Dnevnik B. Pekić XVI deo

IZ NEOBJAVLJENIH DNEVNIKA BORISLAVA PEKIĆA (XVI deo)
Izbor Ljiljane Pekić. (XV deo Ovde)

„Tako budući mlak, nijesi ni studen
ni vruć, izbljubaću te iz usta svojih“.
(OTKROVENJE gl. 3, str. 16)

„I uzeh knjižicu iz ruke anđelove
i izjedoh je i bijaše u ustima mojim
kao med slatka, a kad je izjedoh ...
(OTKROVENJE gl. 10-10)

„I načini sebi kovčeg od drveta gofera
i načini pregrade u kovčegu i zatopi
ga smolom spolja i iznutra“.
(OTKROVENJE gl. 6-14)



J A N U A R 1955.

„Onima koji su bili vešti u čitanju zvezda nije bilo nepoznato da su nebesa imala izgled zla. A meni Grku Oinosu između ostalih bilo je jasno da je sada došla ona promena 794. godine kada je ulazeći u znak Ovna planeta Jupiter se spojila sa crvenim prstenom strašnog Saturna“.
(PRIČE TAJANSTVA I MAŠTE, E. A. Po)

„Kad nekoliko boca crvenog hijoskog vina u otmenoj dvorani jedne mračne varoši, koja se zvala Ptolemais, sedeli smo u noći, mi društvo sedmorice ... Svaki od nas posmatrao je bledilo svog lica i zverinje u oborenim očima svojih drugova. A ipak mi smo se smejali i bili smo veseli na svoj naročiti način koji je bio histeričan, i pevali smo pesme Anakreonove – koje su ludost, i pili smo mnogo mada nas je purpurno vino opominjalo na krv. Jer tu je bio j o š j e d a n stanovnik naše sobe u osobi mladog Zoilusa. Mrtav i ispružen ježao je on uvijen u mrtvački pokrov ...“
(PRIČE TAJANSTVA I MAŠTE, E. A. Po)

„I SENKA odgovori: Ja sam Senka i moje je Prebivalište blizu katakombi Ptolomejskih, a kod onih mračnih dolina jelisijuma koje se graniče sa kanalom Haronovim“.
(PRIČE TAJANSTVA I MAŠTE, E. A. Po)

„I onda mi sedmorica skočismo sa naših sedišta u užasu i stojasmo drhčući i tresući se i preneraženi, jer zvuci u glasu Senke ne behu zvuci ma koga bića, nego množine bića i menjajući se svojim naglascima od slova do slova, padali su tužno na naše uši i dobro poznatim i dobro zapamćenim naglascima mnogih hiljada umrlih prijatelja...“
(PRIČE TAJANSTVA I MAŠTE, E. A. Po)

1. januar 1955.

Noćas nije bilo senke iz Ptolomejevih katakombi, pa ako je kojim slučajem stajala u purpurnim naborima draperije ili obasuta injem s baštenskog prozora, nijedan od nas dvadesetorice nije, kao Grk Ojnos, razgovarao sa njom. pili smo crveno vino koje nije bilo hijosko, pa ipak nas je podsećalo na krv.

I pevali pesme, koje doduše ne behu pesme sina varoši Teosa, ali su ipak bile ludosti. I, smejali smo se na svoj naročit način, koji je bio „histeričan“.

Još nešto moram da kažem: nikakav Zelius nije, umotan u mrtvački pokrov, ležao na stolu među nama. I planeta Jupiter nije ušla u znak Ovna da se spoji sa crvenim prstenom Saturna.

I ja koji nisam Ojnos, umesto da gledam zverinje u očima drugova svojih, gledah u tamna leđa B. M. koja su bila ravna i meka kao psalm Davidov. Sa radia su putnici pevali Hofmanovu „Barkarelu“, i valovi su zapljuskivali stolice na kojima su čučali zbunjeni brodolomci ...

Neko je pevao „Vaja kon dios maj darling“ grlenim glasom i nekoji od nas ustadoše da igraju na način, koji je bio histeričan.

Tada se otvoriše vrata sa stepeništa i uđoše maske. Jedna je cvećarica kreveljeći se nudila kartonske ruže. Grof iz Drugog Carstva odmarao se na golemim grudima mornara Crnomorske flote. Onda se vrata ponovo otvoriše i maske su otišle.

Kroz poluprovidnu trpezariju još uvek je plovila Hofmanova barka. Onda rekoše da izbija dvanaest i ugasiše svetla. Igla je strugala o ploču. Padahu konfete. Crvene, plave, bele i zelene.

Tada se otvoriše vrata i po treći put. Umotanog u kafanski čaršav, sa loptastim stopalama okrenutih u vis unesoše četiri čoveka inženjera M. L. tako nas dvadesetoro dobismo svog Zoilusa, i taj Zolius nije bio, kako bi se pomislilo, mrtav na svoj naročiti način, nego na jedan opšti, zajednički način, koji nije bio histeričan.

Kroz hol u kome igrahu moji drugovi, donesoše ga do pred vrata spavaće sobe i spustiše ga na pod. Jer trebalo je najpre načiniti mesta za umrlog na postelji. A oko njega igraše Cv. sambu i smejaše se ukočenim, japanskim osmehom.

Onda jedan od mojih prijatelja zaustavi gramofonsku ploču i u potpunoj tišini koja se spustila na ramena stvari i bića, mi razumesmo opomenu, i skočismo u užasu, jer mir mrtvaca ne beše mir ma koga bića nego množine bića,

i jer mir mrtvaca neće biti mir ma koga bića, nego će biti mir množine bića, i u tom miru prepoznadosmo mi sa grozom zaustavljene pokrete hiljadama nam umrlih prijatelja i svoje sopstvene. (XVII deo Ovde)