Značenje reči

Pekićeva Facebook stranica

Značenje reči iz raznih dela Borislava Pekića. Izbor Ljiljane Pekić.

Ima reči koje su kao krtice: slepe i žilave. One riju duboko.
*****
Nama nisu potrebne nove reči nego nova značenja starih reči, kojima bi možda trebalo da, po Hakslijevom savetu, prethodi raskuženje starih. Uopšte mislim da jedno temeljno raskuženje ne bi svetu ništa škodilo.
*****
Reč je stvorila svet, samo reč može da ga pokrene.
*****
Reči imaju dejstvo srazmerno onome ko ih izgovara i onome ko ih sluša.
*****

Reči se treba čuvati i sa njima postupati kao sa eksplozivom. Neke reči Mara, Robespjera, Sen-Žista, Kutona, Demulena kao da su bile pesnice koje su udarom o klin puštale u pogon sekiru giljotine.
*****
Nije dovoljno menjati svet, potrebno mu je i REČNIK promeniti, da bi se u njemu čovek osećao nov, rekao, učinio nešto novo. Ako bi čovek koji je došao do nekog totalnog saznanja, kobno osetio da ne raspolaže rečima kojima bi to otkrovenje saopštio, bilo bi to kao nemi Hristos, ili Buda koji ne razume sopstveni jezik, ili Lenjin koji više ne veruje u značenje ruskih reči. Ili UOPŠTE ne veruje u značenje reči. Onda bi svaki normalan čovek DELAO. NE BI BRBLJAO. Treba prestati brbljati, učiniti nešto ili ići u vražju mater! Samo tako ćemo vratiti nevinost rečima.
*****
U ‘vremenu reči’ navodno savremeno pozorište, reči proteruje u podrazumevanje, a od akrobatike koja se ne razume, premda pravi promaju koja ugodno rashlađuje, sastavlja predstavu, možda kao što Englezi igraju Shaw-a (“Pigmalion”). Brzo, rezervisano, neutralno, i, iznad svega, artikulisano.
*****
Rečima je nemoguće bilo šta definitivno izraziti. A bez izvesne definitivnosti nema ni razumevanja. Za tako nešto rečnik ne pruža nikakvu šansu … U sve bogatijem svetu, rečnik postaje sve siromašniji. Proizvodnja sinonima je sasvim stala. Homonimi caruju. Ništa nije utvrđeno. Sve zavisi od okolnosti. Proizvoljnost obezbeđuje pamet svima. Homonimi će ugušiti i poslednje ostatke razumevanja …

Ukoliko nas ne sačuva neko zapostavljeno čulo. … Ja lično nemam hrabrosti da se oslonim na podrazumevanja. Jedno proteklo stanje, na primer, više se uopšte ničim ne može izraziti. A svako je stanje proteklo. Restauracije su patetične fikcije. Prustov eksperiment je džinovski promašaj francuskog Enciklopedijskog rečnika u sobi obloženoj plutom i nerazumevanjem …

Književnost je definitivno nemoguća. Sve su komunikacije među ljudima isključene. Živimo u svemiru koji je modelovan kao saće. Svako je konfiniran u svojoj voštanoj ćeliji, neseljenoj avetima vlastite imaginacije, koje zovemo svetom.

U tom aspektu, čak su i pavijani na višem stupnju međusobnog razumevanja. Blagodareći pipkanju i njuškanju, pretpostavljam. Pavijani su prozreli ništavnost jezika pre nego što su do njega i dospeli. Pisci, na žalost, ne mogu da se njuškaju sa čitaocima da bi bili shvaćeni. Slikarima je lakše. Oni se ničem određenom ne obraćaju. Tu je slučaj uvek moguć. Uvek je moguće da dve osobe vide nešto na isti način. Slikar uvek ima bar po jednog gledaoca s kim se razume. Makar taj gledalac bio on sam.

Pisac nikada nema nijednog čitaoca. Čak ni sebe. On uvek piše nizašta i ni za koga. On uvek tera vetar kapom. Reči se ne mogu upotrebljavati kao boja. Pisac mora znati da one znače samo ono što on misli da znače za sve kojima su namenjene da uopšte nešto znače. A takvih reči nema …

Teorijski, knjiga bi bila dobra jedino kada bi se služila izmišljenim rečima. Za svaku knjigu morao bi se izmišljati nov rečnik, inače bi već kod druge nastali nesporazumi. Takvu knjigu, razume se, niko ne bi čitao. Pisac bi, međutim, imao bar tu satisfakciju da ne služi kao trgovački agent za reklamiranje pojmova koji su bili pohabani još u doba najezde Hiksa …
*****
Značajne knjige su se starim rečima služile na nov način. Stavljanjem reči u neobične međusobne položaje dobijena su nova značenja za stanja i situacije koje do tada nisu mogle biti opisane … Reči su ostale iste, ali nisu više isto značile. Misao čitaoca morala im se prilagođavati.

Kod imitacija se umetnik prilagođava opštem modelu mišljenja … Ovde je to obrnuto … Verujem da su one najbolje knjige na ukočenu mašineriju ljudskog mozga delovale kao mašinsko ulje na zarđalu aparaturu, izjedenu i upropašćenu analoškim načinom mišljenja …
*****
Sadržaj je važan. Ali pošto forma kojom se govori daje smisao sadržaju koji se izgovara, važna je i forma. Forma je i smisao i sadržaj. Ako bi čovek govorio drukčije, drukčije bi i mislio, drukčije se ponašao. Ne odmah ali vremenom. Forma bi izmenila sadržinu. Niko ne može dugo igrati nešto, a da to najzad i ne postane. Nazadna forma mišljenja smeta da čovek dela napredno. A forma je izmenljiva. Moć reči je velika. Revolucija - to su reči.
*****
Reč nije skupa, pogotovu kad se ne mora praktično dokazivati.
*****
Reč može, sme i mora biti bliska misli samo u filosofiji (trebalo bi i u politici, ali je ovaj zahtev, očigledno, preteran). Umetnost mora pokušati da “zađe” i iza misli, da deluje i nečim što reči neposredno ne iskazuju.
*****
Reči su nam već odavno prazne i lažne, a stvarnost orvelijanski drukčija od one što nam rečnik prikazuje. Inventar činjenica stvarnosti kojima smo dali lepša i bezazlenija imena – beskonačan je. Njihovo nas ređanje nigde neće odvesti, kao što ne odvodi ni stvarnost koju iza sebe krije. Hitler je genocid nad Jevrejima nazvao eufemizmom „totalnog rešenja jevrejskog pitanja“. Posledice nisu bile eufemističke.