iz knjige „Tamo gde loze plaču“ Borislava Pekića; izabrala Ljiljana Pekić.
Dvorište FF. Prolaze dani, prolaze reči, prolaze ljudi. da imam svog Nataniela, rekao bih mu: ljudi, Nataniele, prolaze najbrže. Dani nestaju, reči se zaboravljaju, ljudi izumiru ...
Kreature s bradom, koja se ne može izbrijati, stalno nešto slikaju. Neko će steći podebele albume anfas i profila ...
Vrućina, zapara, neizvesnost. Verujem da Administracija žudi za jednim dobrim pljuskom. Kiša kvasi zanos, dok od njega raskvašenog ne ostane mulj čamotinje. Mulj se, zatim, kupi s ulice, iz slivnika, svuda gde se u povlačenju nataložio, presipa u gotove kalupe i mesi u glinene figure za izloge.
Uostalom, ko može deklamovati dok mu voda curi u usta? ...
Pitam se – osećajući se u ovom uzoru zajednice, ljudske unije, sve-pravde, očajnički sam – koliko će od ovih mladića devojaka, tako živa duha danas, i sutra biti duhovno živo? Koliko kad se stomaci žena ispune decom, a glave njihovom budućnošću (koja odnekud uvek mora biti bolja od vlastite prošlosti),
koliko kad se stomaci muškaraca ispune žučnim kamencima, šupljikavom jetrom, smetnjama na prostati, a iunad svega sagorevajućom kiselinom, a njihove glave brigom za mesto u sumanutoj trci koja se svuda oko njih vodi za prestižem, ugledom, novcem, moćima, a iznad svega sigurnošću?
Koliko će imena s prvih strana novina politički živeti i u narednoj deceniji. (Iskustvo im nije naklonjeno.) Preživljavaju, Nataniele, samo svedoci, pa ponekad ni oni. Samo njihova svedočenja, pa ponekad ni ona ...
Sedim sa ( ) kod Tranda. Sami smo pod drvetom, sami pod orvelovskom “lipom”. (Otići “pod lipu” znači za mene izleteti s glavnog koloseka života, biti na neki način “unepostojan”.)
Neki to zovu – zglajzavanjem. Drugi – otpadanjem na istorijskim zaokretima. Treći, oni “pod lipom”, preferiraju ponekad izraz – otrežnjenje.
Lipa ne pravi razliku. Svi koji su ikada ma zbog čega pali skupljaju se pod nekom lipom. Ova kod Tranda je – moja. Ovde nikad nisam sam.
Ponekad svrati neko ko još nije pao, koji će tek pasti, kome se pad na licu vidi kao što se patniku od raka vidi smrt ... ( ) je jako mlad, jako radikalan i jako velikodušan.
Ništa mu nije dovoljno slobodno, dovoljno jednako, dovoljno bratski. Svojom savršenošću, jednim sterilizovanim idealizmom igra mi po jetri. Te, mi ćemo ovo, mi ćemo ono. Sve ćemo učiniti.
“Ništa vi nećete učiniti”, kažem najednom, “ososbito ti! Ti, i takvi kao ti, nikada ništa neće učiniti!”
Gleda me zapanjeno. To što deli moju lipu, zar mu ne daje pravo da deli i moje osećanje izvanrednosti (on, naime, još ne razlikuje izuzetnost od izuzetosti, on još sanja da je to jedno).
“Šta hoćeš time da kažeš?” Pita uvređeno. “Da ti kažem ono što ćete vi učiniti, to hoću.” Nagao sam se preko stola.
“Kad sve prođe, dolazićete neko vreme ovamo – pod lipu – da se divite sami sebi i pričate o slavnim vremeni 1968, sedećete sa mnom pod tom lipom, sve dok budem hteo da vas slušam i da vam se divim, a onda ćete jednog dana,
kad vam magla tog somnabulog, ali čarobnog juna, spadne sa očiju i kad tim novim, a zapravo drevnim očima sebičnjaka, ugledate svoju generaciju kako ne hvata nikakvu maglu, nego ugodne položaje, vi ćete jednostavno nestati.
Ponovo ću vas sresti kao urednike uglednih izdavačkih kuća, koji će mi, tapšući me po ramenu i gledajući kroz mene kao kroz klozetski prozor, odbijati rukopise, ili me, posle pet godina rada na njima, slati da ih još narednih pet prerađujem i preuspodobljavam onome što je trenutno “zgodno” –
jer ovo je, brate, i sam znaš baš sad stvarno krajnje nezgodno – a kad vas budem podsećao, mada ja to neću činiti, ne verujem da ću biti toliko ljut da pređem granice pristojnosti, ako vas, dakle, budem podsetio na naše razgovore pod lipom, nećete se vi sećati ni razgovora, ni lipe, a janzad, dok stignem do vrata vaše kancelarije, ni mene!”
(Ovo je suština onoga što sam rekao. U Dnevniku to, naravno, bolje zvuči. U liftu sve stvari zvuče bolje...) IV deo Ovde
No comments:
Post a Comment