O socijalizmu II deo; iz raznih dela Borislava Pekića; priredila Ljiljana Pekić.Termin „realsocijalizam” je novijeg datuma. Ali ga je pripremilo panično, vidovito osećanje u stvar upućenih socijalista da realizacija njihove društvene filosofije ne ide baš najbolje.
Potrebno je, stoga, bilo što pre njegovu istorijsku praksu i empirijsku projekciju preventivno i sanitarno odvojiti od izvorne ideje, da ono, u čemu su se hteli videti tek prolazni simptomi, retroaktivno ne postane neprolaznim uzrokom bolesti.
Tako je „realsocijalizam” postao termin za „socijalizam” – mahom marksističkog modela – koji se primenjuje i koji evidentno ne uspeva, a izraz “socijalizam” ostao je da pokriva nešto što, pošto nikada, navodno, nije ni pokušano, ne možemo znati da li će ili neće uspeti.
Termin „realsocijalizam”, na kome insistiraju čak i socijalisti nemarksističkog porekla, nije prvi ni jedini pokušaj preventivnog bekstva ideje od vlastitih istorijskih posledica.
Zbog toga smo i nesrećnog Marksa tranširali u komade, delili na mladog i starog, srednjeg, valjda, za rezervu ostavljajući, usvojljivog, delimično usvojljivog i neusvojljivog, primenljivog i neprimenljivog, ovakvog i onakvog.
*****
Socijalizam koji nam se ne sviđa, u prvom redu što nije uspeo, a tek onda iz drugih humanijih obzira, zvali smo njegovom perverzijom revizionizmom ili staljinizmom, već prema politici, trenutnoj potrebi ili oportunosti.
Onaj koji nam se, navodno, sviđao i uvek pre nego što bi ga iskusili, zvali smo svakojako, najzad i „samoupravnim”, sve dok se i taj nije rđavim pokazao, dok i on nije otišao u prenatrpanu staretinarnicu propalih proba socijalizma da pronađe svoju dušu.
Što će ideja u svoju odbranu u buduće preduzeti, ne zna se. Uostalom, možda je konačno došlo vreme da ideja u radu za građane malo predahne – uostalom trajna je, neuništiva, ne mora se žuriti – a građani povodom nje nešto da preduzmu.
*****
Pitanje konfidentstva kao društvene pojave ima različite vrednosti. Ono je ofanzivno sredstvo jedne nesigurne moći, čiji i ostali mehanizmi počivaju na moralno sumnjivim pretpostavkama i još sumnjvijim ciljevima, u svakom slučaju, na vidljivom prekoračenju društvenog punomoćja, ako priznajemo da je ikakvo uopšte postojalo, da je ta vlast legitimna.
I ne može se razumeti osim kao konstitutivni deo sistema, inspirisan vlastitom ilegalnom prošlošću, u kojoj su, to tek sada otkrivamo, podzemne, karbonarske, mafijaške operacije zamenjivale javne činove.
S građanskog stanovišta, međutim, denuncijanstvo na socijalističkoj slobodi, ma kako ograničena i nepotrebnim klopkama minirana, ne zaslužuje naše razumevanje. Jer ako su te klopke potrebne, nije potreban socijalizam, odnosno tada priznajemo da i socijalističku slobodu treba da shvatimo kao zatvor.
*****
Epicentralna laž iz koje sve ostale proističu tiče se fundamentalne protivrečnosti između socijalističkih načela kakva se ideologijom proklamuju i tih načela primenjenih u društvenoj praksi i praksi upravljanja državom, kontradikcije, dakle, između socijalističke utopijske filosofije i njene povesne empirije –
rumunskog genocida, berlinskog zida, montiranih procesa „narodnim neprijateljima”, ruskih ilegalnih pogroma, tenkova na Trgu nebeskog mira, oligarhijske tiranije partijskih kadrova, nezasitog polipa materijalne i moralne korupcije uvučenog u sve pore državnog organizma, radikalnog narodnog osiromašenja,
policijskog terora, jednopartijskog monopola kako nad celinom tako i u svakom detalju, svakoj ćeliji društvenog mehanizma, represije i logorskog koncepta državne organizacije, niskog životnog standarda, masovne propagandne manipulacije i makijavelističkih načela održanja moći.
*****
I ako nepristrasno upoređujemo javni moral jednog real-socijalističkog društva i moral jedne robijašnice, malo ćemo razlika ustanoviti. I jednim i drugim apsolutistički će vladati dva načela: egzistencijalne nužnosti i memezisa.
*****
U realsocijalizmu mnoge vam praktične slobode, uostalom – a za njih je većina ljudi jedino zainteresovana – i nisu uskraćene. Ostale su nedirnute, samo ih vi, u jurnjavi da ih iskoristite, niste primećivali. One se, naime, takođe podrazumevaju. Zna se po sebi šta ste vi slobodni da radite.
(Između ostalog i da je, mada ne izričito, dopušteno sve što izričito nije zabranjeno.) Vaše je vreme redovno jedino vaše, ako vam ga drugi ne kvare. Vaše su odluke takođe vaše, ako možete da ih sprovedete. Imovina, ako nije nacionalizovana ili eksproprisana da utemelji partijsku „društvenu svojinu”, vaša je, na vašem slobodnom raspolaganju.
Ukratko, ona postoji. Jedino vi niste imali vremena da je vidite i da joj se divite.
*****
Nikada vam neće pasti na pamet da izvesna savremena društva, među kojima se ističu socijalistička, koja sebe smatraju civilizovanim, postupak žrtvovanja actečkog jedenja boga, već odavno primenjuju prema svojim vođama. Pošto su im najpre ukazivali sve počasti srodne idolatriji, svečano ih putem kultnih sudova, prinose na žrtvu kolektivnim razočarenjima svog naroda.
Obožavanje starih ruskih boljševika, prethodilo je njihovoj masovnoj obrednoj likvidaciji. Bog, naime, ne prima beznačajne žrtve: „Dosta mi je”, veli on gnjevno Mojsiju, „žrtava paljenica, pečenja jarećeg!” Od Adama zahteva žrtvovanje rođenog sina. Od revolucije smrt njenih najmilij sinova, dece njene krvi.
Ko to ne shvata nikad neće biti revolucionar. Između duboke vere pripadnika Konda da će posle žrtvenog kasapljenja jednog naročito odabranog saplemenika godina biti rodna, te nastati blagostanje, i vere domorodaca realkomunizma, boljševizma da će,
posle uklanjanja izdajnika revolucije, streljanja Kamenjeva, Zinovjeva, Buharina, Tuhačevskog, itd, ili njihovih kopija po drugim narodno-socijalističkim zemljama, sve krenuti nabolje, jer rđavo je samo zbog njih, nema supstancijelne razlike.
*****
Granice slobode u realsocijalizmu društvene su prirode. Ako dublje ne razmišljate o svom ljudskom položaju – a ko za tako nešto ima vremena i novca? – osećate se slobodnim. No, ako malo bolje zagledate tu slobodu, zaprepastiće vas broj ograničenja kojima vas ona prepušta, pa i izlaze.
Neka, razume se, nećete zapazati, jer ste na njih od malih nogu navikli, druga će vam izmaći, jer se s njima još niste sudarili (za sada se vas ne tiču, ne tangiraju vas), treća vam se ne ćine naročito teškim, četvrtu vrstu i ne držite obaveznom, sve dok zbog nepoštovanja njenih zahteva ne budete kažnjeni.
Svejedno, ona su tu. Vaša je sloboda u suštini sistem simultanih, među sobom kombinovanih ograničenja. Šta nije potrebno prestaje biti važno sve dok nismo spremni ili dok ne budemo sposobni da obavimo ono što uistini jeste. Vaša je slavna sloboda puko naličje prinude, njen, ni za koga važan, ostatak. U tom pogledu robija je samo pooštravanje uslova zatvora u kome vi već jeste.
*****
Realsocijalistička (realna i socijalistička) sloboda je pod punom kontrolom državnih organa, potpomognuta Partijom i odozgo indukovanim strahom građana. Stah se širi. Osnovni uslov za vladavinu „naoružane” despotske manjine je time stvoren.
*****
Represija i terror zasnovan na strogim ali ambiguitetnim zakonima i širenju straha osnova je realsocijalističkog društva. U Duhu zakona Montesquieu je strah i strepnju uzeo kao obeležje despotija. Dodaćemo im i neizvesnost, široko polje egzistencijalne nesigurnosti, iz kojeg strah i strepnja dobijaju svoje zemaljske hrane.
Slobodu ne odlaže terror. Uvek je odlaže strah od tetora. U normalnom, civilnom poretku stvari ovakav strah se javlja samo kada ste počinili delo kažnjivo zakonom, a još niko za to ne zna. On je uvek vezan za realan razlog. U depotijama je načelan. Plašite se za svaki slučaj.
Po javnom iskustvu znate da za kaznu u vašoj socijalističkoj zemlji nije neophodno delo. Da je dovoljna sumnja. Pa ni ona. Tek objektivna mogućnost izvršenja dela. Najzad, ni ona. Sasvim je dostatna neka opšta potreba za krivcem. U mladosti boljševičke revolucije, recimo, da budete buržujskog porekla i uđete u kategoriju načelno klasno krivih.
