Izbor Ljiljane Pekić. (X deo Ovde)
Smešno je i sujetno kada student drugog semestra bira svoju doktorsku disertaciju, ali ja sam je izabrao. To je ideja koja me progoni već tri godine. Ideja radi koje i studiram psihologiju.
Ona se sastoji u ispitivanju psiholoških, društvenih, moralnih, filosofskih, ekonomskih i juridičkih komponenata koje su tokom pravne istorije čovečanstva našle izraza u pusanim Krivičnim zakonicima.
Glavna briga koja muči V. u ovom stadijumu naše kolaboracije na „Eksperimentu“, je kako dobaviti galu za premijeru.
Čak su i socijalisti postali jako ekskluzivni u odevanju. Završili smo prvu korekturu drugog čina.
Još uvek nisam ni blizu zadovoljan rezultatima ali Bog. (to se ne sme razumeti samo kao skraćenica) čeka.
Narod od sedamnaest miliona mozgova očekuje da mu dva kompromitovana čoveka pokazu kako izgleda. Ne verujem da će mu se on dopasti.
1954. godina.
„Uljez u svetlost“.
Dramska hronika o čoveku koji je izdao svoje ideje, nade, prijatelje, čast i najzad život, da bi oko sina, koga voli bezmalo psihopatskom ljubavlju, podigao i održao jednu iluziju.
San, kao oblik egoizma fiksiran izvan ličnosti, koja je u stvari mnogostruki projektor unutrađnje ekspanzije, neometano traje, sve dok se njegovi zraci ne sukobe sa zracima koje baca na život san druge ličnosti. U tom sudaru pobeđuje ličnost čiji san ima više realnih, dakle kinetičkih elemenata
Ostaci razbijenog sna su neuništivi. Krhotine kristalne geme razbijene u nama, čak i posle brižljive intervencije volje i razuma, vremenom zagnoje. Prognoza je stoprocentno infaustna.
Etičku istinu sadrže samo poslednji motivi. Moral je sa ovog stajališta intimna istina. Sve što je izvan nje spada u pravne norme ili društvene konvencije i izmiče idealnim moralnim kategorijama.
Prirodni i plemeniti motivi mogu izazvati prljave posledice, ali takav čin ne podleže drugoj osudi osim pravnoj.
Nijedna se idealna vrednost, pa čak ni osećanje privrženosti i ljubavi ne može preuzeti od druge osobe. Izolacija na koju je osuđen čovek od svoje biološke do inteligentne definisanosti, potpuna je, hermetička i nesavladiva.
Svako neposredno razumevanje je isključeno. Granice naše usamljenosti tamo su gde počinju tuđe. Preko tih granica nema komunikacije.
Nesporazum je prirodan oblik odnosa među ljudima.
(...) do sada uobražavali da je svet napravljen po meri „čizmara koji je proglašen za predsednika Republike“ uviđaju požudu stvari za promenom. Revolucija čita Balzaka, sluša Ramoa i gleda D’Engra.
Mi uživamo u Klodvelu, Hindemitu i Braku. Revolucija igra tango iz devetsto treće, oni koji su ga lansirali urlaju kao šakali u ritmu sambe.
Kao Teofil Gotje na premijeri „Ernania“, građanska klasa oblači crveni prsluk, da sablazni revoluciju koja ide u salonskom kaputu sa orhidejom u zapučku. (XII deo Ovde)
No comments:
Post a Comment