određujem sam), tako i mera slobode koju ispoljavam u svojoj građanskoj delatnosti ne stoji ni u kakvoj vezi sa nivoom slobode izražene u mojim knjigama (jer meru slobode u mojim građanskim delatnostima određuje društvo).
Nekorisno je, stoga, zamenjivati ova dva angažmana, ali je isto tako licemerno i nepošteno kao pisac ispoljavati angažman koji se životom ne potvrđuje, a kao građanin propovedati angažman koji se književnim delom ne verifikuje.
No comments:
Post a Comment