Za mene je neprihvatljiva svaka istorijske koncepcija, koja u događajima i duševnim oblicima pojedine kulture ne vidi iživljavanje jedne mogućnosti prenošene iz oblika u oblik sve od početka.
Na toj magistrali iščezavaju i nastaju civilizacije, površina stoleća trpi mene, kulture se rašaju i propadaju u slivu ove ili one reke, na obalama ovog ili onog mora, ali impuls koga je ponela energija i koja jeste usmerena energija, nikada se ne gubi prolazeći kroz ništavilo. Jer nikakvi oblici ne postoje pre impulsa.
I nikakvo gradivo ne dočekuje impuls da ga primi i bude od njega oživljeno.
Kada sam pre nekoliko godina, mislim (sudeći po Dnevniku) 1948. prvi put čitao Špenglera, napisao sam između ostalog i sledeću primedbu datiranu 27. aprila:
„Egipatsko osećanje večnosti, časovnik opata Gerberta, vreme kao sadržina, a ne dimenzija – to DA. Ali je nemogućno za jednog čistog monistu da primi strašnu diskontinuiranost istorije u Špenglerovoj knjizi.
Doduše (ovo „doduše“ je uzrok vraćanju) ova diskontinuiranost potiče od odbacivanja istoriografskog metoda u uobičajenom njegovom smislu. SUDBINSKI KONTINUITET je očuvan. Ali to je nedovoljno“.
Sada nakon punih šest godina ja ponovo pitam: da li je ovaj sudbinski kontinuitet – podvrgnut sumnjivoj biološkoj analogiji – zaista tako nedovoljan kao što mi se to učinilo?
Istorijski smisao je prekurzor svake filosofije.
Istorijski smisao jeste filosofski smisao, a ako ovome dodamo, pre slike, jedno osećanje sveta, onda mi osećajući sebe moramo osetiti i istoriju, čiji smo deo.
Svaka politika mora imati svoju istoriografiju. Politika mora koncipirati istoriju, ako želi da ima vid sudbine. Atributi božanstva, neizbežnost i predviđanje koje mu prethodi, mogu biti preuzeti jedino iz prošlosti.
Sanjarije i vizionarstvo su nadrilekari sadašnjosti. Cilj tada postaje jasan: ubrzati sudbinu, jer njen je smer najbolji mogući sub specie aeternitatis. U tom smislu – koga Berkson odriče – napori Marksa i Špenglera se sažimaju, ako ne po formi onda svakako po duhu. Istorija kod obojice dobija jedan politički značaj.
Što Špengler ovaj značaj naziva kosmičkim, a Marks društvenim, svejedno je. I kosmos i društvo nisu izvan, svako svoje, politike. A to znači izvan mogućnosti da se saznaju i iznad moći da se požure.
Čovek mora osetiti istoriju u sebi, da bi je stvarao izvan sebe. Da je Špengler napisao:
„(...) Da li je moguće da se u samom DUHU pronađu stepeni koji moraju da se pređu, i to jednim redom koji je bezizuzetan, je je istorija ljudi skupni pojam za ogromne DUHOVNE tokove. (...)“
umesto što je rekao:
„(...) Da li je moguće da se u samom ŽIVOTU pronađu stepeni koji moraju da se pređu, i to jednim redom koji je bezizuzetan, je je istorija ljudi skupni pojam za ogromne ŽIVOTNE tokove. (...)“
Ja bih bezuslovno odgovori: „Da, moguće je!“ Jer jednom pokrenut duh, ne stvara svoje istorijske oblike iz nečeg drugog osim svojih intimnih stanja, ne iz gradiva koje prožima, nego iz impulsa koji ga prožima. Biljka koja raste samo iz svog semena, raste onoliko koliko joj dopušta njegova priroda.
Kultura je analoga biljki. Ona traje koliko i moć prasemena. Duh je primoran da iscrpe svu energiju u oblicima koje stvara, pre nego što mu bude dopušteno da iščezne. Život de, međutim, iscrpljuje u duhu i njegova svest o sebi, a ne u istoriji.
U svesti ljudi i njenoj istorijskoj slici iscrpljuje se, „golemi (duhovni) tokovi“ (ne životni) REKE SVESTI, dok život, ili volju koju pogrešno pod njim podrazumevamo, prodire kroz srce materije, doduše i on po jednoj osobitoj, ali ne istorijskoj i nr ljudskoj logici, nego po inerciji. Njegov elan analogan je po navici, elan svesti – volji. (XXVI deo Ovde)
No comments:
Post a Comment