iz knjige „Tamo gde loze plaču“ Borislava Pekića; izabrala Ljiljana Pekić.
3. juni 1968. Dan vreo, zagušljiv. Sedim na ulici ispred „Složne braće“. Dolazi K. L. Uzbuđen je. „Znaš li šta se dešava?“ „Ne, ne znam šta se dešava.“ Kažem ravnodušno, neraspoložen sam, već nekoliko dana vozi se moj Arsenije Njegovan Dvojkom, pored Kalemegdana, uskoro će se vratiti na Kosančićev venac da umre, a ja osećam da roman nemam.
(Arsenije je tu, ali nema stvarne priče, „kape“ kako je govorio R. Đ.), da hodočašću nedostaje snažan završni akcenat koji bi dramatski kontrapunktirao viđenju sa Simonidom i dokrajčio njegovo srce.
„Šta se dešava?“ Pitam. „Studenti idu na Beograd.“ Ne shvatam odmah domašaj ove vesti, još uvek sam sa Arsenijem u prokletom tramvaju koji ga vodi na reku, pa odmah zatimMalim stepenicama kući, a da sem nekoliko uspomena – što ih je mogao imati i tamo, u svojoj sobi, sedeći s dogledom kraj prozora – da sem tih uspomena ništa nije doživeo, i da zbog njih, ako samo one ostanu, ni sada, posle dvadesetsedam godina, nije morao izlaziti ...
Protestu zbog događaja u Poljskoj, pismima podrške češkom proleću, pridružujem sada i intenzivno potpisivanje za studente. Nalazim se u euforiji potpisivanja – pisanje u međuvremenu potpuno obustavljam, ostavljajući starog Arsenija da kunja u Dvojci – potpisujem sve što mi bilo ko ponudi ...
S grupom ad hock sakupljenih pisaca najpre opet nešto potpisujem, a zatim s njima odlazim na Filosofski fakultet. Prizor u unutrašnjem dvorištu je impresivan. Podseća na Konvent u vreme Francuske revolucije. Govori se mnogo i jasno. Zahteva se takođe mnogo, ali manje jasno. I od nas neko treba da govori. Guramo napred B. M.-a. Besedi dobro i kratko ...
Celo pre podne provodim između Francuske 7 i Filosofskog fakulteta, redakcije Književnih novina i Akcionog odbora studenata. Pripremamo broj lista koji će jedini doneti i ono što o 3. i 4. junu sami studenti imaju da kažu. Sa mnom je i R. S. Agilan je i neumoran. U Redakciji radi D. P.
Atmosfera je napeta, puna iščekivanja. Ja ništa ne očekujem. Svestan sam potpuno besmislenosti svega što se događa, ali se ne odupirem plimi. Prijatno je biti nošen nekuda. Ni kuda nije važno. Uvek se, ionako, na isto mesto stiže ...
U dvorištu FF-a razgovaram sa profesorom M. Ž. o mom rođaku, takođe profesoru univerziteta, Z. D. „On je izgubljen slučaj.“ Kaže Ž. Ne znam koliko je Z. D. izgubljen, ali znam da će M. Ž. to vrlo uskoro biti ...
Od profesora mi se najviše sviđa Lj. T. Prema mom profesoru Logike M. M.-u, od koga sam naučio da dijalektiku treba obožavati, ali se formalne logike držati, gajim podozrivost. Slobodoumnost bazirana na verovanju u objektivne istorijske nužnosti nužnosti sasvim mi je strana ...
Jedva dolazim kući. Tamo me čeka supruga Lj. Radi na Arhitektonskom fakultetu i sva je u vatri „mladoturskog zanosa“. Ni kod kuće, dakle, nema odmora. I tamo je u toku permanentan miting. Vraćam se na FF ...
Sve činim da prema događajima zadržim izvesno rastojanje. Ne znam pripada li ono piscu ili čoveku. I prljavim se trikovima služim. U prvom redu sarkazmom.
Ne širim oko sebe defetizam, toliko daleko ne idem (osim pred Lj., čiji me bezrezervni entuzijazam nervira), defetizam je za unutrašnju upotrebu, ruku pod ruku sa urođenom skepsom pokušava da obuzda moje emocije koje se sasvim negrađanski, ne-njegovanski ponašaju.
Ponašaju se kao da ih se sve to što se događa stvarno tiče. (Dok bi moralo da me se ne tiče, prirodno bi bilo da me se ne tiče, pogotovu nipošto toliko da igram neku vrstu kurira „levih ideja“ između Studentskog trga i Francuske 7.) ...
Kad god se od tih mladih ljudi udaljim ma i korak, smesta ostarim, smesta upadam u rutinu skepse i duhovnog konformizma. Kad god sam sa njima – mlad sam i sasvim lud ...
Ono čega nikako ne mogu da se oslobodim je izvestan smisao za smešno, za paradoks, za naličje uzvišenosti. Vređa me što me stvari nasmejavaju i kad su najozbiljnije. Ali u svemu, ispod monolitnosti zanosa, ima nečeg neskladnog, nečeg grotesknog. (Bilo bi vredno spoznati šta je to.) ...
U dvorištu FF-a upoznajem se sa D. M. Imamo slična iskustva, ali na različitim stranama. Ima topao osmeh čoveka koji je patio. Privlači me. I on i njegova literatura ... Peva se Internacionala. Sedi se na zemlji i peva Internacionala.
U daljini, između dve devojačke kose blista se ćela M. G.-a. Peva Internacionalu kao da mu je u detinjstvu bila uspavanka. (Hoće li i to priznati svom ispovedniku?) Iza mene je D. K. sjajnih očiju i razbarušene kose. Posmatra studentkinje.
„Sad ih treba hvatati.“ Kaže. „Sad ne znaju šta čine.“ Svetogrđe smanjuje gotovo nepodnošljivu napetost ... S. Ž. recituje Bihnerovog Robespjera. Kočije izobilja i tako dalje. Iskreniji je i bolji nego na pozornici. Ovde veruje u ono što kaže.
Ovde su, uostalom, mora verovati u ono što se kaže, ili čutati. Laž se odmah prepoznaje. (Ne znam kako se provodi. Nikakvo nasilje još nisam video.) Samo, koliko će ta čistota trajati? Ma koliko traje, trajala je ...
II deo Ovde
No comments:
Post a Comment