Izbor Ljiljane Pekić. (III deo OVDE)
IV
„(...) Odrekao sam se branilaca i odbrane
jer sam navikao da se branim i napadam
dobrim oružjem. (...)“
(Nikolaj Muralov komandant Moskovskog
vojnog okruga u završnoj reči na
procesu protiv Trockista i Zinovjevaca
1936.)
Soba je bila sterilna kao i svaki ured. Mirisala je na duvan, antiseptike i gumene presvlake. Imala je žutosivu boju koju daje žarulja od 25 W. Za pisaćim stolom četvorica igraju šah. Jedna devojka krupnijih bokova glačala je nokte. Ona me pogleda ravnodušno i produži da ih pili.
U susednoj sobi neko je cvileo te sam imao utisak da pište devojčini nokti. S desne stajala je kasa u lošem stanju. Ispred nje taburet bez naslona. Sa leve trokraki reflektor na pokretnoj šini.
U dnu prozor crn od kiše. Ljudi su igrali šah na pisaćem stolu i daktilografskom pultu. mašinu sa čistim arkom papira behu spustili na pod. Ovaj arak imaću ja da popunim.
Dvojica od njih završiše partiju i ustadoše ali ne obraćajući pažnju na mene, priđoše pisaćem stolu da posmatraju kapetanovu igru. On je upravo povlačio potez koji izazva divljenje i samopouzdano podiže nogu na rub stola. U stvari to nije bila noga nego proteza od drveta, gvožđa i kože.
Čini se da je znao dobar šah. Ovo saznanje me uznemiri iako ničim nije dokazivalo da poseduje iste sposobnosti i u oblasti isleđenja. Ali ipak voleo bih da nije dobar igrač.
Devojka me opet pogleda. Imala je oči boje razređenog mastila i mekano lice. Zatim se vrati noktima. Sudeći po brizi koju im je ukazivala ocenih da je daktilografkinja.
Jedan od onih koji stajahu kraj stola reče: - Hoćemo li početi sa ovim kapetane?
„Ovaj“ sam bio ja.
- Aa? – progunđa oficir odsutno. Bio je to plavokosi Jafet sa licem koje
se širilo prema čelu.
- Pitam hoćemo li početi sa ovim?
- Šah! – objavi oficir. – Šta kažeš na ovo?
- Kažem: da počnemo. Ima ih kao pleve!
„Pleva“ bili smo mi. A ako nas zbilja ima kao „pleve“ onda su oni doprli do samog dna.
- Imaš samo dva polja na raspolaganju – prosudi kapetan – jedno crno i
jedno belo. Da sam na tvom mestu ne znam za koje bih se odlučio.
- Za belo – predloži devojka.
- Šta ti znaš o šahu! – reče kapetanov mršavi partner. – Ti znaš samo da
se valjaš kao krava!
Ona sleže ramenom i ispruži ruku prema svetlosti. Ruka je bila mekana i bela.
- Ja mislim da je vreme, kapetane! – Moj prijatelj je bio nestrpljiv.
- Zaćuti jednom – reče devojka – i pusti ih neka dovršepartiju. Smejaću
se kad C. izgubi partiju.
- Đavolju mater ćeš se smejati.
- Što pre svršimo sa ovim to bolje.
- Čoveče umukni – obrecnu se C.
Kapetan povuče potez. – Opet šah. Još jedan ... pa još jedan, sada sa konjem.
- A najbolje je smesta.
Osetih želju da ga udavim.
- Možeš samo u kut – kaza oficir – a tamo ti je mat!
- Jesam li ti rekla da ćeš izgubiti? – devojka se nasmeja.
- Ne smej se – reče C. – Šta tu ima smešnog?
Pošto se devojka i dalje smejala C. ustade. Bio je razjaren: - Reci mi šta?
Kapetan reče velikodušno: - Ostavi je. Treba da radimo.
- Ja ti o tome govorim već pola sata – prigovori agent.
- Pa igrali smo, vraga.
Tada me prvi put pogleda.
Destilisani vodenjak! Ne! Golemi filtrabilni virus podignut na zadnje nožice! Ostavljao je neprijatno prozračan utisak. Odmah mi padaju na pamet profinjeni i nejaki sadisti iz javnih kuća sa licem Hristosa – sadista je bio bodalj.
Škriputao je pri hodu, naginjući se na levu stranu, i opet škriputao kad se ispravljao da preduzme sledeći korak. (Dođavola, mislim, nosi duboke cipele kao moja pokojna bakica.) (V deo Ovde)
No comments:
Post a Comment