Tuesday, June 03, 2008

Vreme reči-XXIVd deo

Iz knjige Borislava Pekića “Vreme reči”, Beograd, BIGZ, SKZ, 1993. Izbor Ljiljane Pekić.

Esej „Megalos mastoras“ (IV deo, kraj) @ Božo Koprivica

Na ovaj izbor razgovora Borislava Pekića mora se gledati kao na „otvoreno delo“, nedovršeni projekat. I u tom pogledu „priređivač“ će primiti svaku i dobronamernu i nedobronamernu primedbu.

W.Turner-Avalanche

Zašto neki razgovor nije ušao u ovaj izbor? Ako je razgovor “najviše bio o literaturi”, onda je to bio osnovni razlog da se on nađe među koricama ove knjige.

Čisto “politički” razgovori (i eseji), nadam se, biće poglavlja u nekoj drugoj knjizi Borislava Pekića.

Pokušao sam da budu “predmet” Pekićeve analize sve njegove knjige i svi njegovi žanrovi u kojima se autor “Vremena čuda” ogledao.

Možda sam pogrešio što nisam pristao na tehniku fragmenata/kolaža pa da se i neki zanimljivi odlomci intervjua, koji nisu ušli u ovaj izbor, nađu u knjizi “Vreme reči”.

Neki je razgovor zaturio sam đavo (i đavo se ne oklizne svaki put), a neki je promaka pažnji “priređivača”Zbog toga bi svaki prigovor nekog pristrasnog Pekićevog čitaoca bio dragocen.

Sledio sam „hronološko pojavljivanje razgovora“, bez obzira što su mojem nervu/konceptu bili bliže dijagonale i montaža po principu asocijacije i drskosti.

Onda bi kompozicija knjige bila drukčija. Ipak, pristao sam na ovu „konzervativnu varijantu“, jer će čitalac po nekom prirodnom redosledu pratiti pojavu Pekićevih knjiga.

U ovoj se knjizi neki intervjui „ne slažu u red“ u onom obimu i obliku kako su izlazili u periodici sa celovitim odgovorima. Ponekad su te proklete makaze urednika-novinara radile iz koncepcije, ideologije, nekad iz „poetike“ novinskog prostora, nekad iz brzine, iz ritma novinarskog posla.

Međutim, mislim da je i u tim „objavljenim varijantama“, u većini slučajeva, to valja reći, istine radi, ostao Pekićev duh. A to je, ipak, najvažnije.

Knjiga „Vreme reči“ ne bi se, sigurno, sklopila da nije bilo pomoći i pregalaštva gospođe Ljiljane Pekić. Ona je pripremila gotovo svu „građu“ za ovu knjigu a njena prijateljska naklonost i briga za delo Borislava Pekića bile su od neprocenjive važnosti za „priređivača“ ovih razgovora.

Borislav Pekić imao je planove za još nekoliko projekata koji su po zamahu bili blizu jedinstvenog „Zlatnog runa“.

Kao da je pisac hteo da se odbrani od nečeg što je slutio da će ga sustići. Slutnja srmti kao neki mediteranski vetar lebdi u ovim razgovorima.

Jer znao je Borislav Pekić koliko je energije i snage morao uložiti da bi napisao celu jednu biblioteku. Takva se aristokratska oholost/žrtva plaća životom.

„Prvu knjigu objavio sam u svojoj 35. godini, nadam se da ću poslednju objaviti u šesdesetoj, ali zašto baš u šesdesetoj ne znam“.

Jer veliki Majstori zaista umiru od grudi i od književnosti.

Kada sam konačno, u jednu noć, ponovo pročitao ove razgovore i „konačno odobrio za štampanje“ ovakav raspored i izbor, sa jednog portreta pogledao me je Borislav Pekić. I podsetio na stihove engleskog pesnika:

„Samo u onom ko se seća
Jeste besmrtnost Sene“.

Božo Koprivica

No comments: