Zato sam za ovaj dan izabrala jednu Pekićevu misao iz njegovih neobjavljenih dnevnika. Kao i uvek kada treba da izaberem jednu od mnoštva nikada nisam sigurna da li sam baš izabrala pravu. No, ako neko može da predloži neku bolju ja ću je svakako objaviti.
„Saznanje bilo čega, osim konačne tajne, koja je nedostupna (mi čak ne znamo u čemu se ona zapravo sastoji) – nekorisno je. Ono samo povećava obim naših – neznanja. U tome je paradoks uma, i koren onoga što zovemo duhovnim apsurdom čovekove situacije“.
Ostavljam vas sa Borislavom Mihajlovićem Mihizom i njegovim portretom
BORISLAVA PEKIĆA
Prošlo je kratko vreme otkako su se Ivo Andrić i Miloš Crnjanski preselili iz života u našu književnu prošlost i na svojim vrhuncima počeli da štoluju svoju buduću večnost. Okončali su svoje duge tvoračke sudbine u jednom srećnom trenutku srpske književnosti, ostavljajući za sobom niz pisaca od klase i dara koji su već dobro zakoračili u visoke prostore krupnog stvaralaštva.
Želim da vas upoznam sa jednim od njih koji je već danas i sve više će biti buduća istorija srpske književnosti. On je tu, u naše dane, pred našim očima nastaje i postaje – red je da ga upoznamo.
Borislav Pekić
Ličnost po mnogo čemu neobična: životom, delom, izgledom.
Nad malo povijenim ramenima čoveka visokog, lomnog rasta, oštro srezana asketska trouglasta glava. Strog pogled pod jakom dioptrijom naočara, kojim kao da više vidi no što gleda, tek oretko ozari kratak i kao malo izgubljen osmeh. Mek i dug korak visokih nogu i izrazito lepa nemirna ruka. (Jedna vidovita slikarka portretisala ga je kao ikonu Bogorodice Trojeručice.)
Govori malo i gotovo uvek prekom, kratkom rečenicom, on pisac najduže fraze u srpskoj književnosti. Govori pri tom ljutito, čak nabusito, kao da se unapred srdi na sagovornika, kako to hoće da bude kod ljudi koji duhovnu nežnost skrivaju u oklop apodiktičnosti. Krvopisan radenik, jedan od najtvrdokornijih poslenika koje znam, uvek je medj svetom pomalo odsutan, kao da je najbolji deo svoje misli ostavio da i dalje mučki posluje nad nedovršenim rukopisima.
Pije retko, ali onda samo teška pića, uporno i oštro kao kozak. Gord, čak i nekako plemićski ohol. Retko greši i još teže prašta greške ljudima i sebi. Tvrd čovek od stavova i principa, srećom bez pedanterije i sitničavosti koje ovakve karaktere često prate. Ne trpi šarlatanstvo, prejaku, neodmerenu reč i naše sentimentalne, slovenske izlive. Reč drži kao da je škotski gorštak, i drži do toga da je i drugi drže. Rečju jak, opor i pomalo krut čovek koji pri svem tom ume da bude i dragocen i dragoceno odan prijatelj ljudima i idejama koje primi za svoje.
Takav kakav je, Borislav Pekić nije, razume se, mogao lako prolaziti kroz život i nije lako prošao u životu. Rodjen 1930. u Podgorici kao sin jedinac Crnogorca, visokog upravnog činovnika Kraljevine i majke Banaćanke, u prekretnim, ludim posleratnim godinama, u svojoj devetnaestoj, kao član ilegalne organizacije “demokratske omladine”, sudjen je i osudjen na dugogodišnju robiju od koje je više od pola decenije odsedeo po kaznionama.
Predodredjen za pisca i svestan svoje vokacije morao je dugo da čeka i da dvostruko trpi: od uzništva i od ćutanja. Budući erudita i jedan od najučenijih naših pisaca, školu je počeo i nedočeo. (Uostalom i Tomas Man – inače najbliži Pekićev duhovni srodnik – završio je, ako se ne varam, samo sedam razreda gimnazije.) Imao je snage da se još celu deceniju posle svoga robijaškog univerziteta, potajice sprema za svoj nastup.
I banuo je u našu književnost iznenada i sa strane sa koje ga niko nije očekivao: knjigom novozavetnih legendi “Vreme čuda”, u vremenu koje je drukčija čuda znalo i prizivalo. Pronicljivije oči već su u toj ranoj knjizi naslućivale pojavu pisca krupnog ambicioznog zahvata, ispisanog rukopisa i paradoksalne ironične inteligencije.
Pa ponovo, kao da ima beskrajno mnogo vremena i još više poverenja u sebe, pet godina nejavljanja, i onda, sada već četrdesetogodišnjak, Pekić objavljuje prvi iz serije svojih romana o Njegovanima “Hodočašće”. Veliki uspeh, prvorazredne kritike, Ninova nagrada i uporni usamljenik odjednom na osvetljenoj sceni javnosti.
Zakratko je na njoj ostao i kao da nije od našeg sveta koji tako lako leškari na meku dušeku uspeha, Pekić ponovo beži, sa ženom arhitektom i ćerkom jedinicom, ovoga puta u London, da se u tom mnogoljudnom gradu, “procul negotiis”, daleko od naše zavičajne literarne vreve opet, zaverenički, asketski ukopa u svoje stvaralačke lagume.
Potekla je iz dalekog Londona, ako kroz porušenu branu, široka bujica njegovih romana, drama, eseja, dnevničkih zapisa, naglo je poraslo Pekićevo književno delo na mnoge hiljade ispisanih stranica. I još uvek je tamo, u tom tudjem gradu, svakim svojim retkom sve više ovde i sve više naš.
Imao sam, za pratioca literature dragocenu priliku, da iz prijateljske blizine pratim delo Borislava Pekića u nastajanju. “Vreme čuda”, Hodočašće Arsenija Njegovana”, “Uspon i sunovrat Ikara Gubelkijana”, “Kako upokojiti vampira”, “Odbrana i poslednji dani” i kapitalno centralno delo “Zlatno runo” (sa pet objavljenih i dve knjige u pripremi).
Desetak pozorišnih drama i dramatizacija (sedam izvedenih u Beogradu) i isto toliko radio drama koje se emituju po Evropi, naročito u Nemačkoj). Objavljeni delovi neobjavljenog romana “Crveni i beli”, neobjavljeni roman “Graditelji”, razradjen nacrt za roman o Vizantiji, široko zasnovan i brižljivo vodjen dnevnik piščevih razmišljanja. To je ono što je Pekić do sada napisao, ili piše, ili koliko mi je poznato, namjerava da napiše.
Da pokušam, ma i bez nade na uspeh, da ovo prostrano delo stegnem u uski steznik jednog kratkog rasuda.
Borislav Pekić nije, i nikada nije, samo pripovedač ljudskih sudbina, no je uvek i pisac moralnih, intelektualnih, političkih, istorijskih problema koji su te sudbine izazvale. Zato je svaki Pekićev tekst čvrsto ugradjen u paradoksalnu intelektualnu konstrukciju.
U osnovi skeptik moćne imaginacije, Pekić čoveka vidi nabijenog na kolac istorije, sa kojeg se jednovremeno trza, cereka i vapije. Kao svaki mudar čovek Pekić istoriju, razume se, shvata široko: kao politiku, ekonomiku, moral, miris, boju i stil epohe, kao sled tradicije i inovacije, kao zanat čak, struku, kao rod, porodicu, genos, i za jedinu konstantu drži večitu raseklinu dvostruke, kentaurske čovekove prirode, strasti i logike, moranja i nepristajanja, prizemnog i misterioznog.
Otuda u Pekića koji ne trpi površnost i improvizaciju toliko podataka, tolika obaveštenost: vojničkih znanja ako je Djordjije general, arhitektonskih finesa ako je Arsenije kućevlasnik i mali Isidor budući graditelj, čak igefarbenovskih znanja ako su dva Stefana hemijski industrijalci, gurbetskih, potukačkih podataka dok je njegovanski genos torbario Balkanom.
Kako su svi istinski veliki romani u stvari porodični romani (od prvog “Ilijade” do najboljeg “Rat i mir”), to je i Pekić, onako magalomanski nesnebivljiv pred zadatkom, tako postavio svoje glavno delo, da možda prvi put u istoriji svetske književnosti provede i otprati jednu porodicu kroz dugih dvadeset vekova.
Ne mazeći sebe kao pisca, Pekić još manje mazi svog čitaoca. On je ono što se obično zove “težak pisac”. Piše široko i naširoko i čitalac će često voditi unapred izgubljenu bitku sa gustom šikarom njegovog štiva. Pekić od svog čitaoca zahteva i pretpostavlja apsolutno koncentrisanu pažnju, spremnost da ga sledi i u najudaljeniju digresiju ili opsesiju, veliku obaveštenost za pratnju njegovih skrivenih aluzija i znanja. Ali zato, ako čitalac izdrži u tom, gotovo da kažem, koncentracionom logoru duhovnih zahteva, biće štedro, rasipnički obeštećen.
Upoznaće mnogoljudo mnoštvo Pekićevih zanimljivih i snažno srezanih likova, pratiće hod jedne inspirisane i inspirativne inteligencije kroz vremena i ljude, prisustvovaće uzbudljivim problemima čovekove egzistencije iskazanim jednom plemenitom ironijom i često najfinijom duhovnošću i duhovitošću naše misli i jezika. Postaće mu blizak i neophodan poznanik ovaj veliki paradoksalista, koji je to zato, jer smo takvi, paradoksalni, i mi i ovaj život koji živimo.
(U Odabrana dela Borislava Pekića, knjiga 12, 1984.)
No comments:
Post a Comment