Izbor Ljiljane Pekić. (XX deo Ovde)
Osetljiva dušo! Osetljiva i naivna dušo! Ti si se nadao da će stoleće koje dolazi imati vremena za svoje očeve, da će to stoleće priznati vas za svoje očeve, a došlo je stoleće bez porekla, bez očeva: Stoleće stranaca.
Od svoje žege žedni, mi nemamo vode da je ponudimo žednima prošlosti, pa čak i da je imamo ne bismo je dali, jer u vama ne prepoznajemo i ne priznajemo svoju prošlost.
Vama je nedostajala bar uteha. Nama ne treba ona: mi ne osećamo nedostatke utehe koju su vaši učitelji zajedno sa ostalim iluzijama stresli sa drveta oduševljenja. Šta bi sa utehom? Da patimo zbog njene polovičnosti, da nas razočarava njena nemoć, da preziremo nade koje bude u nama izazivala?
Mi smo svoja prošlost i svoja budućnost: sami sebi očevi i svoja sopstvena deca. U stostrukom smo incestu sa samima sobom.
Jer čemu uteha, ako nas navodi na oduševljenje koje će biti obmanuto? Čemu oduševljenje, ako mu je uvek potrebna neka uteha da bi se oduševilo?
Što se tiče vazdzha, njega imamo dovoljno i sasvim je dobro što nije čist i što je istrošen pre i ispražnjen pre nego što ga udahnemo: oštar i pun vazduh bi nas ubio.
Kada govorimo o slobodi, odgovaraju nam: „Idite u policiju!“; kada hoćemo ljubavi: „Evo vam bordelj!“; kad bismo se usudili da ponemo slavu, upozoravali bi nas: „To vodi na vešala!“; kad bismo mislili – smejali bi nam se: „Zašto ne postanete trkači?“; kada ne bismo mislili, opet: „Zašto ne postanete pesnici?“
Kada bismo tražili nezavisnost, pričali bi nam o autoritetu, kada bismo pomenuli nadu, pokazali bi nam na gvozdene kolose i kazali gordo: „Evo je!“. Bila je to jedna gvozdena nada, nada teška ko željezo.
Između histerične i neurotične razuzdanosti i potpune konformističke letargije, kao između šturih i nevremenom opustošenih obala, tekla je krv mog veka zapljuskujući uspomene penzionisanih heroja iz ratova, koji su sa senilnom strašću slagali domine u izlozima prljavih bifea, zapljuskujući naše očeve umorom i strahom i morom za nas, koji nismo bili u opasnosti.
O kamo da smo bili u opasnosti! Da nam kao Tantalima večito zaljuljana stena visi nad glavom?
(XXII deo Ovde)
No comments:
Post a Comment