Vreme reči-XXIIIb deo

Iz knjige Borislava Pekića “Vreme reči”, Beograd, BIGZ, SKZ, 1993. Izbor Ljiljane Pekić.

“Moje viđenje književnosti“ – anketa časopisa „Književna kritika“, br. 6, Beograd, 1983. (nastavak).

9. Moje su knjige, kako ih ja osećam, pokušaj – pri tom i prilično neuspeo – racionalne formulacije mog metafizičkog odnosa prema stvarnosti (i njenim prividima) koja mi se predstavlja u dvojakom vidu:

kao građa iz koje uzimam teme (povode) i kao građa čija sam i sam neotuđiva tema. Položaj koji zahteva da budem izvan nečega što prevodim u nezavisnu književnu stvarnost, dok sam u tome neopozivo i potpuno, unapred onemogućuje tzv. objektivnost i moje pisanje svodi na – lični iskaz.



10. Kako je, međutim, u književnoj praksi nemoguće racionalno formulisati nešto što je iracionalno, ni Forma ni Značenja mojih knjiga nisu u potpunosti pod mojom kontrolom – pogotovu nemam uticaja na tumačenja koja zavise od sticaja takođe iracionalnih okolnosti – ne znajući šta hoću da napišem.ne znam uvek i šta sam napisao, šta to što sam napisao znači u zamršenoj kombinaciji sa ostalim značenjima dela.

(Ovim se u sumnju dovodi ono što je rečeno u stavu br. 2. Predvideo sam ovakve protivrečnosti, jer, sem njih, u razmišljanjima o Umetnosti jedva da sam išta drugo našao.

Što se književne prakse tiče, ponekad mi se čini da one reprodukuju naše vlastite ambivalencije kao i mnogobrojne opšte protivrečnosti – između duha i materije, prirode i civilizacije, mita i istorije, itd. –

ali i da, paradoksalno, ukoliko su one u jednom delu prisutnije, dublje, radikalnije, utoliko ono ostvaruje uspeliju estetsku harmoniju, redovno na planu sadržine, ponekad i na planu forme.)

11. Sebe smatram piscem – ideja. Ideja o stvarnosti, ne piscem stvarnosti. U umetnosti sam, dakle, gost. Gost koji se ne voli, ali se trpi. Onako kao što podnosimo ekscentričnog gosta koga smo na svoj prijem pozvali ne zato što našem društvu pripada, već da bi upravo tom nepripadnošću uneo izvesnu egzotičnu različitost.

Nije red da gost domaćinu deli lekcije o njegovom zanimanju, pa ove redove treba shvatiti kao razmišljanja o mojoj literaturi, ne o literaturi kao takvoj.

12. Kada bih na raspolaganju imao, odnosno kada bih mu bio dorastao, dublji, primereniji, neposredniji, iznad svega pouzdaniji metod saznavanja, da mi je dana moć filosofskog, mističnog ili iskustvenog prodiranja u smisao koji tražim, bez žaljenja bih se odrekao književnosti. Možda baš i ne “bez žaljenja”, ali bih se odrekao svakako.

13. Moja književnost je moj vrt. Ako se nekome u tom vrtu dopadne neki cvet, neka ga slobodno uzbere – ne gazeći, po mogućnosti, leje. Ako mu se ništa ne dopada, neka se ne naginje preko plota, već produži, ne obazirući se.

14. Uticaj umetnosti, ako ga još ima i u vidu koji zaslužuje brigu, neizračunljiv je i nepredvidiv. Umetnost daleko ređe menja naše predstave o svetu nego što ih potvrđuje. Utiče ako se slažemo s njenim zaključcima. A slažemo se ako smo to isto pre nje mislili.

15. Premda je prošlo vreme proročke poezije, vreme pesnika-vrača, pesmika-maga, pesnika-sveštenika, Zlatno doba druženja sa bogovima,

premda nas je istorija sa svojim uzastopnim materijalističkim civilizacijama udaljila od vlastitog porekla i neposrednih izvora saznanja, te od Umetnosti-Otkrivača Vekova napravila Umetnost-Ispitivača Njegove Kakvoće, ne mislim da ona nikada i ni na šta ne može stvaralački uticati.

Hoću da kažem samo da taj uticaj nije više njena primarna funkcija. (Primeri su vezani mahom za opresivne situacije, u kojima, blagodareći svom kodiranom jeziku, umetnost može ponekad reći i ono što se normalnim ne može, ili i tim jezikom govoriti ono što svi mogu da kažu.

U drugom slučaju ona automatski prestaje da bude umetnost. U prvom, takvog automatizma nema. Sve zavisi od dara, savesti i slučaja.

Jer, bez obzira na korisnost, pa i neophodnost ovako angažovane umetnosti – u sistemu ljudskih vrednosti, naime, sudbina književnosti nije uvek ni najpreča, ni najpresudnija – ona tada ne vrši svoju, već tuđu funkciju, od tvorca postaje medijator, sprovodnik, od kreatora – misionar.

Ako i tada dotiče univerzalne istine, a ne jedino tranzitne kojima služi, spasla je svoju dušu, opravdala gubitak nezavisnosti i sačuvala svoju urođenu prirodu.