iz knjige „Tamo gde loze plaču“ Borislava Pekića; izabrala Ljiljana Pekić.
Dvorištem Filosofskog “unterhaltuje” se beogradska crvena džet-elita. Ta “crvena buržoazija”, protiv koje se demonstrira, pljeska studentima s istim oduževljenjem s kojim se prvi red partera u pozorištu smeje žaokama za koje misli da su na tuđ račun upućene ...
Crnpurasta diva u belim panatalonama i sa Skarlet o’Hara šeširom (u svim sporovima očevidna većina pristalica Juga, čak i kad je ovaj na severu), svojim erotičnim prisustvom iskazuje slaganje s onima koji bi joj te pantalone svukli, i u stvarnom i u prenosnom smislu.
Izvesni političari dolaze ovamo kao što se nedeljom pre podne ide u Zoološki vrt. (Osećam se, naime, da su zveri već u kavezu.) Prijatna ležernost vlada događajima.
Radikalne univerzitetske aule – gde se još uvek nešto zbiva, gde bengalska vatra jeste zamenila onu pravu, ali se to ne vidi – postaju mesta za izlazak uveče. Ide se “kod studenata”, umesto u Operu ili na prijem neke Ambasade, premijeru nekog filma ili na kartanje. Ovde se doduše piće ni jelo ne služi.
(Amerikanci bi već u auli instalirali mobilne tezge sa koka-kolom i hamburgerima.) Ali toliko se svako može strpeti. Vreme velikih gladi, koje su dobro poslužili biografiji, prošlo je. Klub je književnika otvoren tih dana do jutra (priznajem, ne retko, i zbog mene) ...
Arhitektonski fakultet. Lj. i ja na galeriji. Unaokolo pobedničko raspoloženje. Pokret je trijumfovao. Tvrdo jezgro igra kolo. Vodi ga dekan, gospodin Anagnosti (mogao bi lako biti jedan od greciziranih, pa slaveniziranih Njegovana.) Igra sjajno, gotovo koreografski.
Građanstvo je, očevidno, naučilo nauk. A šta je sa onima koji su tako strasno odbijali da budu građani, onima koji su bili na putu da proklamuju kako je biti građanin isto što i biti mrtav? Oni još nisu mrtvi? Oni igraju skoro isto tako uspešno kao i gospodin Anagnosti. Ne verujem da ću ijednog imati čast videti – pod lipom ...
Jesen. Pada kiša. (Sad više i nije nužna, ali, naravno, ona baš sada lije.) Sređujem isečke iz novina, studentske i gradske štampe, šapilografirane biltene Akcionih odbora, proglase, saopštenja Pokreta, i moje interpolirane komentare.
Na posebnu listu izdvajam imena koja se najčešće javljaju. Neke od ljudi lično poznajem, neke ne. Obećavam sebi da ću, kroz jednu deceniju, potražiti sva ta imena i razgovarati sa njima.
Pokušaću da ustanovim koliko je vreme izmenilo sliku i smisao događaja, koji su već uzeli idiličan naziv „studentskih gibanja”, ništa manje perverzan od „Praškog proleća“ i drugih eufemizama evropske moralne i političke dekadanse. Izdvajam takođe sve što će mi trebati za poslednji susret Arsenija Njegovana, kućevlasnika, sa istorijom.
Osećam se svečano kao da sređujem nečiju posthumnu zaostavštinu. Nastojim da to osećanje eliminišem strogom poslovnošću. Pokojnik mi nije bio naročito blizak, od početka sam predviđao brzi kraj, pa ipak sam tužan. Kao da je tamo, u dvorištu Filosofskog fakulteta, ponovo umro jedan deo mene – jedan bolji deo mene – za koji sam mislio da je već davno mrtav ...
Poterajmo kljusinu istoriju! Leva! Leva! Leva! Budimo realni – tražimo nemoguće! Studentski pokret Beogradskog univerziteta, nijednog, uostalom, evropskog „intelektualnog rasadnika“, nije postigao nemoguće. Jer nemoguće ostaje nemoguće, ma koliko se u njega verovalo.
No možda je smisao u traženju, ne u dobijanju. Prometejstvo nije u posedovanju vatre, nego u borbi za nju, i u onom vremenu koje se provede prikovan za kavkasku stenu pošto se vatra otela. Orlovi koji kljuju džigericu, kad se sve svrši, ne mogu se izbeći ...
Treba se posvetiti razlozima zbog kojih je Hipi-pokret na duh stoleća ostavio neuporedivo dublje i trajnije tragove od ijednog političkog pokreta omladine, zašto je uzicaj Heseove refleksije daleko nadmašio Markuzeovu akciju, zašto je Vodolija pobedila Ariesa?
(„Nijedan mit, nijedan dogmatizam neće moći da opstane suočen sa rezultatima moderne nauke.“ Proklamovao je Žak Mono. To je tačno, ali je i verovatno da nijedan naučni rezultat ne može izbeći da se jednom pretvori u mit, i izazove našu neodoljivu žudnju da pogledamo i u one istine što stoje iza njega.
A do njih ne vodi – inteligencija. U svakom slučaju, ne samo ona. Potreban je daleko dublji preporod našeh života, jedna stvarna revolucija i izvora i ciljeva da bi se otresli nasleđa koje nas po genetičkim zakonima jedna promašene istorije vodi u smrt vrste.) ...
Šta će uopšte ostati od Juna 1968? Za izvesne učesnike jedna lepa uspomena, o kojoj će se jednom pričati s mešavinom nostalgije i humora, ali i sa izvesnim prezirom koji zaslužuje svaka „ludost mladosti“ (druga prilika za „kritiku svega postojećeg“ steći će se, jamačno, tek sa penzijom, ili ako se pre vremena sedne za neki sto – pod lipom);
za druge učesnike, uspomena će možda ostati lepa, ali se o njoj nikad neće govoriti, dok se javno služi na drugim oltarima, ostaće ona za povremene lične i tajne ceremonije; za treću vrstu učesnika uspomena će postati vremenom toliko ružna da će se sasvim izbaciti u zaborav i pripisati nekom – drugom.
Ostaće, naravno, i Arsenijev crni, burski šešir, izgažen na zemlji kod Podvožnjaka. Šta su studenti doneli socijalizmu ne znam, stvar je socijalizma da odabere, ali meni su doneli – roman ...
Tragičan susret Arsenija sa istorijom kod Solovkina, postao je 27. marta godine 1941. groteska, a pretvoriće se 3. Juna 1968. u farsu, kao što biva sa svakim ponavljanjem ...
Poput nadgrobne ploče sklapam poklopac kofera nad Junom 1968, otvaram rukopis Hodočašća, na strani 220. pravim krvavocrvenu zvezdicu i pišem:
Upravo sam ovu revolucionarnu poslovnu koncepciju privodio kraju, kad sam svuda oko sebe opazio neko egzaltirano kretanje. Galameći ljudi su hitali svi u jednom smeru, svi prema željezničkom nasipu, prilično udaljenom od mesta na kome sam stajao. Drum je bio zakrčen vatrogasnim cisternama i vojničkim kamionima pod zelenim ciradama.
Zapitah jednog koji mi se činio najprisebniji: „Šta se događa, gospodine?“ „Pobuna, čoveče!“ Odgovori ovaj radosno. „Kakva pobuna?“ „Veličanstvena!“ Mon Dieu, pomislih, zar opet? ...
I deo Ovde
No comments:
Post a Comment