Izbor Ljiljane Pekić. (XIX deo Ovde)
Neka grde, ali neka se ne pokoravaju.
*****
Narod koji podnosi tiraniju nije zaslužio slobodu. Ako je dobije, on će se ubrzo predati novom tiraninu.
*****
Dobar građanin je onaj koji iznad svih vrednosti stavlja hleb. Opasan je onaj građanin koji na hleb misli samo kad je gladan.
*****
Ropstvo je prirodan oblik slobode.
*****
Ljudi imaju jedno ime pre, a jedno posle revolucije: pre ga zovu „narodom“, a posle „ološem“.
*****
Teško narodu o kome se vlada preterano brine.*****
Onaj ko je predvideo Voterlu, on ga je i mimoišao.
*****
Dužnost je najviše pravo mudraca.
*****
JEDNA UTEŠNA PAPARELA
„Za vreme ratova što ih je vodilo Carstvo, dok muževi i braća behu u Nemačkoj, zabrinute majke doneše na svet vatren, bled i nervozan naraštaj. Začeto između dvebitke, odgojeno u koležima uz tutanj bubnjeva, hiljadu dece posmatralo se međusobno mračnim gogledom i okušavalo svoje kržljave mišice ...
Jedan jedini čovek življaše tada u Evropi. Ostala živa bića trudila su se da napune pluća vazduhom što ga je on već udisao ... Na ruševine jednog sveta seda zabrinuta mladež. Sva ta deca behu kapi vruće krvi, koja je poplavila zemlju, ta su deca rođena u ratu za rat ...kad bi deca progovorila o slavi, dobijala bi odgovor: „Postanite sveštenikom“, kad bi progovorila o slavoljublju: „Postanite sveštenikom“.
Kad bi progovorila o nadi, o ljubavi, o snazi, o životu: „Postanite sveštenikom“. na javnu govornicu popeo se, međutim, čovek ... on poče učiti da je slava lepa stvar i ratničko slavoljublje isto tako, ali da postoji još lepša stavr, a zove se sloboda. Deca podigoše glave i setiše se svojih dedova koji su im govorili isto.
Setiše se da su u zabačenim kutovima očinske kuće nalazila tajanstvena poprsja sa dugom kosom i romskim natpisom ... ali vraćajući se kući videše troja zatvorenička kola koja su vozila na Klamart: to su bila tri mladića koji suviše glasno izgovoriše reč: sloboda!
U to počeše drugi govornici ... govorili su toliko i tako dugo dok ne popadahu sve ljudske iluzije oko njih kao jesenje lišće sa drveća. Dakle prošlosti više nisu hteli ... Budućnost, nju su voleli – ali kako? – kao Pigmalion Galateu. Preostala im je sadašnjost, preostajao d u h s t o l e ć a anđeo sumraka, koji nije ni noć ni dan.
Nađiše da kako sedi na vreći vapna, punoj mrtvačkih kostiju, zakopčan, u ogrtaču sebičnjaka, cvokoćući od strašne studeni ... U svim mladalačkim srcima poče vreti osećanje neizrecive bede. Mladi ljudi osećahu da su ih vlastodršci ovog sveta osudili na mirovanje, da su ih predali pedantima svih vrsta ... svi ti gladijatori namazani uljem osećali su u dnu duše nepodnošljivu muku.
Najbogatiji se odadoše razuzdanosti. Srednje imućni uzeše neko zanimanje i smiriše se u taloru ili oficirskoj uniformi. Najsiromašniji se baciše na oduševljenje bez oduševljenja, u krupne reči i more delatnosti bez cilja.
Ljudi su išli da se tuku sa telesnom gardom na stepenicama zakonodavne skupštine, trčali su na pozorišni komad (u kome je Talma nosio vlasulju, pa je ličio na Cezara) gurali se na sahrani nekog liberalnog zastupnika.
Ali među članovima dveju protivničkih stranaka nije bilo nijednog koji, vraćajući se, nije gorko osetio ispraznost svog opstanka i siromaštvo svojih ruku ... U način života studenata i umetnika, u tim tako slobodnim i lepim običajima osetio se uticaj opštih promena.
Odvajajući se od žena muškarci su prošaptali reč, koja smrtno pozleđuje:
p r e z i r . Oni se baciše na v i n o i m i l o s n i c e . Ljubav je za njih bila kao slava i religija: starinska obmana ...
Bilo je to kao neko poricanje svega i svačega na nebu i zemlji, poricanje koje bi se moglo nazvati razočarenjem ili ako hoćeš o č a j a n j e m , kao da se čovečanstvo u obamrlosti bilo učinilo potpuno mrtvim onima koji su mu opipavali bilo. Kao što je nekad vojnik kad bi ga upitali: „U šta veruješ?“
smesta odgovorio: „U sebe“ – tako je sada mladež Francuske čuvši to pitanje smesta odgovarala: „Ni u šta!“. Tako se obrazovaše dva tabora: na jednoj strani behu zanesenjaci koji pate, sve osetljive duše što osećaju potrebu za beskrajnim: i oni sagoše glave ... i utonuše u bolesne snove.
Sa druge strane stajali su ljudi tela i mesa, nepokolebano predani nasladama života ... O vi narodi budućih stoleća ... Požalite nas više nego svoje očeve, jer smo podnosili mnoge od onih bolova, zbog kojih su oni dostojni sažaljenja, a i z g u b i l i s v e o n o š t o j e n j i h t e š i l o!“
(Alfred de Musset – La Confession d’un enfant du siecle [Ispovest jednog deteta ovog veka], izdate 1982, glava II) (XXI deo Ovde)
No comments:
Post a Comment