Izbor Ljiljane Pekić. (XVII deo Ovde)
8. januar 1955.
„Uljez u svetlost“ (Dramska hronika o problemu kolaboracije u IV čina): Imala bi to da bude priča o čoveku koji je izdao svoje vlastite ideje, nade, prijatelje, svoju čast pa najzad i život – da bi oko sina koga voli bezmalo patološkom ljubavlju održao jednu iluziju.
Radi se o advokatu Đorđu Arsenija Golovan. (U bliskim rođačkim vezama sa kućom Njegovan i Georgija.) Jedno vreme imao je zajedno sa Antonijem Njegovanom, ocem Leonidovim i bratom svoje žene Evgenije, advokatsku kancelariju poznatu između dva rata.
Naročito se bio angažovao u procesima protiv komunista pred Sudom za zaštitu države. Smatran je idealistom i revolucionarom. Neposredno pre 27. marta odlazi u SSSR, gde trpi razočarenje i između 27. i 6. aprila objavljuje seriju članaka u „Politici“ pod naslovom „Ve l i k a o b m a n a“.
Đorđe Golovan vrlo bolno oseća fizičku inferiornost svog mlađeg sina, usled koje ovaj postaje sve više introvertiran. Zatvoren u vlastite snove, kao u skupocenu i šareno ofarbanu kutiju, Andreja Golovan nema nikakvih drugih zadovoljstava osim onih što mu ga ti snovi daju.
Vremenom Andrej će izgubiti svaki smisao za realnost i za čak i grube granice između spoljašnjeg – stvarnog i unutrašnjeg – fiktivnog, i to će biti uzrokom dramske radnje.
Dr Golovan nastoji po svaku cenu da podrži te iluzije i taj krhki svet svog sina zaštiti od životne surovosti. On zna šta bi usledilo ako bi se iluzije Andrejine naglo i neočekivano srušile.
Međutim Đorđe Golovan odaje utisak prilično bezosećajnog čoveka. Svoju preteranu naklonost prema Andreji on nikad ne ispoljava otvoreno. Tim više je ta naklonost trajna i duboka.
Njegov mlađi sin za koga očevidno nije preostalo jako mnogo od očeve ljubavi, zdrav je momak sa neobičnim smislom za realnost.
On će biti taj, koji će u IV činu predočiti svom bratu dokumente iz logorske uprave da mu pokaže, izazvan Andrejinom mržnjom prema Đorđu, koliko je sav taj njegov mistični idealizam obična fikcija, igra bolesnih čula, igra plaćena zločinima njihovog oca i smrću rođaka Stefana.
(Stefan Golovan je jedan od onih Golovana koji su se spasli nakon proglašenja NDH, te izgubivši sva svoja imanja dođoše u Beograd gde su ih pomogli beogradski Golovani.)
Dok je vladao mir napor oca ostajao je u jednom nevinom okviru, izuzev u slučaju Joane S.
(Ovu devojku primorao je Golovan 1942. da živi sa njegovim sinom, ucenjujući je sudbinom oca koga su uhapsili Nemci. Onaće kasnije padati sve niže, dok ne postane plaćena prostitutka u vojničkim javnim kućama.
Kada odsudnog dana bude došla u kabinet Đorđa Golovana da je povede sa sobom u Austriju, i kad je ovaj bude grubo odbio – to će biti njen glas u prologu koji će izazvati interesovanje načelnika Golovana – ona će otići da kaže Andreji istinu.)
Dolazi kratkotrajan rat i zatim okupacija. Vizije Andrejine prenose se na jedan mnogo opasniji plan. On se, naime, zanosi nekim otporom protiv Nemaca, no te su ideje još uvek u oblasti njegove nervozne mašte. Da bi svom bolesnom sinu omogućio da u ovoj prljavoj atmosferi zadrži svoju fikciju, Georgije Golovan postaje kolaborant.
On postaje načelnik jednog političkog odseka Uprave grada. On kaže: “Ja sam već osetio njihovu draž Nije bitno da ih čovek trajno ekspoatiše, ni da im odano služi, nego da ih bar jednom oseti. Njihova mera nije u primeni, nego u količini idealnog zadovoljstva koju pružaju svom nosiocu”.
Georgije Golovan uprkos svojoj prošlosti, svojim prijateljima, javnom mnjenju, porodici, dobrovoljno stupa u kolaboraciju sa Nemcima. Gotovo čitava porodica (sa izuzetkom šuraka Antonija i mlađeg sina Georgija) odvaja se od njega. U tom prezuru prednjači Andrej.
(XIX deo Ovde)
No comments:
Post a Comment