Iz knjige Borislava Pekića “Vreme reči”, Beograd, BIGZ, SKZ, 1993. Izbor Ljiljane Pekić.
“Dok osećate stid, nade ima, ili kaverna nije metafora“. – Razgovor Boža Koprivice s Borislavom Pekićem, napravljen za ovu knjigu, koji se prvi put sada objavljuje. (London, 17. mart 1992)
Borisla (Pekić). Vaše ime može se podeliti na dva imena: Boris + Lav. Lav rođen u znaku vodolije (4. februar). Određuje li ime na neki način sudbinu čoveka? Koja je vaša zvezda? Verujete li u astrološki znak, u božansku numerologiju, u vavilonsku tombolu?
Iznenadili ste me. Prijatno, moram reći. Bojao sam se ovog razgovora. Osetili ste da ga izbegavam, zar ne? Sad vam mogu reći i zašto. Prvi je razlog strah od definitivnosti koju pretpostavlja ispovest, pod uslovom, naravno, da je iskrena. Pre nje živite, bez obzira kako, bar mirno.
U svakom slučaju, ničemu niste obavezni. Danas možete misliti jedno, sutra nešto sasvim suprotno, a da vas niko ne okrivi za nekonzistentnost.
Ali kad napišete biografiju, ili o svom životu vodite razgovor pod zapisnikom ili, recimo, ako vas, kao što se često događa, optuže da u nekom od svojih romana pod pseudonimom gravnog junaka sebe opisujete – jer odnekud se misli da možete meritorno pisati jedino o nečemu što ste sami iskusili – vaše slobode nestaje.
Vlastitom ste krivicom sebi napravili kalup u koji vas posle svi vezobrazno guraju. Otkako se doznalo da sam bio na robiji, na primer, sve zanima kako je tamo bilo, kako sam ja sve to izdržao, i zašto sam uopšte sebe u taj položaj doveo, kao da ja sve to pamtim, da sam zatočenički profesionalac, ekspert za robijanje!
Niko vas više ne gleda u nekoj ljudskoj ukupnosti i nedoslednosti, nego kao dovršeni monolit, malne nadgrobni kamen nad vlastitom biografijom. Ako vas smatraju moralnim čovekom, morate to po cenu glave ostati. Inače ste hulja, ono što se inače svakom drugom velikodušno dopušta.
Ako ste jednom bili demokrata, morate to ostati i na samrtnoj postelji, te i smrt kao većinsku snagu demokratski prihvatiti. Intimno osećanje nedovršenosti, procesa koji još traje bez izgleda da se ikad ičim stvarno okonča i zaokruži, i do sada me je sprečavalo da objavim svoje “Dnevnike”,
premda, istini za volju, oni se u načelu razlikuju od Memoara upravo tom nedovršenošću, tangentnom otvorenošću, izmenom uglova i stanovišta, nekom stalnom evolucijom, ukratko nesigurnošću i ambivalentnošću iskaza.
Drugi je razlog mom strahu nespokojstvo pred pitanjima koji se tiču moje profesije. Sve što sam o njoj i svojim knjigama – ukoliko su još moje, a mislim da nisu, ne u onom smislu u kojem su to bile dok sam ih pisao – imao i umeo reći, meni se čini da sam već rekao.
I kad se sve to sabere, očisti od pleve i svede na kostur od 336 nosećih kostiju, vidi se da ta s mukom, za potrebe javnosti upriličena, pa zato i artificijelna poetika, koja ima za svrhu da vas drži celog dok ste vi sav u nevezanim parčićima, da vas podredi nekoj nameri, dok ste vi uvek savršeno slučajni, nije ništa drugo nego stalno izmenljivo, stalno mobilno i aktivno, stalno tekuće iskustvo.
Sva su objašnjenja naknadna i sva liče na tumačenja života koji zaključujemo na osnovu nekoliko oštećenih arheoloških artefakata davno minulog života.
Dopada mi se zato što razgovor počinjete daleko od literature, premda pretpostavljam da ćemo i do nje stići, što ga počinjete od zvezda. Pa čak i ako zalutamo, i do književnosti nikad ne stignemo, velike štete neće biti.
Rekli ste: “Izgubljeni gradovi detinjstva nikad nisu propadali”. Zbog očeve službe, u detinjstvu opisali ste jugoslovenski krug kredom (Podgorica, Novi Bečej, Knjin, Mrkonjić-Grad, Cetinje, Beograd). Postoje li tajni rukopisi gradova, njihove duše? Grad kao Lavirint? Grad kao Hijeroglif? Beograd?
Grad kao Vavilonska kula. Grad kao Kanta za smeće. Grad kao Tamnica. Grad kao Pustinja. Grad kao Klopka. Grad kao Mravinjak. Grad kao Gubilište. Grad kao Groblje. Grad kao ... i tako dalje.
Ja sam gradski čovek koji mrzi grad upravo zato što bez njega ne može, što ne može bez nečega što mu reguliše pravce kretanja i na tim pravcima obezbeđuje minimalnu građansku sigurnost, ako ni u čemu ozbiljnijem, bar pri prelasku preko ulice.
Ja sam gradski čovek jer sam po prirodi građanin, odviknut od animalne grabeži za pojilo, priviknut u međuvremenu – što da se šminkamo – na neke druge, verovatno mnogo nedostojnije grabeži prosvećene zajednice.
I svi su moji gradovi, svi gradovi u kojima sam živeo, pa i oni kroz koje sam samo prolazio, koje sam samo dodirnuo, uvek sa mnom, poređani vertikalno u geološkim slojevima moje biografije, kao uzastopne Troje na Hisarliku.
Ja i sada, ako hoću, mogu da koračam glavnom ulicom Knina i srećem oficire Jugoslovenske kraljevske vojske, pripadnike divizijskog garnizona, u sivim paradnim mundirima sa sabljama i belim rukavicama; i sada, kad god poželim, mogu da, ne pomerajući se s mesta, uđem u Zetski dom i da se u tom minijaturnom pozorištu, gde bih sada mogao iz lože glumca dotaći, osetim beskonačno malim i ništavnim;
mogu samo mislima da osetim panonsku toplinu sunca na baroknoj prizemnoj kući u kojoj smo u Novom Bečeju stanovali i sladak miris dunja po banatskim pustarama i majurima, ili da kao sablast, nečujan i nevidljiv, obiđem dvorište zatvora na Adi Ciganliji u kome sam 1949. čekao suđenje, ili da se usred noći obrem na Čuburi 1946. i lepim antikomunističke letke.
I uvek sam sve te gradove osećao, kako kad, razume se, kao Lavirinte, ali Lavirinte kroz koje treba proći, zapamtivši put natrag, kao Hijeroglife koje valja razrešiti, upamtiti rešenje, ako ga ima.
A i kao Vavilonske kule čije pometene jezike treba značenju vratiti i razumeti, kao Kante za smeće koje valja ponovo pretresti, jer čuvaju neoprezno odbačene dragocenosti našeg humaniteta, kao Tamnicu na koju se treba navići, kao Pustinju koju valja nastaniti, kao Klopku iz koje se treba spasti, kao Mravinjak u kojem se moramo snaći, kao Gubilište koje treba od krvi sprati i Groblje što ga treba s poštovanjem o zadušnicama obilaziti ...
No comments:
Post a Comment