Izbor Ljiljane Pekić. (Ic deo Ovde)
II
Život – to je avantura.
Događaju se sve pustolovine u životu jednom, dva puta ili bezbroj puta, zavisno od količine nomadskog duha koga nosimo u sebi i revolta koji nam je predat da ga umnožavamo i rasejemo kao vetar polen bilja. Jedna je napuštanje doma, a druga prvi korak u novi. Prva je strah od umiranja, druga – nada.
Prva nas izvodi iz jučerašnjice, a druga uspostavlja vezu sa sutrašnjicom. Obe insceniraju dramu memorije, jer predviđanje nije ništa drugo do memorija koja je prinuđena da gleda unapred. Ko to ne vidi ne može razumeti naviku duha da svoje znake ostavlja na predmetima i da ih prepoznaje kao tuđe.III.
Svaka avantura je nada koja se rađa.
Napolju u izvrnutoj boci mastila stoje zatvorena kola Uprave državne bezbednosti. Pada kiša. Kad odvode čoveka uvek pada kiša. To pokazuje smisao prirode za umetnošću. Ona ume da bira dekore i da se povinuje slučaju.
Ofici nosi sa sobom Wille zur Macht koju je našao na noćnom ormariću. Obaveštavam ga šta znači taj naslov. Otada stalno gunđa: - Daćemo mi tebi moć. Imaćeš prilike da lično osetiš moć.
Nešto mi kaže da mu verujem.
Ulazimo, najpre oficir, pa ja i najzad drugi čovek sa veselim bucmastim licem. Treći seda do šofera. Kad kola uđoše u Makenzijevu ulicu oficir mi se obraća: - Pokazaćeš nam gde stanuje Z.
Odmah mi postaje jasno da oni u stvari vrlo dobro znaju gde Z. stanuje. Koliko mi vremena još preostaje do njegove ulice, lupam glavu da odgonetnem šta žele da postignu time. Pretpostavljam da u njihovom poslu nema besciljnih postupaka.
(Kako se, međutim, varam. Iskustvo će mi pokazati da smisao dolazi slučajno, tamo gde je započela jedna ćud.) Da te slome? Lomljenje počinje uvek na sitnicama. Lomljenje kao načelo ostaje, a sitnice se menjaju.
Zatim sitnice postaju sve veće i sve značajnije, i teško je ustanoviti kad više to nisu, i dok istraga dođe do samog srca stvari, okrivljeni se već navikao da ga ne čuva. Uviđam da je pogreška u tome što ne drži da srce stvari kuca u nekoj samostalnoj istini, u nekoj činjenici koja je smeštena duboko u tajni.
Stvar stoji sasvim drukčije. Ona kuca u svim činjenicama, u malim kao i u velikim istinama, po čitavoj površini jedne zavere. Ne postoji nikakva načelna razlika koja bi odvajala priznanje sporednih detalja od priznanja celine. Izdaja počinje u davanju generalija – izdaja je navika.
Pokažem im petospratnicu u kojoj je stanovao Z. U njegovoj sobi gori svetlost. Poput lađa izgubljena u magli treperi lampa među glatkim zidovima. Pomišljam, ne bez zavisti, da on ima još šest minuta mira. Jedan dok izađu iz kola, bar tri dok nastojnica otljuča kapiju, dva dok se ne uspnu na IV sprat i dva dok mu ne provale u sobu. A to zajedno čini bezmalo osam minuta. Osam, dakle, a ne šest kako si pretpostavljao, mislim.
Kola, međutim, produžuju do Svetosavske i zaustavljaju se pred Nuncijaturom. Na samom uglu parkirana su druga, istog tipa kao i ova u kojima mene sprovode. Oficir dovikuje adresu ljudima koji stoje na papučici i kola bešumno prolaze pored nas. Dakle, rekoh, i svih deset.
- Šta kažeš? – pita oficir.
- Hteo bih da zapalim cigaretu.
- Hajde samo bez gluposti. – Smejem se u sebi, jer ja više nemam
mnogo načina da budem glup. Prava se glupost iscrpljuje u jednom zamahu, a moj zamah je učinjen.
Svetosavska ulica. Slavija. Ulica Kralja Milana. „Lonon“, „Atina“, „Moskva“. Ulica Kneza Mihajla. „Ruski car“.
„Mažestik“. (Na Ratničkom domu sat pokazuje 1 čas i 17 minuta. Najzad se kola zaustavljaju i mi silazimo.
Pošto se svučem, u predvorju činovnik prijemnog odeljenja popisuje moje stvari. On ima lice divljeg vepra i žutu čekinju umesto kose. Uzimaju mi kajš i pertle od cipela. Dokumenta pregledaju zajednički. Kad opazi sliku M. oficir kaže sa žaljenjem: - Nisi morao i nju da uvaljuješ!
Za trenutak se osećam neprijatno, ali se ubrzo pribiram: sve je to jedno banalno kušanje.
Onda pravi prostačke primedbe i jedan kaže: - Posetiću je. Tu kurvu poznajem odnekud.
Strašno sam miran, ali ne znam sigurno da li je zato što u svoju pribranost unosim silan napor, ili zato što sam stvarno miran. Biće da je ovo drugo.
Uzimaju mi i vrpcu od donjeg rublja.
- Ne bismo voleli da se obesiš – objašnjava činovnik.
Ne bih to voleo ni ja, mislim.
(III deo Ovde)
No comments:
Post a Comment