Vreme reči-XXIIIa deo

Iz knjige Borislava Pekića “Vreme reči”, Beograd, BIGZ, SKZ, 1993. Izbor Ljiljane Pekić.

“Moje viđenje književnosti“ – anketa časopisa „Književna kritika“, br. 6, Beograd, 1983.

Žao mi je što na anketu „Književne kritike“ iz ličnih razloga ne mogu odgovoriti iscrpno, koliko i njena tema i književna situacija zaslužuju. Sabrao sam ovde tek nekoliko premesa preuzetih iz „Dnevnika“, diktiranog u magnetofon tokom godine 1983.

Nisu vršene nikakve izmene, osim u redosledu beležaka, da bi ove, činjene inače u različita vremena i različitim povodima, obrazovale izvesnu celinu i tamo gde je upadljiva nespretnost usmenog izlaganja zahtevala intervenciju.



1. Nemam poverenja u književne generalizacije (ni u kakve, uostalom), pogotovu ako ih predlažu pisci. U toj skeptičnoj svetlosti valja gledati i na ove moje.

2. Umetničke teorije književnih profesionalaca intelektualni su alibi aktuelnog stanja njihovog duha ili njihove prolazne književne prakse. Istina je da način na koji mislim određuje način kojim ću pisati, ali i način mog pisanja određuje način na koji ću o tom pisanju misliti. Kako ga iskustvo neprestano remodelira, važi on jedino sada, i jedino za sebe.

3. U teorijskim komentarima književne prakse krije se naučnom metodologijom inspirisan pokušaj da se u ravni inteligencije objasni nešto što se u istini zbiva u ravni intuicije (a inteligencija mu je tek manje-više spretni posrednik, da se baš ne kaže – manje-više srećni menadžer);

pokušaj da se umetnost iz zone bez-mernog, nedokučivog, slučajnog prevede u zonu sa-merljivog, saznajnog, nužnog, gde se kao svaki fabrikat, može ispitivati, procenjivati, standardizovati, pa – zašto ne? – i u žigosanim, normiranim, garantovanim modelima proizvoditi, u skladu s potrebama tržišta koje se zamišljaju kao opšte.

4. Ako se takvim komentarima bavi pisac, možda je posredi i trud da se ljudima teorije dokaže kako ga značenje njegovih knjiga ne iznaneđuje baš toliko koliko mu se pripisuje, da često zna zašto je nešto napisao i zašto tako kako je napisao, a ponekad čak i da je pri tome – pogrešio.

5. Književne doktrine, kad ispituju „tehnološke procese“ stvaranja, kad ulaze u „književnu politiku“ (ono što književnost nije, a književnosti se tiče), kad somnabulo lutaju maglovitim, močvarnim, stalno mobilnim tlom značenja jednog dela, simulacija su strogo kontrolisanih racionalnih metoda nauke, ozbiljan laboratorijski rad, ali – tu je nevolja – s materijom ustrojenom na drugim načelima od onih što pokreću objekte od legitimno naučnog interesa.

(Kao kada bismo nešto što iziskuje alhemičarsko umeće hteli rešiti hemičarskim formulama.) Racionalna objašnjenja iracionalnog doživljuju, stoga, sudbinu svake filosofije koja putem ograničenog razuma hoće da nas pomiri s postojanjem neograničenog Boga.

Ako duhovnu sadržinu jedne civilizacije ne smemo meriti standardima neke druge, ni tajne Univerzuma antropocentrično svoditi na tajne humaniteta, ne možemo se nadati da ćemo prirodu umetnosti upoznati izvan nje same i jedino putem njenog odnosa prema nečem drugom, ni društvene probleme s književnošću rešiti ako im uporno dodajemo dileme iz drugih sfera života, pa i tzv. stvarnosti, kojom se ta književnost navodno bavi.

(Književnost se, u međuvremenu, ne bavi stvarnošću, već odnosom pisaca prema nečemu što oni veruju da je stvarnost.)

6. Jedina oblast u literaturi koja je do izvesne mere otvorena istraživanjima jeste oblast forme i, s njom u vezi, književne tehnologije. Možemo, dakle, razgovarati o tome kako je „Kralj Edip“, sa stajališta forme, napisan – pa možda i zašto baš tako – ali ne i o tome kako se tragedije pišu, pogotovu – kako ih valja pisati.

7. Pisac, takođe može govoriti o svom „književnom troposu“, ali spreman da jednom otkrije kako je bio u zabludi, ili kako ipak nije bio u zabludi, ni onda ni sada kada misli nešto sasvim suprotno.

8. Tek iz prethodnu ogradu usuđujem se reći da je za mene pisanje jednovremeno: način saznavanja i u književnom kodu saopštavanje tog saznanj. I proces i rezultat procesa u istoj književnoj formuli.

Ako se i kada moja spoznaja menja, menja se, od knjige do knjige, i moja književnost kao njena forma. Kad se ne menja – ne pišem; ili nastojim da novom knjigom staro saznanje preciznije, ubedljivije, estetičnije izrazim.