Izbor Ljiljane Pekić. (XIV deo Ovde)
Juče sam pročitao Stranca. Moram priznati da me je knjižica prilično razočarala, iako dođavola ni sam ne znam šta sam od nje očekivao.
Svakako ta škrtost u rečima, taj primitivizam u izrazu koji mi se dopada, izvesna ironija bez nekog posebnog ukusa (to joj daje čar) kao supa bez začina, zatim Strančevo spokojno kretanje na stratište, kao da se ti pucnji ni pod kakvim uslovima nisu dali izbeći,
jer na kraju krajeva peklo je sunce i znoj koji je ulazio pod kapke bio je tako slan, da je Stranac jednostavno morao pucati, ili on ne zna šta bi se u idućem času dogodilo da nije povukao obarač.
Možda bi mu pukla lobanja ili bi morao ubiti sebe. Njegovo objašnjenje nije primljeno na sudu.
Bilo je prilično neuverljivo okriviti sunce za Arapinovu smrt. Smeh u sudnici je to dokazivao. Da li je on bio samo stranac, i ti ljudi samo zato što su se smejali. I zato što su ga mrzeli radi okrutnosti prema njegovoj majci.
To što ju je smestio u starački dom i nije bilo odsudno za njegovu sudbinu, ali ona šoljica kafe koju je popio nad odrom, ona mu je odrubila glavu.
Građani porotnici koji su davno na sve moguće načine umorili svoje roditelje, nisu mogli podneti takvu svirepost, jer ih je ona podsećala na njihovu sopstvenu.
Ako bi svi ljudi pili kafu sa šlagom nad svojim mrtvim materama, gde bi se zaustavio ovaj svet? Izvesan takt mora biti zaštićen giljotinom. A što se tiče Arapina, neka me đavo nosi, ako je o njemu još neko mislio.
U celoj stvari on je bio sasvim nevažan. Povod da se stranac kazni za odmetništvo i pobunu protiv sveta.
Izvanredno je to što se za čitavo vreme on ponaša kao da se cela ta stvar njega uopšte i ne tiče, iako ovde onde pokazuje znatiželju za mehanizam kao takav.
On je inteligentan i prozire ponešto od tih tačkica koje se vrte oko njega u nameri da ga smrve, ali sve dok ne oseti strah, on je odsutan.
Strah ga vraća natrag među ljude. Stranac više nije stran nama kad oseti strah pred željeznom životinjom koja dolazi ujutro.
Kami me ne može ubediti u njegovu stvarnu odsutnost dok osluškuje, dok računa, dok se nada.
Dopuštam da je on još uvek bio Stranac kad je pio kafu, rađe nogo da vidi svoju mrtvu majku, i kad je ustrelio Arapina, u sudnici dok je spominjao sunce, i čak za vreme izricanja presude koju nije hteo da razume, a ne da je nije mogao razumeti.
Jer inače kako ju je najednom tako dobro razumeo, kad je naslutio da mu je molba za pomilovanje odbijena. Tako dobro da je histerično zaurlao na svog ispovednika.
Ne, tada on više nije bio Stranac.
Dok se radilo o tuđim sudbinama, on je to bio i to prilično rutinirano.Nije se jednostavno dao smesti.
Sada on ne može nad sobom da pije kafu sa šlagom, i neka me vrag odnese ako u tom ponovnom vraćanju suncu i slanom znoju, po svaku cenu, nema jednog zverskog, nečovečnog pouzdanja u večnost (XVI deo Ovde)
No comments:
Post a Comment