Vreme reči-XXIVb deo

Iz knjige Borislava Pekića “Vreme reči”, Beograd, BIGZ, SKZ, 1993. Izbor Ljiljane Pekić.

Esej „Megalos mastoras“ (II deo) @ Božo Koprivica



Svakud i svuda stranac, samo ne u literaturi

Žanr razgovora je poseban; može se već od Gete govoriti o tradiciji i estetici žanra.

Kada je Pekić umro, jedan je moj prijatelj napisao da je, po principu apostolskog broja (i po principu žanra), umrlo dvanaest srpskih pisaca. Pekić, dakle, kao romansijer, pripovedač, hroničar, novelist, memoarist, dramski pisac, televizijski i radio-dramski pisac, filmski scenarist, science fiction author, pisac utopije i antiutopije, dnevnika, esejist (publicista, feljtonist).

Evo Pekića i u trinaestom žanru, žanru razgovora. Evo još jednog vala na OKEANU PEKIĆ (izraz je Mihajla Pantića). Evo ga, dakle, u igri simbola da potvrdi da je Džingis-kan naše književnosti, jer Temuđin je bio, kako kažu stari istočnjački spisi, „okeanski car“.

Već u prvom odgovoru „nedovršene knjige“ razgovora (analitička nostalgija) Pekić veli da je možda nevažno kad razgovor počinjemo od zvezda, od zodijaka, hoćemo li i do književnosti stići. To je samo deo Pekićevig gospodstvo-ironijskog odnosa prema poslu kojem je posvetio svoj život.

Jer u razgovorima, koji su pred čitaocem, pokazuje se da je Borislav Pekić i „žanru razgovora“ postupao sa istom onom strašću i posvećenošću kao i „čistoj literaturi“. Pisanje je, pre svega, posao za isposnike. Pekić pripada onom retkom redu naših pisaca koji sa velikom lucidnošću, darom i žarom, tumači svoj veliki opus.

Od radio-drame do „Zlatnog runa“ i „Besnila“. Ta tumačenja još jednom potvrđuju da niko bolje od majstora ne može poznavati svoju veštinu, Zato će ova knjiga biti dragocena za tumače (kritičare, teoretičare i istoričare književnosti) i posebno za čitaoce „pećikologe“. A to je poseban sloj čitalaca.

Iako je Pekić pisac od ideje, od priče, od zamaha, on stalno insistira na formi, na majstorstvu, na veštini. I zato kad je reč o tumačenju njegovog dela, Pekić kritičarima ostavlja kao jednu otvorenu oblast, disciplinu (kičme) forme koja drži 366 kostiju nekog njegovog dela.

Al’ prvo budi veran sebi sam

Ovaj je međunaslov stih iz „Hamleta“. I na čitaočevo iznenađenje izgovara ga Polonije. Oličenje neiskrenosti, licemerstva, pritvornosti. Pekić u „nezavršenoj ispovesti“ upotrebljava reč strah, strah od razgovora. Jer on podseća na definitivnost, jer on je slutnja konačnog oslaska. To je sklapanje knjige života. Sa jednim malim dodatkom: pod uslovom da ste iskreni, veli Pekić.

Autor „Vremena čuda“, kad je pristajao na razgovo, uspevao je da bude „izvan glupe“. Da, u njemu je nešto izvan glume, i kad je reč o životu i kad je reč o literaturi. „Pisac je šizovrenik, koji za razliku od kliničkog, ne samo da za svoju nevelju zna, već od nje i živi“.

U ovoj knjizi razgovora nekad su pitanja prava, nekad je sagovornik u pozi (nevešt), ali sve to proguta Pekićeva lucidna (moralna) ličnost. Potpuna iskrenost moj dar je najveći: to je nemilosrdna otvorenost zarad istine. Znao je Pekić da se i u životu i u literaturi mudrost sastoji u izvesnoj sredini između poroka i vrline, ali kao da je u ovim razgovorima sve podredio tačnoj čestitosti. I zato njegov životni i literarni lik, u ovim razgovorima, podseća na lik iz nekog romana.