Odluka žirija

Odluka žirija za dodelu dve stipendije.

Žiri za dodelu dve ravnopravne stipendije iz Fonda Borislav Pekić, u sastavu Ljiljana Pekić, Vladislava Gordić Petković, Predrag Palavestra, Gojko Božović i Mileta Prodanović, na sastanku održanom 25. juna 2008. godine odlučio je većinom glasova da književnu stipendiju Fonda Borislav Pekić za 2008. godinu dodeli:

Slobodanu Vladušiću za nacrt romana Forward

Vladimiru Kecmanoviću za roman u nastajanju pod naslovom Top je bio vreo

Slobodan Vladušić, asistent na odseku za srpsku književnost Filozofskog fakulteta u Novom Sadu, domaćoj književnoj javnosti poznat je kao oštrouman i plodan književni kritičar i teoretičar. Autor je tri knjige studija, eseja i kritika, brojnih književnih prikaza i kolumni pisanih za dnevne i nedeljne novine (Politika, NIN, Večernje novosti), a uređivao je nekoliko književnih glasila. Jednako uspešno i uverljivo Vladušić se iskazuje i u književnoj nauci i u publicistici.



Sinopsis za krimikomediju Forward najavljuje roman koji je u dosluhu sa tradicijom koliko i sa popularnim žanrovima, u kome će analogije sa klasicima evropske književnosti deliti mesto sa sistematskom dekonstrukcijom moderne civilizacije. Motivi detektivskog romana, romana toka svesti i putopisa prepliću se u ovoj urnebesnoj posthumanističkoj travestiji: kao inspiracija Vladušićevom projektu poslužila je i antropološka trilogija Borislava Pekića i ideja velikog pisca da žanrovski obrazac treba da posluži tematizovanju aktuelnih problema čovečanstva.

Vladimir Kecmanović diplomirao je opštu književnost sa teorijom književnosti na Filološkom fakultetu u Beogradu, bavio se uredničkim i priređivačkim radom a književnoj javnosti najpoznatiji je kao romansijer i finalista prošlogodišnjeg izbora za NIN-ovu nagradu.

Kecmanovićev projekat za roman pod radnim naslovom Top je bio vreo pozabaviće se ratovima devedesetih, temom neadekvatno obrađenom u tekućoj srpskoj prozi, koja je razapeta i zbunjena, po Kecmanovićevim rečima, između nacionalističke i anacionalističke ostrašćenosti. Tema opsade Sarajeva biće okosnica najavljenog romana u čijem će središtu biti dečak bez roditelja i staratelja, nemi svedok užasa koji je od ratnih trauma i doslovce onemeo. Hrabro istraživanje tragične istorije Balkana kroz vizuru egzistencijalne i etičke dileme običnih ljudi zahvaćenih ratnim vihorom najavljuje vredan i uzbudljiv romansijerski poduhvat.

Žiri stipendije »Borislav Pekić« doneo je odluku da ovogodišnju stipendiju dodeli Slobodanu Vladušiću i Vladimiru Kecmanoviću, uveren da nacrti njihovih budućih romana zavređuju naročito ohrabrenje i podršku.

Dnevnik B. Pekića XII deo

IZ NEOBJAVLJENIH DNEVNIKA BORISLAVA PEKIĆA (XII deo)
Izbor Ljiljane Pekić. (XI deo Ovde)

Danas sam započeo sa skicom za “Blaženi život gospodina Davida Gnjide, III pisara Gradskog suda”.

Gospodin III pisar sanja u postelji, kako se po debelom moru gibaju cilindri i pusteni šeširi i berei izvrnuti naopako, i kako na njihovim obodima, koje plavi pena, zevaju brodolomci, među kojima prepoznaje on svog zlotvora II pisara.



Zatim će se gospodin David probuditi, napipati cvikere sa crnom svilenom vrpcom, izribati zube, ušmrkati mentol u nosnice i otići u kancelariju. Njegova žena Frida ostaće u stanu da sprema obed.

Po povratku David će zaboraviti da zauzme red za meso i biće zato podvrgnut strogom preslušavanju. Konstatovaće se da su ga opet uhvatili da rasčišćava ruševine što će gospođu Fridu da dovede do besa.

David Gnjida je sličan junaku „Šinjela“, blizak je rođak onom činovniku koji je čitav život proveo u nadi da će svom susedu gardijskom oficiru vratiti uvredu što mu je ovaj naneo munuvši ga jednom slučajno u rebra, i spada u jako iznijansiranu kategoriju Volter Mitija – divnih sanjara.

(Hladnokrvnih kockara sa Misisipija, spasioca mladih i imućnih bankarskih kćeri, okrutnih pa ipak u dnu duše tako prijaznih morskih vukova, strašno okretnih operatora koji se služe uglama za pletenje umesto skalpelima,

viteških odmetnika koji se žene sa kćerkama gradskih šerifa, neustrašivih komandosa, koji u slobodnim časovima skuplja etikete sa flaša i uopšte bavi se tako neočekivano ljudskim zanimanjima, da mu se privatni život opisuje podrobno u nedeljnim ilustracijama na trideset strana.)

Igor Vasiljev

U T O P L J E N I K

Igor V. se vraća sa robije i nakon nekoliko meseci što ih je proveo na slobodi ubija se. Samoubistvo je bilo na izvestan način prejudicirano njegovim slikama, iako se on naravno nije ubio da bi dokazao svoju umetnost. Za to bi morao da živi. Smrt nije nikakav dokaz.

Možda je u njegovom slučaju moralna olabavljenost (koja se opaža kod svih povratnika prilično dugo nakon izlaska) samo pogodovala volji. Dok je ležao unutra, bio je sav u nekoj nervnoj napetosti, koja se pretvarala da je i moralna. Čvrstina, stav je bio nenormalno, űberspannt, stanje živčanog aparata.

Revolt je bio razdraženje vegetativnih centara, Telo se branilo idejama, jer nema bombe. Put od heroja na silu do dobrovoljnih govana, vodio je preko ureda za predavanje dokumenata iznad zatvorske kapije. Ovo se manje odnosi na Igora, ali je simptomatično za celu grupu oko SDOJ-a.

Po izlasku mi smo se razboleli od ataksije – naši životni gestovi bili su u smešnoj nesrazmeri sa ciljem. Cilj našeg opstojanja podsećao je na “Petlov hod” (što dolazi kao posledica ekstirpacije cerebeluma).Dizali smo noge više nego što je korak zahtevao. Umesto da nam se dive, ismejavali su nas.

Naterali su nas da budemo zli i nepoverljivi. Zbili smo se u čopor koji nam je priznavao izuzetost. U zamenu za to i mi smo priznavali čoporu da je nesvakidašnji. To je bila unija za međusobno divljenje.

Šta smo mi koga vraga uopšte sebi umišljali: da ćemo nekog impresionirati time što ćemo izigravati Don Kihote sa berberskim lavorima na glavi!

Heroji koji su bili izbačeni iz zatvora najednom više nisu imali protiv koga da se bore. Sve je išlo kao podmazano. Uveren sam da su nekoji i žalili što im nisu pravljene nikakve smetnje.

Jarost više nije mogla biti neposredno pothranjivana. Sav otpor se pokazao apsurdan, ne zato što nije imao nikakvih rezultata, nego prosto zato što stvarno i nikakvog otpora nije bilo.

Tek dim od naših zapaljenih mozgova. Osećaj da je nasamaren, neugodan je čak i kada je čovek u zamenu dobio samosvest. Međutim, mi smo ubrzo otkrili da nemamo ni samosvest.

Zato je neophodno da čovek iza sebe ima uspeh. Igor je uspeo! On je pripremao izložbu. Mogao se nadati, kraj svih netrpeljivosti ULUS-a, da će doživeti uspeh.

Ali da li je on bio pripremljen na iznenadno odmicanje zodova u večnost koja ga je mamila. kada je pao u kanal nije se moglo utvrditi da li je u posredi samoubistvo (na liniji „Utopljenika“), ubistvo ili običan, banalan nesrećni slučaj. (XIII deo Ovde)

Dnevnik B. Pekića XI deo

IZ NEOBJAVLJENIH DNEVNIKA BORISLAVA PEKIĆA (XI deo)
Izbor Ljiljane Pekić. (X deo Ovde)

Smešno je i sujetno kada student drugog semestra bira svoju doktorsku disertaciju, ali ja sam je izabrao. To je ideja koja me progoni već tri godine. Ideja radi koje i studiram psihologiju.

Ona se sastoji u ispitivanju psiholoških, društvenih, moralnih, filosofskih, ekonomskih i juridičkih komponenata koje su tokom pravne istorije čovečanstva našle izraza u pusanim Krivičnim zakonicima.



Glavna briga koja muči V. u ovom stadijumu naše kolaboracije na „Eksperimentu“, je kako dobaviti galu za premijeru.

Čak su i socijalisti postali jako ekskluzivni u odevanju. Završili smo prvu korekturu drugog čina.

Još uvek nisam ni blizu zadovoljan rezultatima ali Bog. (to se ne sme razumeti samo kao skraćenica) čeka.

Narod od sedamnaest miliona mozgova očekuje da mu dva kompromitovana čoveka pokazu kako izgleda. Ne verujem da će mu se on dopasti.

1954. godina.

„Uljez u svetlost“.

Dramska hronika o čoveku koji je izdao svoje ideje, nade, prijatelje, čast i najzad život, da bi oko sina, koga voli bezmalo psihopatskom ljubavlju, podigao i održao jednu iluziju.

San, kao oblik egoizma fiksiran izvan ličnosti, koja je u stvari mnogostruki projektor unutrađnje ekspanzije, neometano traje, sve dok se njegovi zraci ne sukobe sa zracima koje baca na život san druge ličnosti. U tom sudaru pobeđuje ličnost čiji san ima više realnih, dakle kinetičkih elemenata

Ostaci razbijenog sna su neuništivi. Krhotine kristalne geme razbijene u nama, čak i posle brižljive intervencije volje i razuma, vremenom zagnoje. Prognoza je stoprocentno infaustna.

Etičku istinu sadrže samo poslednji motivi. Moral je sa ovog stajališta intimna istina. Sve što je izvan nje spada u pravne norme ili društvene konvencije i izmiče idealnim moralnim kategorijama.

Prirodni i plemeniti motivi mogu izazvati prljave posledice, ali takav čin ne podleže drugoj osudi osim pravnoj.

Nijedna se idealna vrednost, pa čak ni osećanje privrženosti i ljubavi ne može preuzeti od druge osobe. Izolacija na koju je osuđen čovek od svoje biološke do inteligentne definisanosti, potpuna je, hermetička i nesavladiva.

Svako neposredno razumevanje je isključeno. Granice naše usamljenosti tamo su gde počinju tuđe. Preko tih granica nema komunikacije.

Nesporazum je prirodan oblik odnosa među ljudima.

(...) do sada uobražavali da je svet napravljen po meri „čizmara koji je proglašen za predsednika Republike“ uviđaju požudu stvari za promenom. Revolucija čita Balzaka, sluša Ramoa i gleda D’Engra.

Mi uživamo u Klodvelu, Hindemitu i Braku. Revolucija igra tango iz devetsto treće, oni koji su ga lansirali urlaju kao šakali u ritmu sambe.

Kao Teofil Gotje na premijeri „Ernania“, građanska klasa oblači crveni prsluk, da sablazni revoluciju koja ide u salonskom kaputu sa orhidejom u zapučku. (XII deo Ovde)

Dnevnik B. Pekića X deo

IZ NEOBJAVLJENIH DNEVNIKA BORISLAVA PEKIĆA (X deo)
Izbor Ljiljane Pekić. (IX deo Ovde)

18. septembar 1954. godine.

V. i ja počeli korekturu “Eksperimenta”. Sa njim čovek ima da hoda po trulim daskama. Kada je V. čitao M. Miloševiću našu dramu i rekao da se posle odlaska dr Rajnharda i Tollera, pokazuje na tavanici, kružna senka pacova u trku, ovaj je cinično upitao – “Molim, a gde ste vi videli tavanicu na pozornici?”



Rosandićeva predsmrtna izložba. Stari tabetični gospodin, koji obožava Ticijanove anđele, koji će mu uostalom ubrzo i trebati. Ako bi morao da ide peške on i ne bi stigao do raja. Njegova Mladost ljupko propagira pederastiju. Neki od radova u drveta do pojedinosti ilustruju čari ljubavi sa Lezbosa.

Hristos koji podseća na političkog mučenika našeg veka i zanesena majka u kojoj je nagon rase podignut na stepen kulta – ostavili su na mene trajan i dubok utisak. Ali taj stari gospodin koga njegovi učenici vozaju okolo kao bebu u kolicima, taj senilni pasti sodomski raspoloženih uspomena iz postojbine, voli da daje izjave koje zvuče kao Jerihonske trube.

On objavljuje strašni Sud modernoj. Nažalost majstor ima na raspolaganju samo frulu od zove. I njegov zvuk slab je kao i njegova misao. Dobro, on voli Ticijanove anđele. Drugi ne voli te anđele nego uživa u Brojgelu. Treći će im pretpostaviti Braka. Četvrti ima više poverenja u fotografiju. Ali zar to znači da objavljivanje jedne vrednosti, imperativno nalaže odricanje druge?

Rosandić svojim oblicima daje jedan nesumnjiv sekundarno patološki pečat. Ili su možda Ticijanovi anđeli bili manje bespolni nego što se pretpostavlja. O, da, znam lako je biti ironičan spram jednog osamdesetogodišnjeg tabetičara. Ali je isto tako lako zloupotrebljavati renome, koji se više ne može potvrditi.

Profesor Stanković sa Akademije primenjene, jedan od retkih ljudi koji priznaje da nema talenta, ispričao mi je anegdotu koja ilustruje prirodu bolesti kojoj podleže svaki umetnik. On i Grasi posetili su pre nekoliko meseci majstora u njegovom ateljeu.

Kao i obično on je sedeo u svom dupku, i čovek bi morao pošteno da se pomuči da uhvati njegovu ruku da je stegne. (One se kreću same od sebe u nepredviđenim pravcima.)

Neko od njih dvojice spomene neoprezno Meštrovića, na šta Toma patetično upita: „Ah taj zanesenjak – on hoće da bude skulptor skulptorum. On hoće da bude veći i od samog Rosandića!“ Taj čovek koji je napravio tolike glave doživeo je najzad da izgubi i svoju sopstvenu.

Umetnost stvara poluljude. Ona brutalno razara jednu plemenitu zonu ljudskog duha, da bi od njenog praha sagradila fikciju. Jednu narcisoidnu laž. Platon je znao zašto u njegovoj Državi nije bilo nijedno prazno mesto za tu prokletu zabavu.

28. septembar 1954. godine.

Projektujem opus o Njegovan Turjaškima. Pre nedelju dana počeo sam Dnevnik o njima, koji bi ilustrovao materijalizaciju te ideje. Dao bih je kroz romana. pripovetke, monografije i drame.

U pripovetkama koje sam nazvao „Anali o Njegovan Turjaškima“, pokušao bih da opišem izvesne eminentne časove iz života nekih članova ove kuće po metodi koje sam iskoristio u „Trijumfu Antonija Njegovana“.

Monografijama, pisanim na način sažetih i samo mestimice lirski obojenih biografija Cvajga i Moroa, biće obuhvaćeno nekoliko izuzetno interesantnih Njegovan Turjaških. (Ivan Njegovan, Hristijan Turjaški, Jakov Urlik Turjaški, Evgenija i Teodora Njegovan, etc.)

Osim nekoliko romana u stilu „Avantura pukovnika Emilijana Turjaškog“ centralno mesto u celom opusu pripalo bi nekoj vrsti „Hronike Njegovan Turjaških“, podeljene na tri dela.

Prvi pod naslovom „Gospoda Njegovan Turjaški“ dat u pet knjiga bavio bi se tom moskopoljskom grkocincarskom porodicom za vreme njenog „zlatnog doba“ od polovine XIX do druge decenije našeg veka (do 1914.).

Drugi pod naslovom „Zlatna grana“ sa motom u mitu o svešteniku Dijaninog Hrasta, takođe u pet knjiga obuhvatao bi stagnaciju Kuće i prve simptome njenog propadanja sve do rata 1941. godine.

Treći pod naslovom „Ostrvljani“ opisao bi njihov definitivan slom u ratu i revoluciji sve do 1948. godine. Ova hronika u trinaest ili devet knjiga zahvatala bi dakle intermedijer između revolucije 1848. i revolucije 1948. godine.

U dramama „Svetkovina“, „Ešafo i Sekira“ (Ivan Njegovan i njegov unuk), „Saučesnici“, „Ključevi od pakla“ (Silvije Njegovan), „Hamlet – džigolo grada X“, „Arhipelag“, „Čovek u Ljudskom obliku“, „Uljez u svetlost“ (Otac i sin Golovan) i tako dalje, obuhvatali bi materijal koji prethodnim oblicima nije upotrebljen, a predstavlja teme zahvalne za teatar. (XI deo Ovde)

Dnevnik B. Pekića-IX deo

IZ NEOBJAVLJENIH DNEVNIKA BORISLAVA PEKIĆA (IX deo)
Izbor Ljiljane Pekić. (VIII deo Ovde)

IZLAZAK UNUTRA

Čekao sam u redu pred ambulantom kad se pojavio Nadzornik. Znao sam da dolazi po mene i onaj munjeviti trenutak, kao ispaljen grom koji još nije pogodio, onaj trenutak u kome mi je Nadzornik prilazio, bio je moj najuzbudljiviji događaj u životu. Kad je kazao, lepote je nestalo



Ostala je samo činjenica da ću odmah biti pušten, a ona je zvučala očajno prazno i tako će, čini mi se zvučati još dugo pošto budem izašao. Činjenica da se nešto dogodilo bila je vulgarna prema osećanju da se nešto događa. Šta to znači biti pušten? To znači promeniti mesto stanovanja. Biti oslobođen?

Biti oslobođen jedne okoline. Biti prenet. Ne biti slobodan. (Biti izguran na vrata napolje, i kroz vrata unutra u nešto što je istotako precizno zatvoreno samosvoje kao i Zatvor.) Biti proturen silom napolje. Jer to je prisilno, a uz to i lažno oslobođenje.Naravno ono je ugodno.

Ono kako mislim u prvom redu dopušta izvesne mehaničke slobode, omogućuje izbor u jednom širem mehaničkom krugu. Neću više biti primoran da udišem zadah koji mrzim, da slušam reči koje mrzim. Možda ću mrzeti i one druge ali ću bar moći da se povučem ispred njih negde. Imaću izlaza.

Idem u .... sobu, ne ... Pakujem se. A. plače. Bili smo dobri prijatelji. Nikad nećemo moći da budemo tako dobri prijatelji kao onda. Obojici je to jasno Nećemo uopšte više biti prijatelji. Sve je to puklo u jednom trenutku kada sam ušao na vrata. On se radovao što idem, žalio zbog toga, ali ono što nas je od sad razdvajalo bilo je prosto jedno moje više iskustvo.

Ja sam, on misli, već napolju. Ja više nisam onaj čovek koji je izašao na vrata. Ja sam stranac. Stranac za sve u sobi. Stranac čak i za pederaste u ćošku. Užasan stranac: neman sa druge planete. Treba što pre odmagliti odavde mislio sam, treba im se što brže skinuti sa očiju. Potrpao sam stvari u kofer, ostavljajući im sve što su hteli.

Ali oni su tako malo hteli. Kao da više ništa nisu od mene hteli. Kao da su moje stvari postale za njih neupotrebljive, kao stvari jednog bića drukčije konstrukcije od njih. Stvari sam prestao da delim. Ostavio sam ih jednostavno. Kad budem otišao oni će se poklati zbog njih. To je neminovno. Ali onda te stvari više neće biti moje. Postaće prisutne.

Uzimam svoj novac. 560 dinara za pet godina i jedan mesec. Dva dinara 75 para na dan. Ne mogu se žaliti da sam rđavo plaćen. Mogao sam da ne dobijem ništa. Naravno naliv pero ne dobijam. Zar sam ga imao? Naravno! Oni će to videti. Vražiju mater, mislim.

Ali se od naliv pera ne opraštam lako. Zadajem im muke. Želim svoje naliv pero. Ja sam ga imao. Oduzeto mi je pri hapšenju. Ono svakako negde postoji. Ja znam da ono ne postoji. Ali mi je milo da se otimam o stvar koja ne postoji. Činovnik kaže:

- Zar je to sada važno? – smejući se. – Važno je – kažem ja. – Imao sam
naliv pero – ponavljam glupo. Užasno glupavo ponavljam da sam ga imao, i da ga očekujem natrag, i da ću sve preduzeti da ga dobijem. Ne pokazujem nameru da se mrdnem bez njega. To naliv pero je sad moj rezon d’etr.

Šta mi vredi sloboda bez naliv pera. Šta mi vredi život bez naliv pera. Činovnik postaje nestrpljiv: - Ovde su tvoje stvari – kaže on. – Vidim, ali tu nije moje naliv pero!

- J...m ti naliv pero – kaže on. – Ono je moje – kažem kao da se time
stavljam na stranu naliv pera. – J...m ga! – Činovnik uviđa da neću izaći bez naliv pera i otvara fioku stola. Odatle izvlači jedno naliv pero:

- Evo naliv pera. – To nije moje – kažem. – Hoću mojenaliv pero. – J...m ti naliv pero. – U redu – kažem, - ja ne idem bez njega. Onda on besni i izbacuje me iz kancelarije. Nisam dobio svoje naliv pero, ali sam se malo zabavljao. Podigao sam uzbudljivost svoje slobode.

Onda se kapija odškrine i ja izlazim (ulazim) napolje. Izlazim u vrlo mali prostor: ledinu boje jareće kože. Daleko je vrlo mali otac, kao mrlja mastila na čistoj hartiji. Mrlja se razliva i eto tu smo: prva okolnost slobode. Nema pitanja nema odgovora. On primećuje da sam mršav. To je istina. I da sam bled. I to je istina.

Ja bih tome dodao da ličim na strašilo sa kojim se rđavo postupalo. Na strašilo s jeseni. Mokro strašilo o koje ptice čiste blatnjave kandže. Osim toga sam umoran. To kažem dok me vodi do fijakera. Šta osećaš? Ništa. Ništa ne osećam. Osećam ništa.

Otac se pravi da me razume. I da je prirodno ne osećati ništa. Ništa ne mari ima vremena. To je tek prva okolnost. Ne opažam mnogo stvari: samo geometrijsku formu polja i neba. Blede perspektive sa drvećem u zasedi. Dakle to je sloboda.

Levi konj u zaprezi prska izmet. To je dakle sloboda. Konjsko dupe. Izmet. Kiseo zadah. Udar kopita. I prazno polje. Ali uviđam to je samo jedan deo, jedan mali izgled slobode. Osećam se beskrajno umoran, beskrajno mali, umorno mali. Splasnuo sam – kao kap vode na peći svoje slobode.

Otac mi govori o nečemu. Šta on priča? Nisu verovali. Nisu hteli da me puste. Tri dana sam pokraden. Da li uistinu? Tri dana oduzete na jednoj i dodata drugoj strani.

Ručali smo u kafani. Uveče imamo voz. Voz to je već nešto, neki bitniji deo slobode. Pijem crno vino. Prvi put posle pet godina pijem vino. I to je takođe neki vraški doživljaj. Ali ono mi ne prija. Ništa mi ne prija. Mrzovoljan sam kao da su više slobode dali odjednom. Te male slobode me smrtno zamaraju.

Te male smrti moje stare ličnosti.Ja sebe još uvek držim pod ključem, ali drugi me bezobrazno otključavaju. Otac ne govori mnogo i za to sam mu zahvalan. Zahvalan sam i sebi što ne govorim.

Uveče odlazimo na stanicu. Stanica je plava od hladnog vazduha. Promrzla svetlost šiba lica. Želiš ni nešto? pita otac. Pečeno kestenje. Eto, sad znam, to je sve što želim i što sam oduvek želeo: to je bitni deo slobode. (X deo Ovde)

Dnevnik B. Pekića-VIII deo

IZ NEOBJAVLJENIH DNEVNIKA BORISLAVA PEKIĆA (VIII deo)
Izbor Ljiljane Pekić. (VII deo Ovde)

VII.
Ima reči koje su kao krtice slepe
i žilave. One riju duboko.

Priznajem koliko moram. (Stvarno, međutim, čovek nikad ne zna koliko mora a koliko želi.) Priznajem ono što oni znaju i bez mene, ali ne osećam nikakvo olakšanje, kako obećava hrišćanska crkva. Naprotiv osećam se poput govneta na žezi. Jer znamo: otada pa do uvek, neizvesno je jesam li kukavica ili lukavi zaverenik, podlac ili budala.



Danas me to više ne tišti. Danas sam GAD koji je nikao, pored reke i uživa što plodove, koje su seme, baca u vetar da ga razveje i talase da ga raznesu.

Kad završim, bogalj kriči: - Do mog, što je to sve!

- Sve – odgovaram pribrano – što ja znam.

Vazduh iza okna je more koje se mreška. Duboko na pučini pluta svetla kora. S leva od nje druga, pa još jedna. Tako sam zamišljao more posle brodoloma – signalne lampe obeležavaju utopljenike što lomataju rukama i urlaju. Ispod zuje automobili. Ispod je mokra ulica i ona se produžuje u pustinju oguljenih zidova.

Bogalj se smiri. Pali cigaretu i baca mi upaljenu šibicu u lice. – Koga si zavrbovao?

- Nikoga – kažem – to nije moj posao.
- Čiji, onda?
- Ne znam. Neko se i o ljudima brinuo.
- Znaš li šta si ti? Ti si kopilan.

Pa ustaje i prilazi mi. Lice mu je plavo od srdžbe, ali zategnuto: - J...m li ti posranu mater, šta ti misliš uopšte, gde se nalaziš?

Odgovoriti ne mogu, jer su mi usta napunjena krvlju. Najdenom vidim bogalja kako se topi, te nestaje kao žvala otopine na podu, i on i ostali osim devojke, koja se giba na bokovima zviždeći rusku poskočicu. Zatim iz tih žvala iznova rastu ljudi.

- Hej, popljuvaće pod! – upozorava neko.

Vode me do lavaboa i puštaju da isperem usta. Zajedno sa krvavom sluzi zvecne u šolju i zub. Stižem da ga razgledam: bio je pokvaren i trebalo je već odavno da ga izvadim. Ovog puta, mislim, podvala je uspela. Ali ja imam još trideset zuba.

Bogalj reži slatko: - Sedi. Razgovaraćemo kao prijatelji. Idiote, nemoj ga ni taknuti! – nalaže jednom koji to uostalom i nije hteo.

Sedam oprezno. Sa duhovitim ljudima čovek nikad nije siguran neće li mu izmaknuti stolicu. Tad čovek padne, te ne samo što se udari, nego ispadne smešan.

- Zapali – predlaže on turajući mi pod nos cigarete.

Gledamo se pozorno. Onda obaram pogled na pod. Ovoga puta on je odneo pobedu. Kad ga dižem sami smo u sobi. Nema čak ni daktilografkinje – devojke sa kravljim prsima.

- Poslao sam ih napolje – objasni bogalj – tako će ti biti lakše da govoriš. Ja to znam. Bio sam na Banjici.
- Jeste li govorili?
- To su bili Nemci.
- Jeste li govorili?
- Ne, ali to je nešto sasvim drugo.

Posmatram ga i onda uprkos oprezu odgovaram jetko i brzo:

- Kako ste se onda izvukli?

Skupo ga staje napor da se uzdrži i da mi ne skoči za vrat, te me dilema na čas zabavi.

- Organizovano je bekstvo. Jedne noći su nas izvukli drugovi iz beogradskih ćelija. Mladić i devojka tvojih godine.(IX deo Ovde)

Dnevnik B. Pekića VII deo

IZ NEOBJAVLJENIH DNEVNIKA BORISLAVA PEKIĆA (VII deo)
Izbor Ljiljane Pekić. (VI deo Ovde)

Jedan prijatelj mi priča u ćeliji, da njegov islednik neki cmizdravi major, najveći deo saslušanja provodi dremajući.

S vremena na vreme se razbudi, i kad vidi da on ćuti drekne: P r i z n a j ! I zatim opet utone u sanjarenje.



Drugi je svog uhapšenika kad god bi ovaj zaćutao, jer na kraju krajeva i ljudska mašta ima nekakvih makar i fizičkih granica, udarao štapom. Uhapšenik bi onda nastavljao da priznaje.

Dremljivi daktilograf je otkucao čitav tom. Kad je najzad islednik to priznanje prelistao, pao je u delirantno stanje i morao biti poslat u vazdušnu banju.

U priznanju su stojale i ovakve istine: „Ta osoba mi je na tajnom sastanku u mom stanu predala na čuvanje tenk marke Šerman. Kako je to oružje bilo glomazno morao sam ga spremiti pod postelju“.

Ili: „Vezu smo održavali preko papagaja u zoološkom vrtu.

Kad bih imao da mu saopštim nekakvu novost ja bih naučio papagaja da je izgovara, a onda bi je papagaj saopšio toj osobi“.

Ne moram naročito spominjati da nije samo islednik morao otići na lečenje. To isto je morao učiniti i moj prijatelj.

Uostalom, Rusi koji od 1917. „prestižu kapitalističke zemlje u industriji“ pokazali su svoj genije i u ovoj oblasti.

Oni su čitav isledni postupak pojednostavili. Oni su ga u potpunosti sveli na tu reč – priznaj!

Ali kako je bilo isuviše tražiti od jednog islednika da sto puta dnevno izgovara tu reč – prosta računica nas do tog uverenja dovodi: ako bi islednik svakog dana „radio“ samo sa jednim uhapšenikom, što je po sebi nemoguće,

i izgovorio skromno procenjujući samo sto puta dnevno reč – priznaj, to bi za godinu dana iznelo 36 500 „priznaj“, računajući naravno i nedelje, jer za policajca i kurve ne postoje praznici.

Rusi su automatizirali postupak: u uhapšenikovu ćeliju bio je unešen gramofon sa pločom koja se okretala, dok je izgovarala: P r i z n a j !

Ploča se okreće i tamo gde bi se morala nalaziti „Apasionata“ ili „Čajkovskova 1819“ čuje se jedino i samo:

P R I Z N A J !

Kad uhapšenik odluči da prizna, ako u međuvremenu ne siđe s uma – rešenje koje je uostalom bolje – gramofon se ukloni, ali islednik ipak ne zaboravlja da s vremena na vreme i bez ikakve logičke veze sa situacijom iznova pozove na priznanje.

P R I Z N A J !

Devojka miče usnicama: Priznaj!

Ljudi se kese: Priznaj!

Zidovi rastvaraju pukotine u obliku reči: Priznaj!

Lampa bljeska zućkastim zubima: priznaj!

Čak i kiša napolju topoće u slogovima: Pri znaj-pri znaj-priz naj-pri ...

Čitava zgrada se trese poput asmatičnog bolesnika: PRIZNAJ! (VIII deo Ovde)

Dnevnik B. Pekića-VI deo

IZ NEOBJAVLJENIH DNEVNIKA BORISLAVA PEKIĆA (VI deo)
Izbor Ljiljane Pekić. (V deo Ovde)

VI
Tajna – to je tamnica osećanja.



PRIZNAJ!

Uhapšenik nema šta da pita! On ima jedino da priznaje i samo da priznaje i ništa drugo nego da priznaje.

To je reč koju slušam stotinu puta dnevno, kao urlik ili prijateljski nagovor, drečeći ili tiho, ponekad ravnodušno i sa dosadom.

To je začarana reč čiji je smisao u početku poznat jedino krivljeniku. Radi se o tome da njen smisao dozna i islednik. No najčešće biva jedino da ga i okrivljenik sasvim izgubi.

Na kraju islednog postupka ne zna njeno značenje ni jedan ni drugi.

Ali je gradivo za optužnicu toliko da dolaze kolicima po njega.

Priznanje je neka vrsta brave pred stvarnošću. Svaki ključ se pokazuje dobrim za islednika – lažan ili pravi on otvara vrata. Da li su to ozbiljna, ona stvarna vrata, to nije od značaja.

Okrivljeni tura pod nos isledniku čitavu kolekciju ključeva. Ovaj, međutim, ne traži pravi. On ih uzima sve, jer na kraju krajeva sve može biti protumačeno kao krivica.

Zato islednik ponavlja kao papagaj: Priznaj!

Zato okrivljeni priznaje. U početku što manje i što nevažnije pojedinosti. Onda bitne. Zatim kada isledniku nije dosta – a njima zapravo nikad nije dosta – vraća se na pojedinosti.

Pametan čovek ne bi verovao da jedna prosta stvar može biti toliko bogata detaljima, i jedna percepcija toliko široka da ih sve primi.

Zato okrivljeni izmišlja, on priča bajke o svojim zločinima, bajke koje gode isledničkom srcu. Jer islednik je kao dete: on obožava bajke strave i užasa.

Ako je okrivljeni toliko srećan da se zahteva njegovo predavanje sudu, on može biti skromniji u svom pripovedačkom talentu.

Međutim poteškoća je u tome što najzad i on gubi sposobnost distingviranja onoga što se i onoga što se nije dogodilo.

Zato kažem da na koncu smisao te magične reči koja naliči na „Sezame otvori se“ postaje nejasan i za islednika i za okrivljenog.

No pokazuje se da oni sasvim lepo mogu razgovarati i bez njega. Besmisao ne smeta ni jednom ni drugom, upravo kao ni ludacima od kojih svaki melje samo svoje. Islednik i dalje urla: priznaj! Okrivljeni i dalje priznaje.

Čak i kada sve priznate i gde ste vlastitu majku ugrizli dok ste bili detetom, još uvek se od vas traži da priznate. U toj upornosti ima jedan filosofski smisao: duša je beskrajna, ko će sagledati sve njene kutove i doznati sve njene tajne.

A tajni, međutim, ne sme biti. Kad bi se tajne mogle sačuvati, ne bi trebalo imati policiju.

I kad vas izvode iz istražnog zatvora da vas privedu u sudski, umesto pozdrava čujete od svog islednika to prokleto – priznaj.

(Postoji jedna zatvorenička šala koja se tradicionalno pravi svakog dana bezbroj puta. U skupnoj sobi, padne li nešto na pod uz tresak, svi zatvorenici urlaju: P r i z n a j ! – Ova mala osveta može se oprostiti ljudima koji su tu reč čuli više nego ijednu drugu u svom životu.) (VII deo Ovde)

Dnevnik B. Pekića-V deo

IZ NEOBJAVLJENIH DNEVNIKA BORISLAVA PEKIĆA (V deo)
Izbor Ljiljane Pekić. (IV deo Ovde)

On odgega na desnu stranu od mene, pa se vrati, zatim na levu, pa se opet vrati. Onda načini dva koncentrična kruga oko mene, sa sporošću koja je udarala u živce, sve dok se ne zaustavi po prilici na pola metra iza mojih leđa.



Devojka prestaje da glača nokte i preko mog ramena posmatrakapetana. Čini se da zna šta sada dolazi, i očekuje to sa diskretnim užitkom čoveka koji se smrtno dosađuje.

Činim pokret kao da se okrećem spram kapetana, ali moj pratilac udara u dreku:

- Ostani tako!

Ni bogaljeva noga više ne škripi.
Nastaje tišina kao u cirkusu, pred glavni nastup.

Nastojim da ne lupam glavu o “šali” koju mi ovi veseli derani pripremaju, i u tom cilju najpre upirem pogled u lice devojke, no ona žuri u nešto što se događa iza mojih leđa.

Pomišljam da bi njene oči mogle da za izvesno vreme budu moje.
Ako ovo dugo potraje nećeš izdržati, kažem sebi.

Devojčine zenice se šire.
Drhtim duboko u sebi. To je srce koje se steže i postaje malo kao plod šljive.

Imam dojam da mi je preko potiljka i vrata prilepljena hartija koja gori.
Za ime Boga!

Devojčine oči zatrepere, i ja zastenjem.
U stvari ništa se ne događa.

Kapetan odlazi prema stolu vukući svoju nogu. Škriputanje mi više ne smeta.
Možda ništa i nije imalo da se dogodi.

Ima u olakšanju što ga osećam i malo stida. Sećam se kako sam sebi izgledao herojem, dok su se ove scene razvijale u mojim maštanjima.

Kako li sam samo bio neodoljivo suv i hladan. Kakve sam samo gran-senjerske manire imao: „Nemam šta da vam kažem“

iza čega je sledio lagan pokret šake sa izvrnutim dlanom udesno, zatim superiorno odsutan pogled upravljen u prozor

(to je zapravo bilo sve što se obistinilo: prozor je odista bio u dnu),

ali superioran pogled je izostao, samo se njegova odsutnost zadržala, no ona nije poticala od ravnodušne srčanosti, nego od straha koji me je zbunio svojom silovitošću.

Namesto heroja stajao je pred njima jedan prilično zaplašeni dečak, koji ne zna šta će sa rukama, i čija se kolena savijaju pod nevidljivim vetrom.
Devojka dobija napad smeha. – Jesi li – jesi li ga samo video?!

Možda i ništa nije imalo da se dogodi, mislim, a ti si se poneo kao kurva!

(Kasnije od jednog komandosa, ako se tako može nazvati žvala živaca i kože koji mi je bio ubačen u ćeliju, doznajem da se pritom ipak nešto događa: uhapšenik dobija vrh užarene cigarete u vrat!)

Za to vreme bogalj zauzima herojsku pozu iz revolucionarnih filmova i grmi. – P r i z n a j !

Ova reč zaslužuje najdublju pažnju.

Ona je poglavlje za sebe jedne sudbine.
(VI deo Ovde)

Dnevnik b. Pekić IV deo

IZ NEOBJAVLJENIH DNEVNIKA BORISLAVA PEKIĆA
Izbor Ljiljane Pekić. (III deo OVDE)

IV

„(...) Odrekao sam se branilaca i odbrane
jer sam navikao da se branim i napadam
dobrim oružjem. (...)“
(Nikolaj Muralov komandant Moskovskog
vojnog okruga u završnoj reči na
procesu protiv Trockista i Zinovjevaca
1936.)



Soba je bila sterilna kao i svaki ured. Mirisala je na duvan, antiseptike i gumene presvlake. Imala je žutosivu boju koju daje žarulja od 25 W. Za pisaćim stolom četvorica igraju šah. Jedna devojka krupnijih bokova glačala je nokte. Ona me pogleda ravnodušno i produži da ih pili.

U susednoj sobi neko je cvileo te sam imao utisak da pište devojčini nokti. S desne stajala je kasa u lošem stanju. Ispred nje taburet bez naslona. Sa leve trokraki reflektor na pokretnoj šini.

U dnu prozor crn od kiše. Ljudi su igrali šah na pisaćem stolu i daktilografskom pultu. mašinu sa čistim arkom papira behu spustili na pod. Ovaj arak imaću ja da popunim.

Dvojica od njih završiše partiju i ustadoše ali ne obraćajući pažnju na mene, priđoše pisaćem stolu da posmatraju kapetanovu igru. On je upravo povlačio potez koji izazva divljenje i samopouzdano podiže nogu na rub stola. U stvari to nije bila noga nego proteza od drveta, gvožđa i kože.

Čini se da je znao dobar šah. Ovo saznanje me uznemiri iako ničim nije dokazivalo da poseduje iste sposobnosti i u oblasti isleđenja. Ali ipak voleo bih da nije dobar igrač.

Devojka me opet pogleda. Imala je oči boje razređenog mastila i mekano lice. Zatim se vrati noktima. Sudeći po brizi koju im je ukazivala ocenih da je daktilografkinja.

Jedan od onih koji stajahu kraj stola reče: - Hoćemo li početi sa ovim kapetane?

„Ovaj“ sam bio ja.

- Aa? – progunđa oficir odsutno. Bio je to plavokosi Jafet sa licem koje
se širilo prema čelu.
- Pitam hoćemo li početi sa ovim?
- Šah! – objavi oficir. – Šta kažeš na ovo?
- Kažem: da počnemo. Ima ih kao pleve!

„Pleva“ bili smo mi. A ako nas zbilja ima kao „pleve“ onda su oni doprli do samog dna.

- Imaš samo dva polja na raspolaganju – prosudi kapetan – jedno crno i
jedno belo. Da sam na tvom mestu ne znam za koje bih se odlučio.
- Za belo – predloži devojka.
- Šta ti znaš o šahu! – reče kapetanov mršavi partner. – Ti znaš samo da
se valjaš kao krava!

Ona sleže ramenom i ispruži ruku prema svetlosti. Ruka je bila mekana i bela.

- Ja mislim da je vreme, kapetane! – Moj prijatelj je bio nestrpljiv.
- Zaćuti jednom – reče devojka – i pusti ih neka dovršepartiju. Smejaću
se kad C. izgubi partiju.
- Đavolju mater ćeš se smejati.
- Što pre svršimo sa ovim to bolje.
- Čoveče umukni – obrecnu se C.

Kapetan povuče potez. – Opet šah. Još jedan ... pa još jedan, sada sa konjem.
- A najbolje je smesta.
Osetih želju da ga udavim.
- Možeš samo u kut – kaza oficir – a tamo ti je mat!
- Jesam li ti rekla da ćeš izgubiti? – devojka se nasmeja.
- Ne smej se – reče C. – Šta tu ima smešnog?

Pošto se devojka i dalje smejala C. ustade. Bio je razjaren: - Reci mi šta?
Kapetan reče velikodušno: - Ostavi je. Treba da radimo.
- Ja ti o tome govorim već pola sata – prigovori agent.
- Pa igrali smo, vraga.

Tada me prvi put pogleda.

Destilisani vodenjak! Ne! Golemi filtrabilni virus podignut na zadnje nožice! Ostavljao je neprijatno prozračan utisak. Odmah mi padaju na pamet profinjeni i nejaki sadisti iz javnih kuća sa licem Hristosa – sadista je bio bodalj.

Škriputao je pri hodu, naginjući se na levu stranu, i opet škriputao kad se ispravljao da preduzme sledeći korak. (Dođavola, mislim, nosi duboke cipele kao moja pokojna bakica.) (V deo Ovde)

Dnevnik B. Pekića-III deo

IZ NEOBJAVLJENIH DNEVNIKA BORISLAVA PEKIĆA (III deo)
Izbor Ljiljane Pekić. (IIa deo Ovde)

Dva čoveka što prolaze predvorjem saopštavaju mi da im se ne dopadam. Pri čemu se služe nogama i štede reči. Zaključujem da se ovde općenito malo govori, i da su ljudi skloni pantomimi. Ali to je bio samo početak, te se kasnije uverih da svi stanovnici ove kuće dele nepovoljno mišljenje u pogledu moje osobe.



U vrlo kratkom vremenu doznajem da sam:

degenerik, ludak, glupan, bandit, špijun (većeg broja stranih sila), križar, fašist, četnik, diverzant, kolaborant, čak inkasant (!), terorist, gnjida, uš, stenica, (sledi zbirka insekata), zmija, krokodil, majmun, lisica, tvor, reakcionar, opozicioner, kopile, nedonošče, đubre, pogan, baba-roga i kreten, strašilo, ubica

(uopšte, a svoje majke posebno), lopov, hohštapler, razbojnik, mangup, frajer, sadist (!), bitanga, probisvet, vucibatina, demokrata, palikuća, skot, svinja, pas, ništa, narodni izmet, džukela, rodoskrvnitelj, rak-rana, izmećar, guba, mrcina, strvinar, lešinar, bednik, jadnik, nitkov, podlac, beštija, vampir.

Osim opšteg „pogleda“ na moju ličnost imam priliku da saznam svojstva posebnih delova tela, u čemu sam dosada bio u nepremostivom neznanju. Takođe i šta bi valjalo sa mnom uraditi.

(Utom smislu izbor je bio tako brojan i odabran, da nije ostavljao ni najmanju sumnju o mojoj sudbini. Jedina pogreška koju sam ja lično primetio sastojao se u tome, što je jedan način unapred činio izlišnim svaki drugi.) Trebalo je da se:

raščerečim, smrvim, raskomadam, utučem, pretučem, razlomim, prepolovim, izrešetam, obesim (za vrat, noge ili ruke) izbodem, probodem, nabodem, ubijem, zgnječim, udavim, pridavim, utopim, unakazim, osakatim, isečem (na kriške verovatno), otrujem, satrem, ugušim, zakoljem, ispečem, oderem.

Uvode me u lift. Izbrojim tri sprata pre nego što se lift zaustavi, i moj pratilac čizmom pokaza pravac koga se moram držati. primećujem da izvesne pojedinosti, takoreći sitnice dobijaju izuzetnu važnost za moj budući život. Morao sam se navikavati da pamtim doslovno sve što doživljavam.

Literatura koju sam čitao o analognim situacijama, razvila je u meni jedan zatvorenički instikt, daleko ranije nego što se on našao u gradivu koje mu odgovara. Od sada će on biti u stalnoj kušnji.

Raspored prostorija, dužina i pravac hodnika, stanje u kome se nalazio parket, broj stražara i agenata kao i njihov razmeštaj, vreme njihove smene, razlikovanje ljudi prema glasovima i koracima (jer svaki čovek korača na svoj vlastiti način) sve je to od sada imalo da ispunjava moj duh umesto Brojgela i Braka, Difija i Pikasa, Monea i Matisa.

Pošto smo stupili u prostran hol na IV spratu, moj pratilac naređuje da se okrenem zidu i stanem tako, da uprkos razdaljini od jednog palca, taj zid ne dotaknem. Naređenje je bilo propraćeno pretnjom da ću „u slučaju izmotavanja biti prebijen na mrtvo ime“.

- Ubićemo Boga u tebi, lafe – predviđa on, i seda na drveni taburet u uglu.

Pre nego što se stvarno okrenem zidu uspevam da vidim Z-a koga izvode iz islednikove kancelarije. U proletnjem mantilu i papučama, osim toga ne izgleda baš nimalo veselo. U stvari izgleda jadno, i više nego ikad podseća na dopola restauriranu srednjevekovnu fresku. To mi pokazuje da je bio priveden pre mene, i da je oficirov zahtev bio zaista samo jedan istražnički prelid.

U početku smatram da mi stajanje uz zid neće pričinjavati naročitu teškoću. Čini se da je stajati uz zid jednako kao i stajati uopšte. Već prvih deset minuta grubo me razuverava. Osećam da se bela ploča pomera levo i desno i da pukotine trepere.

Zatvaram oči, ali onda jedva uspevam da zadržim ravnotežu i pratilac mi zadaje vešt udarac po krstima. Udarac je zadat u leđa, a ja osećam muku u stomaku. Zudno! Otvaram oči i zid je neko vreme miran. Zatim se opet leluja i ja pokušavam da se još za jedan palac odmaknem od njega.

Ova mala prevara koja mi donosi mir u narednih deset minuta je predmet mojih nadanja. U ovom momentu strah je jasan, a nada bez oblika. Strah pravi crteže kolenima, nada miruje na domaku. Strah se zabavlja mojim crevnim sokovima. Nada ozbiljno iščekuje svoj čas.

Ja živim zato što se nadam i što strahujem, i nema ništa ni od mržnje ni od ljubavi što bi se umešalo između mene i mojih islednika. To je prvi strah rasplinut i mutan kao magla, strah koji ne poznaje svoje uzroke, ali poznaje njihov izvor. Taj izvor je mutan kao i sam strah, i u njemu se osim straha ništa drugo ne ogleda.

Ima i određenih bojazni. Čovek se može plašiti pretnje. U tom slučaju on nema pred sobom sablast nego fakt, koji će biti. Neodređeni strah pokreće sve kosti na igru, i svu kožu, i sve dlake na koži, on je kod kuće u svakom predelu organizma i okrenut na sve strane, nakostrešen, unezveren, očajan što ne prepoznaje zlo koje mu se sprema.

Taj strah zovu materom izdaje.
Izdaja je zamena stvarne nade za njen privid.
Uzmimo da se ne plašim.
Čemu bih se onda nadao. Moj bi mir, i moja ravnodušnost učinila nadu izlišnom.

A beznađe ili ravnodušnost – što je isto – vode do izdaje putem koji je mučniji od prvog, jer je kraći.
To je trebalo da mislim kad sam ulazio kod islednika. U stvari, nisam siguran da sam mislio.
Mislio sam da vrata njegove kancelarije treba oprati.
(IV deo OVDE)

Dnevnik B. Pekića-IIa deo

IZ NEOBJAVLJENIH DNEVNIKA BORISLAVA PEKIĆA (IIa deo)
Izbor Ljiljane Pekić. (Ic deo Ovde)

II

Život – to je avantura.

Događaju se sve pustolovine u životu jednom, dva puta ili bezbroj puta, zavisno od količine nomadskog duha koga nosimo u sebi i revolta koji nam je predat da ga umnožavamo i rasejemo kao vetar polen bilja. Jedna je napuštanje doma, a druga prvi korak u novi. Prva je strah od umiranja, druga – nada.

Prva nas izvodi iz jučerašnjice, a druga uspostavlja vezu sa sutrašnjicom. Obe insceniraju dramu memorije, jer predviđanje nije ništa drugo do memorija koja je prinuđena da gleda unapred. Ko to ne vidi ne može razumeti naviku duha da svoje znake ostavlja na predmetima i da ih prepoznaje kao tuđe.

III.

Svaka avantura je nada koja se rađa.

Napolju u izvrnutoj boci mastila stoje zatvorena kola Uprave državne bezbednosti. Pada kiša. Kad odvode čoveka uvek pada kiša. To pokazuje smisao prirode za umetnošću. Ona ume da bira dekore i da se povinuje slučaju.

Ofici nosi sa sobom Wille zur Macht koju je našao na noćnom ormariću. Obaveštavam ga šta znači taj naslov. Otada stalno gunđa: - Daćemo mi tebi moć. Imaćeš prilike da lično osetiš moć.

Nešto mi kaže da mu verujem.

Ulazimo, najpre oficir, pa ja i najzad drugi čovek sa veselim bucmastim licem. Treći seda do šofera. Kad kola uđoše u Makenzijevu ulicu oficir mi se obraća: - Pokazaćeš nam gde stanuje Z.

Odmah mi postaje jasno da oni u stvari vrlo dobro znaju gde Z. stanuje. Koliko mi vremena još preostaje do njegove ulice, lupam glavu da odgonetnem šta žele da postignu time. Pretpostavljam da u njihovom poslu nema besciljnih postupaka.

(Kako se, međutim, varam. Iskustvo će mi pokazati da smisao dolazi slučajno, tamo gde je započela jedna ćud.) Da te slome? Lomljenje počinje uvek na sitnicama. Lomljenje kao načelo ostaje, a sitnice se menjaju.

Zatim sitnice postaju sve veće i sve značajnije, i teško je ustanoviti kad više to nisu, i dok istraga dođe do samog srca stvari, okrivljeni se već navikao da ga ne čuva. Uviđam da je pogreška u tome što ne drži da srce stvari kuca u nekoj samostalnoj istini, u nekoj činjenici koja je smeštena duboko u tajni.

Stvar stoji sasvim drukčije. Ona kuca u svim činjenicama, u malim kao i u velikim istinama, po čitavoj površini jedne zavere. Ne postoji nikakva načelna razlika koja bi odvajala priznanje sporednih detalja od priznanja celine. Izdaja počinje u davanju generalija – izdaja je navika.

Pokažem im petospratnicu u kojoj je stanovao Z. U njegovoj sobi gori svetlost. Poput lađa izgubljena u magli treperi lampa među glatkim zidovima. Pomišljam, ne bez zavisti, da on ima još šest minuta mira. Jedan dok izađu iz kola, bar tri dok nastojnica otljuča kapiju, dva dok se ne uspnu na IV sprat i dva dok mu ne provale u sobu. A to zajedno čini bezmalo osam minuta. Osam, dakle, a ne šest kako si pretpostavljao, mislim.

Kola, međutim, produžuju do Svetosavske i zaustavljaju se pred Nuncijaturom. Na samom uglu parkirana su druga, istog tipa kao i ova u kojima mene sprovode. Oficir dovikuje adresu ljudima koji stoje na papučici i kola bešumno prolaze pored nas. Dakle, rekoh, i svih deset.

- Šta kažeš? – pita oficir.
- Hteo bih da zapalim cigaretu.
- Hajde samo bez gluposti. – Smejem se u sebi, jer ja više nemam
mnogo načina da budem glup. Prava se glupost iscrpljuje u jednom zamahu, a moj zamah je učinjen.

Svetosavska ulica. Slavija. Ulica Kralja Milana. „Lonon“, „Atina“, „Moskva“. Ulica Kneza Mihajla. „Ruski car“.

„Mažestik“. (Na Ratničkom domu sat pokazuje 1 čas i 17 minuta. Najzad se kola zaustavljaju i mi silazimo.

Pošto se svučem, u predvorju činovnik prijemnog odeljenja popisuje moje stvari. On ima lice divljeg vepra i žutu čekinju umesto kose. Uzimaju mi kajš i pertle od cipela. Dokumenta pregledaju zajednički. Kad opazi sliku M. oficir kaže sa žaljenjem: - Nisi morao i nju da uvaljuješ!

Za trenutak se osećam neprijatno, ali se ubrzo pribiram: sve je to jedno banalno kušanje.

Onda pravi prostačke primedbe i jedan kaže: - Posetiću je. Tu kurvu poznajem odnekud.

Strašno sam miran, ali ne znam sigurno da li je zato što u svoju pribranost unosim silan napor, ili zato što sam stvarno miran. Biće da je ovo drugo.

Uzimaju mi i vrpcu od donjeg rublja.

- Ne bismo voleli da se obesiš – objašnjava činovnik.

Ne bih to voleo ni ja, mislim.
(III deo Ovde)

Dnevnik B. Pekića Ic deo

IZ NEOBJAVLJENIH DNEVNIKA BORISLAVA PEKIĆA (Ic deo)
Izbor Ljiljane Pekić. (Ib deo Ovde)

- Budite ljubazni i potpišite nalog – kaže pokazujući na formular.
Nalazim da se krivični postupak odlikuje mnoštvom pojedinosti koje svojom besprekornom formom pridaju naročito uspokojavajuću draž kazni. Moderna država gnuša se nasilja. Ona stoji na stanovištu da niko ne može biti lišen slobode, dok lično taj čin ne odobri.

Tako, potpisujući nalog dobijam umirujući utisak da učestvujem u rešenju, Društvo i ja saglasni smo u pogledu mog slučaja. Potpis javnog tužitelja i uhapšenika svedoče na istom listu hartije o nepokolebljivom jedinstvu vlade i građana, države i slobode, za koje su zanesenjaci tvrdili da stoji u prirodnoj protivrečnosti. Usput uzimam časove iz filosofije prava.

- E pa idemo – predlaže oficir.

Stupam u kuhinju.

Jesam li dobro pogledao majku? Jesam li zapamtio sve pojedinosti koje će mi biti potrebne. Moj prijatelj M. zvao je mamu Marijom Antoanetom zbog sede kose na još mladolikoj glavi i zbog preneraženosti sa kojom je posetiocima otvarala vrata stana. Da li su uhapsili M.-a?

Kroz hodnik u polusenama koje su se ukočile na zidu vidim oca kako sedi na klavirskoj stolici sa rukama na licu silno obeshrabren i zbunjen. Pružamo jedan drugom ruku i shvatamo to kao pomirenje, jer zadnje godine behu mučne za nas oboje.

Nedostajalo je razumevanja da oplemeni i da smisao osećanjima koje smo gajili. Nemamo šta da kažemo jedan drugom, ali ja uporno nastojim da doznam poruku koju mi upućuje njegov zamućen pogled. Očevidno moj otac zna šta imam da očekujem. To što se šunja kroz njegov pogled – to je strah.

Onda se opraštam od majke.

Majka ne plače.

Ona trči da mi donese čistu maramicu. Oduvek je polagala posebnu pažnju na moje maramice. To ne zaboravlja ni sada.

- Gde ga vodite – pita najzad otac. Glas je dolazio iz daljine i činilo se
da reči krcka pod zubima kao orah. Nisam čuo odgovor, jer majka gura maramicu u moj džep i mahinalno čisti prašinu sa okovratnika. Marija Antoaneta je umrla sa Lujem. Moja majka neće doživeti da umre sa onima koje je volela.

- Hajdemo – kaže oficir.

U predsoblju vise dve mamine slike „Potok koji krivuda“ i „Predeo u sutonu“. Nikada do sada nisam primećivao da potok odista krivuda. Mislio sam da su to loše slike. Sada se u to uveravam: tekao je prema brdu koje se gasilo pod gustim nebom. (IIa deo Ovde)

Dnevnik B. Pekića Ib deo

IZ NEOBJAVLJENIH DNEVNIKA BORISLAVA PEKIĆA (Ib deo)
Izbor Ljiljane Pekić (Ia deo Ovde)

A la Recherche du Temps perdu
U traganju za IZGUBLJENIM vremenom
(Marsel Prust)
„Pakao – to su drugi“
(Žan Pol Sartr)

I.

Kad god se vrata otvore,
počinje nov život.

Vrata se otvaraju i spram kuhinjske sijalice pokažu se dve sene. Onda jedna okreće prekidač u sobi za poslugu i dve mutne sene postaju dva čoveka u kožnim kaputima i kačketima od iste materije. (Kasnije doznajem da je to izraz revolucionarnog šika iz sedamnaeste, nešto poput žirado šešira u građanskoj modi.

U početku, međutim, oni me podsećaju na avijatičare čiji se aparat survao kraj moje postelje.) Između, u beskonačnoj belini emaljinarih pločica, opažam lice svoje majke. Iznad njega visi ogledalo u crvenom celuloidu. Desno su na zidu okačene krpe, a još dalje mrk rub baštenskog prozora. Ispod – posuđe koje se cedi u lavabou.

Sa radija još uvek dopire Šuman koji sanjari: „Du bist meine Ruhe“ – zvučni oblak koji umotava udove čežnjom.

Ostajem da ležim, jedino što smaknem sa nogu letnji jorgan, u stvari ćebe presvučeno čaršavom. I čekam nastojeći da svom licu dam izraz umerenog čuđenja. To rade svi uhapšenici. Svako se od njih uvek iznova čudi kako su ga izvukli iz skrovišta što ga je izgubio u vlastitoj imaginaciji.

Podignuta obrva, leva ili desna, svejedno ali samo jedna od njih dve može da znači nerazumevanje u dva pravca: „Kako ste me otkrili?“ i „Kako se usuđujete?“. Dok uhapšenici drže da su čuđenjem izrazili drugo pitanje, islednici u njemu vide samo ono prvo.

Stariji od njih – uostalom oba su jako mlada – pita me za ime. Onda naređuje:

- Ustanite. Uhapšeni ste u ime naroda!

Doznajem da me je narod lišio slobode i to me šudi, jer narod ne vidim. Možda, kažem, on ima moć sažimanja i sada mi se javlja u obliku dva mladića plave kose i zečijih usana, obliku koji je skroman i ne ostavlja dubok utisak.

Ljudi se hapse i u ime naroda i u ime kralja. Zatim u ime zakona i u ime pravde. Ponegde u ime Republike ili u ime Revolucije. Trebalo bi da se hapse i u ime đavola. Tako bi lista naredbodavaca bila iscrpna.

- Hoćete li ustati najzad? – pita oficir nestrpljivo.

Ustajem. On baca na postelju odelo što mu ga majka dodaje iz kuhinje: kaput sa kockastim šarama i takve iste pantalone. Čini se da je učtiv. To me obespokojava. Ne zato što bih sumnjao u njegovu iskrenost, nego zato što čovek ne voli da kod neprijatelja opazi svojstva zbog čijih ga je nedostataka prezirao.

Da, ti si moj mir, ti si tišina koju zaboravljamo posle rođenja i u koju se vraćamo smrću! Ljubav je tvoj mir. Mi kad smozajedno – to je mir.

Mlađi zatvara vrata od kuhinje. Svako zatvaranje vrata to je jedan mirviše. Tada se stariji okretno obrće na petama i udara me po temenu. Sa tavanice koja treperi klize na mene reči:

- Gde je štamparija, đubre pogano?
- Gde je štamparija, đubre?
- Gde je štamparija?
- Gde je?
- Gde?

Svaku od rečenica razumem vrlo dobro, jer se izlišne reči nadoknađuju udarcima. Ali ja odista ne shvatam njihov smisao, i ništa drugo osim mira u kome sve traje naporedo i sa skromnošću. Sam Šuman sedi za klavirom i mnoštvo ga dece drži za peševegeroka. Najstarija – ćerčica koja se zove Elizabeta – okreće listove na notama.

- Ne znam – rekoh – ne znam o čemu govorite!

U tom momentu ja stvarno ne znam. Nalazim da je to spasenje, jer progovoriti prvi put i na prvi dodir znači uvek govoriti.

- Gospodin politički sekretar ne zna gde mu je štamparija? Možda zna baka?
- Ne znam tačno šta sve zna vaša baka, koja je sudeći po vama izuzetno
obdarena, ali znam da se okrivljeni ne sme mučiti!
- Ko te muči? – upita mlađi bezazleno. – Nalaziš li – obraća se on svom
prijatelju – da ga neko muči?
- I to zna svilja jedna – urla oficir koji očevidno nije raspoložen za
odugovlačenja. – Onda mora znati da se ipak tuče.
- Sad znam.
- Tuči – nastoji mlađi da iznova uspostavi akademsku atmosferu – ne
znači mučiti. Dobre majke tuku svoju decu, pa ipak se ne može reći da ih muče.
- Ćuti S.

Još jednom protestvujem i doznajem da treba da „ustanem i da lajem isuviše“.
Majka stoji iza vrata i pita mogu li poneti cigarete sa sobom. Mlađi čovek otvara vrata od kuhinje. On ima lice bucmastog anđela. kao na karticama u čokoladi: - Može li?

Naravno. Mogu. Gospođa neka spremi sve što misl da će uhapšeniku biti od koristi, premda oficir ne vidi da će mi pri stanju snabdevanja koje vlada u Upravi ma šta biti potrebno. On objašnjava majci prednosti kojima će me policija obasipati dok budem njen gost.

Pomalo započinjem da zavidim sam sebi ali me neki potajni osećaj ipak spreči da poverujem doslovno u opis koga daje oficir. Na kraju krajeva trgovcu ne preostaje ništa drugo nego da hvali svoju robu, bez obzira na njene prave odlike.
Ic deo Ovde

Dnevnik B. Pekića-Ia deo

IZ NEOBJAVLJENIH DNEVNIKA BORISLAVA PEKIĆA (Ia deo)
Izbor Ljiljane Pekić

23. oktobar 1955. godine.

Beleške koje slede, pisane su po sećanju, imaju da nadoknade Dnevnik za mesece: novembar i decembar 1948. i januar 1949. godine, u kojima ga iz stanovitih razloga nisam mogao da vodim.

One počimnju događajem što je u noći između 6. i 7. novembra tako meumoljivo, ali ne i neočekivano, prekinuo jedan život čijem su unutrašnjem iskustvubolno nedostajali dokazi. Sećanje u pravom smislu, dopire do 6. februara 1949. godine, kad sam se prilikom potpisivanja produžetka istrage domogao jedne olovke i mogao pomoću nje s vremena na vreme da na toaletni papir zabeležim svoje doživljaje.

Naravno ova prednost donosila je sa sobom i svoje brige, jer biti otkriven značilo je biti strogo kažnjen. Prema propisu koji je pretio represalijama, okrivljeniku je bilo zabranjeno držati i svojoj ćeliji ma koji predmet koji bi mogao da njegovu pažnju odvoji od strašnog položaja u kome se nalazio: nikakve igre, novine ili pisaljka nisu bile dozvoljene.

U tom pogledu stanovnici istražnog zatvora nisu imali nikakvu prednost nad čudnim junakom Cvajgove “Šahovske novele”. Doduše i pre ove krađe ja sam na toaletnom papiru, otrgnutim zupcem češlja, pravio izvesne zabeleške, zašta su mi služili zidovi mnogobrojnih ćelija kroz koje sam bio vođen.

Od 6. februara 1949, pa kroz mart (UDBA za grad Beograd), april (Centralna milicija – Prihvatni zatvor na Adi Ciganliji – Kazamat Sremska Mitrovica – Gradski zatvor u Zemunu – Centralna milicija), maj, jun, juli i avgust (zatvor u Beloj Crkvi u kome sam čekao da moja presuda postane izvršna),

kroz sve te mesece do početka septembra, kad je moj transport krenuo za KPD Sremska Mitrovica, beležio sam bez naročitog reda i oblika svoje doživljaje i refleksije. (Gde god ih imam sačuvane, unosim ih u ova sećanja, bez ispravki onako kako su napisane.)

Tek kada su se jednog dana u septembru gvozdena vrata zgrade koja je kao tvrđava strčala iz maglovite ravnice definitivno zatvorila za mnom i mojim prijateljima, mogao sam sebi da kažem: “Vrata dokazai koga si tražio otvorena su za tebe. Nada, koju ćeš od sada gajiti, ne bi trebalo da se odnosi na zabunu, koju si primio kao nasleđe.

Ona mora da traži svoju sopstvenu zabunu. I cilj koji je izdvajanje između svih ciljeva”. Sa nadom je iščezao i nemir. Mogao sam ceo da se posvetim zadaći pred koju me je stavio nov položaj i moja jasna odluka da iz nje izvušem sve što on ume da mi pruži.

Danas, posle više od šest godina imam prava da kažem da sam prvu zadaću sa prilično uspeha izvršio: osim izvesnih nezgoda koje se samo laiku mogu pričinjavati golemim, ja sam sa prilično uspeha podneo ono što ljudi vole da nazivaju “oduzimanjem slobode”.

Sa drugom, takoreći ličnom zadaćom stvar stoji mnogo gore. Imam neizbrisiv utisak da sam iz zatvora izneo samo jednu trajnu vrednost, koja se klinički označava kao TBC. No kako u tom blagu misam ni jedini, čak ni izdaleka osamljen, nemam ptava da bolest uvrstim u svoje lične uspehe.

Životno iskustvo? Šta je to što se tako patetično zove životnim iskustvom? Tragovi udaraca i celova? Prepravljene uspomene? Događaji bez reda i svrhe u vreći vremena? Ta ja sam na dan posle mog “oslobođenja” – neka mi se oprosti za ovaj ništavan izraz – bio okrutno izigran od čoveka koji bi prema svim pretpostavkama imao biti lišen životnog iskustva.

Mene i danas prave budalom oni koje bi svaki pravi “murdeljaš” nazvao naivnim. To mi je dokazalo da iskustvo stečeno u zatvoru, ukoliko ne iščezne u zaboravu, može biti korisno jedino u njemu, naime ako se čovek opet nađe između četiri zida.

Obrazovanje? Devedeset odsto zatvorenika nema vremena za čitanje. – Ja ću već objasniti tu protivrečnost da vremena nedostaje upravo tamo gde se pretpostavlja da ga ima u izobilju. Onaj preostali postotak koji misli da ima vremena nema knjiga.

Duhovnu snagu, možda? Onaj ko nije sa njom ušao neće sa njom ni izići. MOĆ SE UNOSI U STVARI – IZNOSI SE JEDINO NEMOĆ. Naivno je uobražavati da okolnosti stvaraju nitkove. To je gola metafizika situacije.

To je moral od koga je napravljena mašina za mlevenje mesa. Ko je mogao da bude “cinker” – doušnik Uprave, taj je to sigurno i bio. Ko je mogao da bude samoživ, taj je to i bio. Svi su bili ono što jesu, a ne ono što je od njih napravila osamljenost. Za naravi zatvor je samo jedno pijanstvo duha.

Osim tuberkuloze koja se može izlečiti, i osim prijatelja kojih se može osloboditi, zatvor me je ostavio netaknutog. To kažem da se mladi ljudi ne bi podavali iluzijama. Ja time ne kažem da mladi ljudi ne treba da idu na robiju, nego samo da od nje ne očekuju suviše.

Ne, naprotiv: valja očekivati samo ono što smo u nju uneli. Ako bi neki Genije mogao predložiti bolju utehu osuđenim diletantima osim Iskustva, Obrazovanja i Duhovne snage, ja bih bio prvi spreman da tu utehu isprobam.

Još nešto: treba li imati poverenja u memoriju čoveka koji ima jake razloge da izvesne stvari zaboravi. Naše pamćenje je najefikasnije sredstvo laske. U njegovo ime nemoguće je ma šta obećati.

Ja ću se iskreno truditi da događaje opišem onako kako su se oni odigrali. Ali pošto je moja iskrenost u službi moje ličnosti to još ne znači da su se oni odista tako odigrali. Osećanje koga ću imati kad završim ove redove pokazaće mi koliko sam uspeo.
Ib deo Ovde

SEDAM DANA (IV deo)

SEDAM DANA KOJI SU POTRESLI BEOGRAD (IV deo) III deo Ovde

iz knjige „Tamo gde loze plaču“ Borislava Pekića; izabrala Ljiljana Pekić.

Dvorištem Filosofskog “unterhaltuje” se beogradska crvena džet-elita. Ta “crvena buržoazija”, protiv koje se demonstrira, pljeska studentima s istim oduževljenjem s kojim se prvi red partera u pozorištu smeje žaokama za koje misli da su na tuđ račun upućene ...



Crnpurasta diva u belim panatalonama i sa Skarlet o’Hara šeširom (u svim sporovima očevidna većina pristalica Juga, čak i kad je ovaj na severu), svojim erotičnim prisustvom iskazuje slaganje s onima koji bi joj te pantalone svukli, i u stvarnom i u prenosnom smislu.

Izvesni političari dolaze ovamo kao što se nedeljom pre podne ide u Zoološki vrt. (Osećam se, naime, da su zveri već u kavezu.) Prijatna ležernost vlada događajima.

Radikalne univerzitetske aule – gde se još uvek nešto zbiva, gde bengalska vatra jeste zamenila onu pravu, ali se to ne vidi – postaju mesta za izlazak uveče. Ide se “kod studenata”, umesto u Operu ili na prijem neke Ambasade, premijeru nekog filma ili na kartanje. Ovde se doduše piće ni jelo ne služi.

(Amerikanci bi već u auli instalirali mobilne tezge sa koka-kolom i hamburgerima.) Ali toliko se svako može strpeti. Vreme velikih gladi, koje su dobro poslužili biografiji, prošlo je. Klub je književnika otvoren tih dana do jutra (priznajem, ne retko, i zbog mene) ...

Arhitektonski fakultet. Lj. i ja na galeriji. Unaokolo pobedničko raspoloženje. Pokret je trijumfovao. Tvrdo jezgro igra kolo. Vodi ga dekan, gospodin Anagnosti (mogao bi lako biti jedan od greciziranih, pa slaveniziranih Njegovana.) Igra sjajno, gotovo koreografski.

Građanstvo je, očevidno, naučilo nauk. A šta je sa onima koji su tako strasno odbijali da budu građani, onima koji su bili na putu da proklamuju kako je biti građanin isto što i biti mrtav? Oni još nisu mrtvi? Oni igraju skoro isto tako uspešno kao i gospodin Anagnosti. Ne verujem da ću ijednog imati čast videti – pod lipom ...

Jesen. Pada kiša. (Sad više i nije nužna, ali, naravno, ona baš sada lije.) Sređujem isečke iz novina, studentske i gradske štampe, šapilografirane biltene Akcionih odbora, proglase, saopštenja Pokreta, i moje interpolirane komentare.

Na posebnu listu izdvajam imena koja se najčešće javljaju. Neke od ljudi lično poznajem, neke ne. Obećavam sebi da ću, kroz jednu deceniju, potražiti sva ta imena i razgovarati sa njima.

Pokušaću da ustanovim koliko je vreme izmenilo sliku i smisao događaja, koji su već uzeli idiličan naziv „studentskih gibanja”, ništa manje perverzan od „Praškog proleća“ i drugih eufemizama evropske moralne i političke dekadanse. Izdvajam takođe sve što će mi trebati za poslednji susret Arsenija Njegovana, kućevlasnika, sa istorijom.

Osećam se svečano kao da sređujem nečiju posthumnu zaostavštinu. Nastojim da to osećanje eliminišem strogom poslovnošću. Pokojnik mi nije bio naročito blizak, od početka sam predviđao brzi kraj, pa ipak sam tužan. Kao da je tamo, u dvorištu Filosofskog fakulteta, ponovo umro jedan deo mene – jedan bolji deo mene – za koji sam mislio da je već davno mrtav ...

Poterajmo kljusinu istoriju! Leva! Leva! Leva! Budimo realni – tražimo nemoguće! Studentski pokret Beogradskog univerziteta, nijednog, uostalom, evropskog „intelektualnog rasadnika“, nije postigao nemoguće. Jer nemoguće ostaje nemoguće, ma koliko se u njega verovalo.

No možda je smisao u traženju, ne u dobijanju. Prometejstvo nije u posedovanju vatre, nego u borbi za nju, i u onom vremenu koje se provede prikovan za kavkasku stenu pošto se vatra otela. Orlovi koji kljuju džigericu, kad se sve svrši, ne mogu se izbeći ...

Treba se posvetiti razlozima zbog kojih je Hipi-pokret na duh stoleća ostavio neuporedivo dublje i trajnije tragove od ijednog političkog pokreta omladine, zašto je uzicaj Heseove refleksije daleko nadmašio Markuzeovu akciju, zašto je Vodolija pobedila Ariesa?

(„Nijedan mit, nijedan dogmatizam neće moći da opstane suočen sa rezultatima moderne nauke.“ Proklamovao je Žak Mono. To je tačno, ali je i verovatno da nijedan naučni rezultat ne može izbeći da se jednom pretvori u mit, i izazove našu neodoljivu žudnju da pogledamo i u one istine što stoje iza njega.

A do njih ne vodi – inteligencija. U svakom slučaju, ne samo ona. Potreban je daleko dublji preporod našeh života, jedna stvarna revolucija i izvora i ciljeva da bi se otresli nasleđa koje nas po genetičkim zakonima jedna promašene istorije vodi u smrt vrste.) ...

Šta će uopšte ostati od Juna 1968? Za izvesne učesnike jedna lepa uspomena, o kojoj će se jednom pričati s mešavinom nostalgije i humora, ali i sa izvesnim prezirom koji zaslužuje svaka „ludost mladosti“ (druga prilika za „kritiku svega postojećeg“ steći će se, jamačno, tek sa penzijom, ili ako se pre vremena sedne za neki sto – pod lipom);

za druge učesnike, uspomena će možda ostati lepa, ali se o njoj nikad neće govoriti, dok se javno služi na drugim oltarima, ostaće ona za povremene lične i tajne ceremonije; za treću vrstu učesnika uspomena će postati vremenom toliko ružna da će se sasvim izbaciti u zaborav i pripisati nekom – drugom.

Ostaće, naravno, i Arsenijev crni, burski šešir, izgažen na zemlji kod Podvožnjaka. Šta su studenti doneli socijalizmu ne znam, stvar je socijalizma da odabere, ali meni su doneli – roman ...

Tragičan susret Arsenija sa istorijom kod Solovkina, postao je 27. marta godine 1941. groteska, a pretvoriće se 3. Juna 1968. u farsu, kao što biva sa svakim ponavljanjem ...

Poput nadgrobne ploče sklapam poklopac kofera nad Junom 1968, otvaram rukopis Hodočašća, na strani 220. pravim krvavocrvenu zvezdicu i pišem:

Upravo sam ovu revolucionarnu poslovnu koncepciju privodio kraju, kad sam svuda oko sebe opazio neko egzaltirano kretanje. Galameći ljudi su hitali svi u jednom smeru, svi prema željezničkom nasipu, prilično udaljenom od mesta na kome sam stajao. Drum je bio zakrčen vatrogasnim cisternama i vojničkim kamionima pod zelenim ciradama.

Zapitah jednog koji mi se činio najprisebniji: „Šta se događa, gospodine?“ „Pobuna, čoveče!“ Odgovori ovaj radosno. „Kakva pobuna?“ „Veličanstvena!“ Mon Dieu, pomislih, zar opet? ...
I deo Ovde

SEDAM DANA III deo

SEDAM DANA KOJI SU POTRESLI BEOGRAD (III deo) II deo Ovde

iz knjige „Tamo gde loze plaču“ Borislava Pekića; izabrala Ljiljana Pekić.

Dvorište FF. Prolaze dani, prolaze reči, prolaze ljudi. da imam svog Nataniela, rekao bih mu: ljudi, Nataniele, prolaze najbrže. Dani nestaju, reči se zaboravljaju, ljudi izumiru ...

Kreature s bradom, koja se ne može izbrijati, stalno nešto slikaju. Neko će steći podebele albume anfas i profila ...



Vrućina, zapara, neizvesnost. Verujem da Administracija žudi za jednim dobrim pljuskom. Kiša kvasi zanos, dok od njega raskvašenog ne ostane mulj čamotinje. Mulj se, zatim, kupi s ulice, iz slivnika, svuda gde se u povlačenju nataložio, presipa u gotove kalupe i mesi u glinene figure za izloge.

Uostalom, ko može deklamovati dok mu voda curi u usta? ...

Pitam se – osećajući se u ovom uzoru zajednice, ljudske unije, sve-pravde, očajnički sam – koliko će od ovih mladića devojaka, tako živa duha danas, i sutra biti duhovno živo? Koliko kad se stomaci žena ispune decom, a glave njihovom budućnošću (koja odnekud uvek mora biti bolja od vlastite prošlosti),

koliko kad se stomaci muškaraca ispune žučnim kamencima, šupljikavom jetrom, smetnjama na prostati, a iunad svega sagorevajućom kiselinom, a njihove glave brigom za mesto u sumanutoj trci koja se svuda oko njih vodi za prestižem, ugledom, novcem, moćima, a iznad svega sigurnošću?

Koliko će imena s prvih strana novina politički živeti i u narednoj deceniji. (Iskustvo im nije naklonjeno.) Preživljavaju, Nataniele, samo svedoci, pa ponekad ni oni. Samo njihova svedočenja, pa ponekad ni ona ...

Sedim sa ( ) kod Tranda. Sami smo pod drvetom, sami pod orvelovskom “lipom”. (Otići “pod lipu” znači za mene izleteti s glavnog koloseka života, biti na neki način “unepostojan”.)

Neki to zovu – zglajzavanjem. Drugi – otpadanjem na istorijskim zaokretima. Treći, oni “pod lipom”, preferiraju ponekad izraz – otrežnjenje.

Lipa ne pravi razliku. Svi koji su ikada ma zbog čega pali skupljaju se pod nekom lipom. Ova kod Tranda je – moja. Ovde nikad nisam sam.

Ponekad svrati neko ko još nije pao, koji će tek pasti, kome se pad na licu vidi kao što se patniku od raka vidi smrt ... ( ) je jako mlad, jako radikalan i jako velikodušan.

Ništa mu nije dovoljno slobodno, dovoljno jednako, dovoljno bratski. Svojom savršenošću, jednim sterilizovanim idealizmom igra mi po jetri. Te, mi ćemo ovo, mi ćemo ono. Sve ćemo učiniti.

“Ništa vi nećete učiniti”, kažem najednom, “ososbito ti! Ti, i takvi kao ti, nikada ništa neće učiniti!”

Gleda me zapanjeno. To što deli moju lipu, zar mu ne daje pravo da deli i moje osećanje izvanrednosti (on, naime, još ne razlikuje izuzetnost od izuzetosti, on još sanja da je to jedno).

“Šta hoćeš time da kažeš?” Pita uvređeno. “Da ti kažem ono što ćete vi učiniti, to hoću.” Nagao sam se preko stola.

“Kad sve prođe, dolazićete neko vreme ovamo – pod lipu – da se divite sami sebi i pričate o slavnim vremeni 1968, sedećete sa mnom pod tom lipom, sve dok budem hteo da vas slušam i da vam se divim, a onda ćete jednog dana,

kad vam magla tog somnabulog, ali čarobnog juna, spadne sa očiju i kad tim novim, a zapravo drevnim očima sebičnjaka, ugledate svoju generaciju kako ne hvata nikakvu maglu, nego ugodne položaje, vi ćete jednostavno nestati.

Ponovo ću vas sresti kao urednike uglednih izdavačkih kuća, koji će mi, tapšući me po ramenu i gledajući kroz mene kao kroz klozetski prozor, odbijati rukopise, ili me, posle pet godina rada na njima, slati da ih još narednih pet prerađujem i preuspodobljavam onome što je trenutno “zgodno” –

jer ovo je, brate, i sam znaš baš sad stvarno krajnje nezgodno – a kad vas budem podsećao, mada ja to neću činiti, ne verujem da ću biti toliko ljut da pređem granice pristojnosti, ako vas, dakle, budem podsetio na naše razgovore pod lipom, nećete se vi sećati ni razgovora, ni lipe, a janzad, dok stignem do vrata vaše kancelarije, ni mene!”

(Ovo je suština onoga što sam rekao. U Dnevniku to, naravno, bolje zvuči. U liftu sve stvari zvuče bolje...) IV deo Ovde

SEDAM DANA – II deo

SEDAM DANA KOJI SU POTRESLI BEOGRAD (II deo) I deo Ovde

iz knjige „Tamo gde loze plaču“ Borislava Pekića; izabrala Ljiljana Pekić.

Redovno slušam predvečernje sokratovske dijaloge N. M. sa svojim učenicima u logici, Bajecom, Zatezalom i našom štampom. Predma mu sagovornici nisu ravni, njegova retorika ne živi samo od te neravnopravnosti, ona se uzdiže iznad povoda, postaje kompendijum zdravog razuma.

Iznenađen sam manje njegovim analitičkim darom, visokom intelektualnom koncentracijom, artikulisanošću, veštinom da beznačajne simptome generalizuje u načela koja inspirišu, pa ni priličnom, ali bezstrasnom ujedljivošću

– svim tim osobinama raspolagao je, naravno u začetku, N. M. još u Trećoj muškoj, koju smo prolazili u istom odeljenju – a više njegovom spremnošću da se, uprkos svojoj rezervisanoj prirodi i uzdržanosti, nečemu u potpunosti preda ...

Sa Lj. na terasi hotela “Slavija”. Jedan od retkih trenutaka kad smo zajedno. Nastojim da stišam njeno oduševljenje. “Letiš, pašćeš.” Kažem. “Više volim da padnem, nego nikad da ne poletim.” Odgovara mi, postiđujući me. Ne pokazujem joj koliko je u pravu, i koliko meni treba napora da joj se u letenju ne pridružim.

Objašnjavam joj da je stvar izgubljena, i zašto. Zašto mora biti izgubljena. “Što je onda podržavaš?” Pita ljutito. Pokušavam da budem duhovit. “Baš zato.” Kažem. “Dopadaju mi se stvari bez budućnosti. Volim propadanja. U njima sam u svom elementu.”

Ćutimo. Za trenutak se osećamo udaljeni jedno od drugog. Između letača i onih što po zemlji puze nikad nije bilo razumevanja. Prvi su na druge odozgo izdašno pljuvali, a drugi se, poput srvunara, kad letači padnu, skupljaju oko njihovih raskomadanih leševa, da uživaju u krvi i tuve pouke ...

( ) je na Univerzitetu, ali ne učestvuje u onome što se sada već zove Pokretom. “Meni ovo liči na revoluciju.“ Kaže. „A ti znaš kako mi u revolucijama prolazimo.“ Padaju mi na pamet Arsenijevi „krzneni okovratnici“ u Solovkinu, krvava tela u jamama, jedna ideja počinje da se formira ...

Prolazim sam još jednom ceo Arsenijev put od Kosančićevog venca 17 do reke, ali ga sada produžujem prema slavnom Podvožnjaku. Ono što će dokrajčiti Arsenijevo srce, coup de grace istorije nanet njegovom već podrobno načetom duhu, nalazi se ovde već kao uspomena.

Crvena zastava, crvene krilatice, crvena krv. I samo Arsenijev zgužvani crni šešir na zemlji ...

Lj. na grudima nosi amblem Crvenog univerziteta „Karl Marks“. Ne kažem ništa, ali mi pravo nije. Podrška je jedno, pripadnost drugo. Pita me zašto i ja ne nosim amblem kad ga imam? Dobijam napad, derem se kako ga ne nosim jer nisam marksist i jer moja boja, ako je uopšte imam, nije crvena, nego bledoružičasta.

„Ja sam fosil, Titir, prokleti anarholiberal, za koga ne postoje nikakve proklete objektivne nužnosti. Ja se nužnosti grozim, ja sve nužnosti nabijam na ...

( ) donosi vesti. On je uvek pun novosti. J. B. su izviždali na Pravnom fakultetu. Pokret se radikalnije „zanosi u levo“. Istovremeno i prirodno proklamuje se higijensko odstojanje od svih oblika „stare opozicije“. Radijus ( ) je neverovatan. Liči na mačka u čizmama od sedam milja ...

Sestra mog druga D. Z. ima sina. Treba sa majkom da dođe kod nas. Dečak pita: „Jel’ kod one buržujke?“ Zatim moja čerka pita mene: „Tata, buržuji, jesu li to ljudi bez ičega?“

Sala Heroja na Filološkom. Govori pesnikinja M. A. Njena ćerka je u Pokretu. M. A. ima, dakle, ovde i porodične obaveze. No, ne čini se da su samo to. Skojevski iskreno deluju njene reči. Kao da žali za mladošću ...

I uopšte, svuda unaokolo šunjaju se starci sa užagrenim očima koje žive svoj drugi život. Politički mrtvaci ustaju iz groba u ovom sumraku reda i poretka, „noći velikog čišćenja duha“, da sa pozajmljenom krvlju žive do sive zore koja se na istoku već nazire ...Ma ulici, ispred Filološkog, sa M. R. „Smuvaće ih.“ Kaže ...

Kod šuraka srećem mladog ekonomistu u društvenom usponu. (34 godine?). Crven je od pravedne indignacije. „Zamislite, molim vas, oni su hteli da prodru i u moje Preduzeće!“ (Moje ne zvuči kao naše, zvuči kao njegovo u najklasičnijem smislu.) „Pokušali su da nam podmetnu bombu!“

Pitam ga otkud to zna? „Pročitao sam u novinama.“ Kaže. „Tako?“ Kažem. „Onda to mora biti istina.“ (Taj je čovek završio, ako se ne varam ekonomski ili pravni fakultet, nekog đavola je, uprkos mizernom nivou nastave, ipak morao naučiti, nešto od istorije moralo mu je makar i slučajno u glavu ući, pa ipak su za njega „novine“ sakrosanktne, prvi i poslednji izvor svake istine. „Bilo je u štampi“ počinje zvučati kao da je „bilo u bibliji!.)

„Pa ipak“, pitam, „kako to da vi o svemu tome pre novina ništa niste znali?“ „Preduzeće je veliko.“ Kaže zbunjeno. Naravno, mislim, od njegove kancelarije do mesta na kome je posejan eksploziv ima jamačno više od pedeset metara. To, međutim, što do najbliže redakcije novina ima par kilometara ne protivureči ničemu. Naši novinari imaju bolje oči ...

Osećam da se uzbuđeni ekonomist, koji je blagodareći našoj štampi srećno izbegao plastikovanje, brine za svoju imovinu. On je već jedan mali, još primitivni Arsenije, koji mesto kuća, možda skuplja lule ili kutije od šibica, ali kojeg njegov posed već počinje posedovati. (Jer posed je mio ma koje vrste bio.) ...

Posle rastanka sa „jedva preživelim ekonomistom“ beležim dijalog ta Hodočašće. Arsenije sa nasipa posmatra obračun milicije sa studentim, držeći da je po sredi napad Komunističke rulje na „kraljevski red i poredak“. Kraj njega je pukovnik u civilu sa artiljerijskim durbinom.

Pukovnik: „Viđi marve šta piše: DOLJE CRVENI BURŽUJI! A koji su to – crveni buržuji? Da nijesam ja? Što kuću imam?“ Arsenije: (zainteresovano) „Imate kuću?“ Pukovnik: „Eno je tamo. Nalijevo. Ona žuta na dva sprata ...Lijepa je, lijepa, a?“

Arsenije: (skivajući odvratnost) „Prekrasna. Pravi biser.“ Pukovnik: „A ova fukara zamalo da mi je obali. Svu su mi staklad kamenjem porazbijali. Đavolje nije ostalo da valja! Pa sad da pregovaramo? Sve bih ja njih topovima, samo da mi se dadne! ...“
III deo Ovde

SEDAM DANA-I deo

SEDAM DANA KOJI SU POTRESLI BEOGRAD (I deo)

iz knjige „Tamo gde loze plaču“ Borislava Pekića; izabrala Ljiljana Pekić.

3. juni 1968. Dan vreo, zagušljiv. Sedim na ulici ispred „Složne braće“. Dolazi K. L. Uzbuđen je. „Znaš li šta se dešava?“ „Ne, ne znam šta se dešava.“ Kažem ravnodušno, neraspoložen sam, već nekoliko dana vozi se moj Arsenije Njegovan Dvojkom, pored Kalemegdana, uskoro će se vratiti na Kosančićev venac da umre, a ja osećam da roman nemam.

(Arsenije je tu, ali nema stvarne priče, „kape“ kako je govorio R. Đ.), da hodočašću nedostaje snažan završni akcenat koji bi dramatski kontrapunktirao viđenju sa Simonidom i dokrajčio njegovo srce.

„Šta se dešava?“ Pitam. „Studenti idu na Beograd.“ Ne shvatam odmah domašaj ove vesti, još uvek sam sa Arsenijem u prokletom tramvaju koji ga vodi na reku, pa odmah zatim

Malim stepenicama kući, a da sem nekoliko uspomena – što ih je mogao imati i tamo, u svojoj sobi, sedeći s dogledom kraj prozora – da sem tih uspomena ništa nije doživeo, i da zbog njih, ako samo one ostanu, ni sada, posle dvadesetsedam godina, nije morao izlaziti ...

Protestu zbog događaja u Poljskoj, pismima podrške češkom proleću, pridružujem sada i intenzivno potpisivanje za studente. Nalazim se u euforiji potpisivanja – pisanje u međuvremenu potpuno obustavljam, ostavljajući starog Arsenija da kunja u Dvojci – potpisujem sve što mi bilo ko ponudi ...

S grupom ad hock sakupljenih pisaca najpre opet nešto potpisujem, a zatim s njima odlazim na Filosofski fakultet. Prizor u unutrašnjem dvorištu je impresivan. Podseća na Konvent u vreme Francuske revolucije. Govori se mnogo i jasno. Zahteva se takođe mnogo, ali manje jasno. I od nas neko treba da govori. Guramo napred B. M.-a. Besedi dobro i kratko ...

Celo pre podne provodim između Francuske 7 i Filosofskog fakulteta, redakcije Književnih novina i Akcionog odbora studenata. Pripremamo broj lista koji će jedini doneti i ono što o 3. i 4. junu sami studenti imaju da kažu. Sa mnom je i R. S. Agilan je i neumoran. U Redakciji radi D. P.

Atmosfera je napeta, puna iščekivanja. Ja ništa ne očekujem. Svestan sam potpuno besmislenosti svega što se događa, ali se ne odupirem plimi. Prijatno je biti nošen nekuda. Ni kuda nije važno. Uvek se, ionako, na isto mesto stiže ...

U dvorištu FF-a razgovaram sa profesorom M. Ž. o mom rođaku, takođe profesoru univerziteta, Z. D. „On je izgubljen slučaj.“ Kaže Ž. Ne znam koliko je Z. D. izgubljen, ali znam da će M. Ž. to vrlo uskoro biti ...

Od profesora mi se najviše sviđa Lj. T. Prema mom profesoru Logike M. M.-u, od koga sam naučio da dijalektiku treba obožavati, ali se formalne logike držati, gajim podozrivost. Slobodoumnost bazirana na verovanju u objektivne istorijske nužnosti nužnosti sasvim mi je strana ...

Jedva dolazim kući. Tamo me čeka supruga Lj. Radi na Arhitektonskom fakultetu i sva je u vatri „mladoturskog zanosa“. Ni kod kuće, dakle, nema odmora. I tamo je u toku permanentan miting. Vraćam se na FF ...

Sve činim da prema događajima zadržim izvesno rastojanje. Ne znam pripada li ono piscu ili čoveku. I prljavim se trikovima služim. U prvom redu sarkazmom.

Ne širim oko sebe defetizam, toliko daleko ne idem (osim pred Lj., čiji me bezrezervni entuzijazam nervira), defetizam je za unutrašnju upotrebu, ruku pod ruku sa urođenom skepsom pokušava da obuzda moje emocije koje se sasvim negrađanski, ne-njegovanski ponašaju.

Ponašaju se kao da ih se sve to što se događa stvarno tiče. (Dok bi moralo da me se ne tiče, prirodno bi bilo da me se ne tiče, pogotovu nipošto toliko da igram neku vrstu kurira „levih ideja“ između Studentskog trga i Francuske 7.) ...

Kad god se od tih mladih ljudi udaljim ma i korak, smesta ostarim, smesta upadam u rutinu skepse i duhovnog konformizma. Kad god sam sa njima – mlad sam i sasvim lud ...

Ono čega nikako ne mogu da se oslobodim je izvestan smisao za smešno, za paradoks, za naličje uzvišenosti. Vređa me što me stvari nasmejavaju i kad su najozbiljnije. Ali u svemu, ispod monolitnosti zanosa, ima nečeg neskladnog, nečeg grotesknog. (Bilo bi vredno spoznati šta je to.) ...

U dvorištu FF-a upoznajem se sa D. M. Imamo slična iskustva, ali na različitim stranama. Ima topao osmeh čoveka koji je patio. Privlači me. I on i njegova literatura ... Peva se Internacionala. Sedi se na zemlji i peva Internacionala.

U daljini, između dve devojačke kose blista se ćela M. G.-a. Peva Internacionalu kao da mu je u detinjstvu bila uspavanka. (Hoće li i to priznati svom ispovedniku?) Iza mene je D. K. sjajnih očiju i razbarušene kose. Posmatra studentkinje.

„Sad ih treba hvatati.“ Kaže. „Sad ne znaju šta čine.“ Svetogrđe smanjuje gotovo nepodnošljivu napetost ... S. Ž. recituje Bihnerovog Robespjera. Kočije izobilja i tako dalje. Iskreniji je i bolji nego na pozornici. Ovde veruje u ono što kaže.

Ovde su, uostalom, mora verovati u ono što se kaže, ili čutati. Laž se odmah prepoznaje. (Ne znam kako se provodi. Nikakvo nasilje još nisam video.) Samo, koliko će ta čistota trajati? Ma koliko traje, trajala je ...
II deo Ovde

O UMETNOSTI

Odlomci o umetnosti iz „Zlatnog runa“ Borislava Pekića; izbor Ljiljane Pekić.

Svi takozvani umetnici su nepodnošljivi. Ti pesnici ulizičkih oda, mazala carskih harema, taj šljam duha svetskog. Vuku se kao sablasti pred ravnodušnim očima dvorskih službenika, ili upravitelja carskih radionica i atelijera.

Važno im je jedino da budu primećeni. Polegli bi usred govana ako bi ih ona, otičući, ka uspehu odnela, i kada bi to bio iskustvom potvrđeni način da se privuče pažnja onih koji drže moć i kesu.

Prose najpre samilostan pogled, zatim koricu hleba, a kad se pothrane, potkrepe, steknu kakav-takav pregled zamršene administracije Saraja, i gradskih podvodačko-spletkaroških običaja, ogledaju se i sa nekim radom. Ni najmanje nisu izbirljivi. Zadovoljni su ako mogu da istovaruju carske karavane, da peru podove sporednih zgrada, a presrećni su ako se domognu i najbeznačajnijeg zanatlijskog rada. O kalitehni, velikoj umetnosti, slavi, još govora nema. Jedva je to i tehna, bedno rukotvorenje, prema kojoj je potkivanje konja prava umetnost.

Spremni su da majstorima papuče ljube da bi im mešali boje. Oči su im u tim ranim danima umetničkog gurbeta velike, vlažne, pokorne, Sve bi da rade. Ništa za njih nije teško. ni nedostojno. Ni malo ni beznačajno.

Kao rođeni robovi, nepogrešivim instinktom ugrožene životinje, znaju oni da se buva sa slonom ne inati, da se uvredljivost i ponositost ne isplate ako čovek nema ničim do fantazijama da ih podupre.

U međuvremenu slažu u sebe mržnju kao tvrdica blago, da bi je, kad savladaju prepreke, rasipnički po svetu prosuli, ne štedeći nikog, pa ni prijatelje i mecene, ove još i ponajmanje. Sve sa zahvalnošću primaju, a ništa ne ištu. Ništa za sebe. Sve za Umetnost.

Godine prolaze. Ponovo ćeš ih sresti kad s nekoliko bednih dupelizačkih pesmica, floralnih mazarija, nekoliko minijaturnih ornamenata precrtanih iz prirode, steknu ime u Carigradu. Koje li razlike! Ni Protej se, Bog promene, ne bi toliko mogao izmeniti. Ali, to samo TI njih vidiš. Oni tebe, Bože sačuvaj!

Opijeni su počastima, koje, uostalom, smatraju prirodnim, čak i nepravedno malim prema onome što zaslužuju. Oči im nisu više velike, umetničke. Sad su sitne, oprezne, kao otvori zelenaških kesa. A ni vlažne više nisu. Suve su kao barut. Osim svojim genijem, ničim nisu zadovoljni.

Nijedna im pohvala nije dovoljna. Nijedna počast pogođena. Nikada im nije dovoljno novca. Najednom, Umetnost više nije važna. Važni su oni, jer pre njih ničeg i nije bilo. Drski su, arogantni, nadmeni, vulgarni. A iznad svega, dosadni.

Ni o čemu ne govore do o sebi, ni za šta se ne brinu do za sebe, ni na šta ne misle do na sebe. Na druge misle samo da ih mrze i kad im kopaju jame, čime se, uostalom, mahom i bave. U jednu reč – fukara, ološ!
*****
Za umetnika nema većeg poniženja nego kad mušteriji mora objašnjavati zašto njegovo genijalno delo ne izgleda trenutno ni najmanje genijalno, i kako će genijalno postati tek ako se bude dovoljno dugo i pod naročitim uslovima gledalo.
*****
Umetnik ne bi smeo da zavisi od vere i etnika, kao što misle neke budale, nego vera i etnik od umetnika. Koja mu vera više pruža, toj da pripada. Tvoja, u kojoj si rođen pruža ti redovno najmanje. Ona ume samo da ište. Da postavlja zahteve i obaveze u zamenu za prirodno pravo da se na tvoje zahteve i svoje obaveze prema njima obazire koliko na mačju crkotinu. Njen si, šta ima da ti se ulaguje.
*****
Potreba za čudom urođena je umetnosti.
*****
Bez naročite forme, umetnost ne bi imala smisla. Ostala bi ponavljanje tuđih oblika, izjednačila se sa životom, nekrotizirala se u reprodukciji. Čvor je, međutim, u tome što ljudi žele da žive u XX veku, ali da im umetnost bude iz XIX veka.

Prosečan svet je odbijao sirealizam kao viziju bande ludaka. A sirealizam je, zapravo, vizija mitskog čoveka. Kritičari su govorili o umetnosti za budućnost, a sirealisti su, konzervativno i patrijarhalno, terali drevne igre, slikali svet onako kako ga je video još mitski čovek – kao groteskno, kentaursko prožimanje oprečnih načela sna i jave.

Ptica iz usta gospodina pod polucilindrom izletela je hiljadama godina pošto je Atina iskočila iz Zevsove glave. Nemoguće nismo mi otkrili. Nemoguće je najstarije duhovno iskustvo čoveka ... Ne znam, ali mi se čini da konfuzija potiče od pogresnog pravca moderne argonautike.

Put kojim se ide ne vodi Zlatnom runu. Neko nam je podmetnuo rđavu mapu. Debelim smo morima zalutali i ko zna hoćemo li kao vrsta ikada pronaći pravi put. Ili ćemo završiti u vlasti fatamorgane …

Da čovek u stvarima oko sebe može nešto za sebe da nađe, na primer, čista je fatamorgana. Stvari ne vrede ako nam ne otkriju ono što smo u njima tražili, a tražiti i dobiti možemo samo što smo u njima ostavili. Mi se sa svojim istinama igramo žmurke.

O DNEVNIKU

Neke misli u vezi dnevnika iz raznih dela Borislava Pekića; izbor Ljiljane Pekić

Dnevnik je svesna, polusvesna ili nesvesna, ali bezuslovna mistifikacija. Prema činjenicama odnosi se on kao opis pobedničkog vojskovođe prema toku bitke. (Oni koji bi drugi opis predložili mrtvi su.)
*****
Osećanje s kojim pišem Dnevnik podudara se sa gorkim zadovoljstvom čoveka koji se časno bori za izgubljenu stvar.
*****
Dnevnici se pišu da ih niko ne čita, ali kao da će ih svako čitati. Nesvesnim deformacijama istine, pridružuje se i izvesna polusvesna. Dnevnik, razume se, ne mora lagati, on samo može ne govoriti istinu.
*****

Dnevnik je neizbežno prepravljanje sebe. U bezmernim prostranstvima duševnog života dovoljno je beznačajno pomeranje kursa da se stigne u samoobmanu, kao što nas infinitezimalno pomeranje kosmičke trajektorije vodi bezmerno svetlosnih godina daleko od cilja.
*****
Distanca između onoga što mi se desilo i Dnevnika, u kome opisujem šta mi se desilo, nije istoriografska, nije razdaljina s koje se predmet nastoji videti istinitije, već psihološka, u kome se on vidi, i mora videti, drukčije. Predmet je drukčiji, nije takav kakav se čini drugim posmatračima, već i zbog toga što se ja interesujem samo za one njegove strane koje se tiču mene. Istina ovde ima značaja samo ako je moja.
*****
Memoari državnika ili vojskovođa moraju se pisati s nešto više poštovanja prema istini koja ne bi vredela jedino za pisca. Dva momenta diktiraju ovu nepristrasnost, ovu pomalo prinudnu objektivnost. Postojanje često obimne dokumentacije i (relativno) nezavisnih svedoka. Manevarski prostor za pristrasnost ovde je uglavnom u oblasti tumačenja motiva za pojedine postupke.
*****
Dužina ispovesti je obrnuto srazmerna dužini životnog perioda, kojim je inspirisana. Decenije ostaju neobjašnjene, da bi sav prostor ostavile godini do koje nam je stalo. Mahom bez osnova, jer mi uistinu nismo kadri da egzaktno odredimo šta je za nas važno a šta sporedno. Da takvu sposobnost selekcije posedujemo ma u najmanjoj meri, i život bi nam bio bolji. Ne bismo ih trošili na sporednosti. Posvećivali bismo se samo njihovim glavnim tokovima.
*****
Dnevnik je često slika jednog života kakav bi trebalo da bude, a ne kakav jeste.
*****
S Dnevnikom bi trebalo započeti tek u poodmaklim godinama. Kad smo konačno načisto s tim šta zapravo o ovom ili onome mislimo i kakav želimo da nam bude život. A tada ga, naravno, možemo početi od – detinjstva.
*****
Dnevnik je beskonačan monolog u liftu života koji se spušta prema svom dnu. Između svih nepotrebnih stvari kojima se u tom životu bavimo, on je možda – najnepotrebniji. Postupci o kojima on sanja, i reči što ih on nalazi, ne mogu koristiti tamo gde odlazimo.
*****
Dnevnik potencijalnog ili aktuelnog pisca nisu tek beleške o životu literature, već i sami literatura o životu.
*****
Moj Dnevnik izgleda, nema sumnje, iskidan, konfuzan, nečitak, nedosledan i protivurečan. Ponekad plitak, često lažan. Ukratko – nepotreban. Ali, zar nam i život nije, manje više takav?
*****
Dnevnik nije ništa manje lažna istorija od drugih. Razlika je jedino u tome što u dnevniku sebe lažemo o sebi, a u istorijama druge lažemo o drugima. Verovatnoća da će jedan dnevnik biti autentična istorija mišljenja ipak je neuporedivo veća, nego da će on dospeti da se približi istoriji osećanja. Kod profesionalnih pisaca on je uvek na opasnoj ivici literature, dakle i izveštačenosti.
*****
Dnevnik je kontrolisani oblik samozavaravanja. Memoari političara često su neumesniji od njihove politike. Politika ima bar neko opravdanje u stvarnosti, u memoarima ono je najčešće u imaginaciji.
*****
Moj dnevnik sadrži suspendovan život, život na ledu. Suspendovan život je svestan samo vlastitih snova i košmara. Spoljni košmari ulaze u njega samo kao građa za te snove. Između njega i realnosti podignut je stakleni zid koji onemogućuje međudejstva. Primaju se bešumne slike čije se značenje ne shvata. O tome stanju može se pisati samo sa najvećom opreznošću, jer tu je nesumnjivo data samo svest koja posmatra, a sve izvan nje podložno je sumnji.
*****
Jedino u poređenju s tim slepim mrljama memorije, bledi, nejasni, pa i neprepoznatljivi otisci prošlosti u dnevniku imaju izvesnu aksiološku vrednost.
*****
Čovek koji čita svoj dnevnik liči na zanesenjaka što bi da opovrgne Heraklita i u istu vodu dva puta uđe, ali dok ga piše on je u vodi, ma kako brzo tekla, uvek u istoj. Tek kada vreme prođe, te se čovek od starih tokova života odmakne, može ih videti kao reku što je samo po imenu jedna, a u svemu drugome, izgledu, širini, dubini, brzini, a naročito intenzitetu života u njoj, uvek – neka druga voda.