Esej „Megalos mastoras“ (III deo) @ Božo Koprivica
Biti veran samom sebi to, naravno, ne isključujeni nedoslednost ni protivrečnost, ali upravo se tu krije ona tajna formula autentične iskrenosti koja pleni u knjizi “Vreme reči”.
Ta iskrenost, u ritmu sa ironijom (“osmeh sa omčom oko vrata”) i prema sebi a ponekad, i sagovorniku, izvor je onog šarma koji je karakterističan za možda poseldnji izdanak građanske klase. Bar kad je reč o piscima.
Ta iskrenost (pristajem da reč zvuči starinski) ima nešto od gotovo metafizičke čednosti, pogotovu kada je reč o piscu “Zlatnog runa”, u Pekićevoj stalnoj zapitanosti: bavi li se on pravim poslom. Da li je prepoznao svoj pravi, prvi dar?
Pekić je može biti otišao ua zajednički zavičaj u uverenju da nije otkrio svoj autentični talenat i da je nepovratno otekla “bešumnim tokom, mlačnim i dubokim, Matica onog što “uistinu osećamo”.
teško je doseći vlastito Ja, doseći ga, i biti mu veran. Pekić gotovo da je otišao sa melanholičnom nadom da će otkriti svoj “prvi talenat” i da će se sa lakoćom odreći zanata pisca.
Ali u tome i jeste paradoks jednog od najplodnijih i najboljih pisaca naše moderne književnosti. Jer Borislav Pekić je pronašao svoje “najbolje Ja”.
Kada su umirali Veliki Gospodari, veliki Majstori na Istoku, onda su ubijali njihove najbolje konje da im posluže na onome svetu. Jedan se Pekićev junak na kraju porodične sage pretvorio u konja.
Možda je na dan Pekićeve smrti valjalo žrtvovati negde u Crnoj Gori konja sedlanika ili u nekoj aristokratskoj štali u Engleskoj, nekog Jupitera, da na njemu Borislav Pekić Odjaše na Istok, na Tibet. Tamo gde je želeo da ode.
Ja verujem u taj put.
A pogovor služi za pothranjivanje sopstvene taštine, ili prema nalogu izdavača
Onaj ko piše pogovor zna da će čitalac reći “gromovit tekst (B. Pekić) i balavi komentar”. Sreća je, međutim, što pametni pravi čitaoci pogovore retko čitaju. Pogovor interesuje konduktere, urednike, profesore književnosti, novinare, TV komentatore, domaćice, kritičare ...
A intervjui služe, veli Pekić, i za pothranjivanje sopstvene taštine. Te taštine bio je oslobođen, gotovo u potpunosti, pisac “Zlatnog runa”. Čitalac najbolje intervjuiše pisca kroz stranice njegovih knjiga.
Između davanja intervjua, kako to radi većina naših pisaca, i pisanja knjiga: Pekić se opredelio za ovo drugo. Sva pitanja u ovoj knjizi koja u svojoj intonaciji imaju kompliment, Pekić kao da odbija odmahujući svojom lepom rukom.
On ne želi da se bavi izučavanjem spomenika sopstvene veličine (“taština je ljudska osobina koju smatram najpogubnijom”). Tako se Pekić skrivao u (lukavstvo) večnost(i).
Ako se pogledaju godine (datumi) kad su vođeni razgovori, videće se da je pisac (“nisam čovek javnosti”) intervjuisan, uglavnom “samo povodom”, kad nije mogao da se odbrani.
Malo je razgovora iz čiste E(ste)tike, iz čistog računa. Borislavu Pekiću nikada se nije bez ostatka zaboravljao njegov mladalački čin građanske hrabrosti.
Tako da je bilo praznih, gluvih godina, kad ovaj pisac nije “bio interesantan za novine”, a ni za izdavače. I Pekić je sve to podnosio sa aristokratskim mirom, pišući svoje knjige, u dobrovoljnom izgnanstvu u Londonu.
No comments:
Post a Comment