Svi takozvani umetnici su nepodnošljivi. Ti pesnici ulizičkih oda, mazala carskih harema, taj šljam duha svetskog. Vuku se kao sablasti pred ravnodušnim očima dvorskih službenika, ili upravitelja carskih radionica i atelijera.
Važno im je jedino da budu primećeni. Polegli bi usred govana ako bi ih ona, otičući, ka uspehu odnela, i kada bi to bio iskustvom potvrđeni način da se privuče pažnja onih koji drže moć i kesu.
Prose najpre samilostan pogled, zatim koricu hleba, a kad se pothrane, potkrepe, steknu kakav-takav pregled zamršene administracije Saraja, i gradskih podvodačko-spletkaroških običaja, ogledaju se i sa nekim radom.
Ni najmanje nisu izbirljivi. Zadovoljni su ako mogu da istovaruju carske karavane, da peru podove sporednih zgrada, a presrećni su ako se domognu i najbeznačajnijeg zanatlijskog rada. O kalitehni, velikoj umetnosti, slavi, još govora nema. Jedva je to i tehna, bedno rukotvorenje, prema kojoj je potkivanje konja prava umetnost.Spremni su da majstorima papuče ljube da bi im mešali boje. Oči su im u tim ranim danima umetničkog gurbeta velike, vlažne, pokorne, Sve bi da rade. Ništa za njih nije teško. ni nedostojno. Ni malo ni beznačajno.
Kao rođeni robovi, nepogrešivim instinktom ugrožene životinje, znaju oni da se buva sa slonom ne inati, da se uvredljivost i ponositost ne isplate ako čovek nema ničim do fantazijama da ih podupre.
U međuvremenu slažu u sebe mržnju kao tvrdica blago, da bi je, kad savladaju prepreke, rasipnički po svetu prosuli, ne štedeći nikog, pa ni prijatelje i mecene, ove još i ponajmanje. Sve sa zahvalnošću primaju, a ništa ne ištu. Ništa za sebe. Sve za Umetnost.
Godine prolaze. Ponovo ćeš ih sresti kad s nekoliko bednih dupelizačkih pesmica, floralnih mazarija, nekoliko minijaturnih ornamenata precrtanih iz prirode, steknu ime u Carigradu. Koje li razlike! Ni Protej se, Bog promene, ne bi toliko mogao izmeniti. Ali, to samo TI njih vidiš. Oni tebe, Bože sačuvaj!
Opijeni su počastima, koje, uostalom, smatraju prirodnim, čak i nepravedno malim prema onome što zaslužuju. Oči im nisu više velike, umetničke. Sad su sitne, oprezne, kao otvori zelenaških kesa. A ni vlažne više nisu. Suve su kao barut. Osim svojim genijem, ničim nisu zadovoljni.
Nijedna im pohvala nije dovoljna. Nijedna počast pogođena. Nikada im nije dovoljno novca. Najednom, Umetnost više nije važna. Važni su oni, jer pre njih ničeg i nije bilo. Drski su, arogantni, nadmeni, vulgarni. A iznad svega, dosadni.
Ni o čemu ne govore do o sebi, ni za šta se ne brinu do za sebe, ni na šta ne misle do na sebe. Na druge misle samo da ih mrze i kad im kopaju jame, čime se, uostalom, mahom i bave. U jednu reč – fukara, ološ!
*****
Za umetnika nema većeg poniženja nego kad mušteriji mora objašnjavati zašto njegovo genijalno delo ne izgleda trenutno ni najmanje genijalno, i kako će genijalno postati tek ako se bude dovoljno dugo i pod naročitim uslovima gledalo.
*****
Umetnik ne bi smeo da zavisi od vere i etnika, kao što misle neke budale, nego vera i etnik od umetnika. Koja mu vera više pruža, toj da pripada. Tvoja, u kojoj si rođen pruža ti redovno najmanje. Ona ume samo da ište. Da postavlja zahteve i obaveze u zamenu za prirodno pravo da se na tvoje zahteve i svoje obaveze prema njima obazire koliko na mačju crkotinu. Njen si, šta ima da ti se ulaguje.
*****
Potreba za čudom urođena je umetnosti.
*****
Bez naročite forme, umetnost ne bi imala smisla. Ostala bi ponavljanje tuđih oblika, izjednačila se sa životom, nekrotizirala se u reprodukciji. Čvor je, međutim, u tome što ljudi žele da žive u XX veku, ali da im umetnost bude iz XIX veka.
Prosečan svet je odbijao sirealizam kao viziju bande ludaka. A sirealizam je, zapravo, vizija mitskog čoveka. Kritičari su govorili o umetnosti za budućnost, a sirealisti su, konzervativno i patrijarhalno, terali drevne igre, slikali svet onako kako ga je video još mitski čovek – kao groteskno, kentaursko prožimanje oprečnih načela sna i jave.
Ptica iz usta gospodina pod polucilindrom izletela je hiljadama godina pošto je Atina iskočila iz Zevsove glave. Nemoguće nismo mi otkrili. Nemoguće je najstarije duhovno iskustvo čoveka ... Ne znam, ali mi se čini da konfuzija potiče od pogresnog pravca moderne argonautike.
Put kojim se ide ne vodi Zlatnom runu. Neko nam je podmetnuo rđavu mapu. Debelim smo morima zalutali i ko zna hoćemo li kao vrsta ikada pronaći pravi put. Ili ćemo završiti u vlasti fatamorgane …
Da čovek u stvarima oko sebe može nešto za sebe da nađe, na primer, čista je fatamorgana. Stvari ne vrede ako nam ne otkriju ono što smo u njima tražili, a tražiti i dobiti možemo samo što smo u njima ostavili. Mi se sa svojim istinama igramo žmurke.
No comments:
Post a Comment