Izbor Ljiljane Pekić. (XI deo Ovde)
Danas sam započeo sa skicom za “Blaženi život gospodina Davida Gnjide, III pisara Gradskog suda”.
Gospodin III pisar sanja u postelji, kako se po debelom moru gibaju cilindri i pusteni šeširi i berei izvrnuti naopako, i kako na njihovim obodima, koje plavi pena, zevaju brodolomci, među kojima prepoznaje on svog zlotvora II pisara.
Zatim će se gospodin David probuditi, napipati cvikere sa crnom svilenom vrpcom, izribati zube, ušmrkati mentol u nosnice i otići u kancelariju. Njegova žena Frida ostaće u stanu da sprema obed.
Po povratku David će zaboraviti da zauzme red za meso i biće zato podvrgnut strogom preslušavanju. Konstatovaće se da su ga opet uhvatili da rasčišćava ruševine što će gospođu Fridu da dovede do besa.
David Gnjida je sličan junaku „Šinjela“, blizak je rođak onom činovniku koji je čitav život proveo u nadi da će svom susedu gardijskom oficiru vratiti uvredu što mu je ovaj naneo munuvši ga jednom slučajno u rebra, i spada u jako iznijansiranu kategoriju Volter Mitija – divnih sanjara.
(Hladnokrvnih kockara sa Misisipija, spasioca mladih i imućnih bankarskih kćeri, okrutnih pa ipak u dnu duše tako prijaznih morskih vukova, strašno okretnih operatora koji se služe uglama za pletenje umesto skalpelima,
viteških odmetnika koji se žene sa kćerkama gradskih šerifa, neustrašivih komandosa, koji u slobodnim časovima skuplja etikete sa flaša i uopšte bavi se tako neočekivano ljudskim zanimanjima, da mu se privatni život opisuje podrobno u nedeljnim ilustracijama na trideset strana.)
Igor Vasiljev
U T O P L J E N I K
Igor V. se vraća sa robije i nakon nekoliko meseci što ih je proveo na slobodi ubija se. Samoubistvo je bilo na izvestan način prejudicirano njegovim slikama, iako se on naravno nije ubio da bi dokazao svoju umetnost. Za to bi morao da živi. Smrt nije nikakav dokaz.
Možda je u njegovom slučaju moralna olabavljenost (koja se opaža kod svih povratnika prilično dugo nakon izlaska) samo pogodovala volji. Dok je ležao unutra, bio je sav u nekoj nervnoj napetosti, koja se pretvarala da je i moralna. Čvrstina, stav je bio nenormalno, űberspannt, stanje živčanog aparata.
Revolt je bio razdraženje vegetativnih centara, Telo se branilo idejama, jer nema bombe. Put od heroja na silu do dobrovoljnih govana, vodio je preko ureda za predavanje dokumenata iznad zatvorske kapije. Ovo se manje odnosi na Igora, ali je simptomatično za celu grupu oko SDOJ-a.
Po izlasku mi smo se razboleli od ataksije – naši životni gestovi bili su u smešnoj nesrazmeri sa ciljem. Cilj našeg opstojanja podsećao je na “Petlov hod” (što dolazi kao posledica ekstirpacije cerebeluma).Dizali smo noge više nego što je korak zahtevao. Umesto da nam se dive, ismejavali su nas.
Naterali su nas da budemo zli i nepoverljivi. Zbili smo se u čopor koji nam je priznavao izuzetost. U zamenu za to i mi smo priznavali čoporu da je nesvakidašnji. To je bila unija za međusobno divljenje.
Šta smo mi koga vraga uopšte sebi umišljali: da ćemo nekog impresionirati time što ćemo izigravati Don Kihote sa berberskim lavorima na glavi!
Heroji koji su bili izbačeni iz zatvora najednom više nisu imali protiv koga da se bore. Sve je išlo kao podmazano. Uveren sam da su nekoji i žalili što im nisu pravljene nikakve smetnje.
Jarost više nije mogla biti neposredno pothranjivana. Sav otpor se pokazao apsurdan, ne zato što nije imao nikakvih rezultata, nego prosto zato što stvarno i nikakvog otpora nije bilo.
Tek dim od naših zapaljenih mozgova. Osećaj da je nasamaren, neugodan je čak i kada je čovek u zamenu dobio samosvest. Međutim, mi smo ubrzo otkrili da nemamo ni samosvest.
Zato je neophodno da čovek iza sebe ima uspeh. Igor je uspeo! On je pripremao izložbu. Mogao se nadati, kraj svih netrpeljivosti ULUS-a, da će doživeti uspeh.
Ali da li je on bio pripremljen na iznenadno odmicanje zodova u večnost koja ga je mamila. kada je pao u kanal nije se moglo utvrditi da li je u posredi samoubistvo (na liniji „Utopljenika“), ubistvo ili običan, banalan nesrećni slučaj. (XIII deo Ovde)
No comments:
Post a Comment