Osetljivi čoveče, [II verzija komentara na Miseov tekst] ti si se nadao da će stoleća koja dolaze imati vremena za svoje očeve. Međutim, oni ga nemaju. Od svoje pustinje žedni, mi nemamo vode da ponudimo žednima prošlosti. Njima je nedostajalo utehe. Mi ni utehu više ne trebamo.
Uteha je iluzija, list koga su Miseovi učitelji zajedno s ostalim suvim lišćem stresli sa drveta oduševljenja. Jer čemu uteha, ako nas dovodi do oduševljenja koje će biti obmanuto? Čemu oduševljenje, ako mu je neophodna uteha da se obnovi na svojim sopstvenim kostima?
Mi čak nismo deca Carstva, nego deca, vatrenog bledog i nervoznog naraštaja, koje majke donesoše na svet dok su im se muževi i braća tek borila da Carstvo stvore. I nama je preostalo da dišemo vazduh iz pluća jednog jedinog čoveka. Ali mi smo ga imali dovoljno.
Pluča su se stolećima navikla da dišu samo otpatke tuđih isparenja. Oštar i slobodan vazduh bi nas ubi. Zato hvala onima koji nam ga uzimaju!
Kada bi govorili o slobodi, odgovarali bi nam: „Budite činovnik države“; kad bi govorili o ljubavi: „Idite u bordelj!“; kada bi se usudili da pomenemo slavu, grmeli bi: „Mir i nemešanje“; kada bi mislili, upozoravali su nas: „To vodi u smrt“; kada ne bi mislili, zgražali su se: „To takođe vodi u smrt“.
Kada smo tražili nezavisnost, govorili bi nam o autoritetu i zakonu; kada bi pomenuli nadu, uzviknuli bi: “Evo je” i pokazivali oko sebe na bulevare gde su još samo prostitutke imale srca.
Između histerične razuzdanosti i potpune letargije, tekla je umorna krv rase zapljuskujući uspomene penzionisanih heroja iz ratova, koji su sa strašću slagali domine u izlozima prljavih bifea.
A mi smo odlazili u školske aule da se tučemo sa komunistima, u u pozorištu da gledamo ubistvo Cesarovo i na sahrani kukavičkih generala Njegovog Veličanstva.
Naša nada je postala “niska cena alhoholu”, naša uteha Antabus. A drugi, oni koji su izabrali korisna zanimanja u ime vlastite utehe oni u sebi, u beskrajnim dubinama svog izmrcvarenog mesa iskopaše tesan grob, ukrasiše ga urnama sa prašinom istorijskih analogija, ispisaše na ploči zvučne reči i legoše u nj’ uvereni da su učinili sve što je do njih stajalo.
I mislili su u ekstazi samoljublja: jedan grob je dovoljan za mene. Čovek ionako ne može imati više od jednog groba! Zato svako nek kopa svoj! (XXIV deo Ovde)
No comments:
Post a Comment