DIONIZIJSKI ZANOS (u smislu jednog iracionalnog spajanja sa sobom) je ne samo zanos od identiteta i zanos u identitetu, nego i OTPOR koga život protivstvalja duhu sredstvima samog duha.
U tom izboru izraza leži protivrečnost umetnosti. Srž je razlog prolaznosti.
Jer ništa nema dublje od ponora čije dno poznajemo. Kad nema dna nema ni ponora. Ono što ponor čini smrtonosnim nije njegova beskrajnost nego njegov kraj.
U svom dionizijskom opterećenju umetnost zato nosi osećanje smrti. Igra tako ima značenje agonije.
Umetnost, a osobiti muzika, je jedna neprekidna priča o smrti. Ono što je san za duh to je muzika za život. Smrt bačena unapred.
Ništa tako nepopravivo ne ubija kao dobra muzika. Pošto nosi ritam života i pošto je taj ritam obrazuje, ona navikava na smrt. Ona je njeno estetsko opravdanje.
Izjednačiti umetnost sa životom znači dopustiti da duh služi smrti.
Ali: smrt je iščezavanje živog a ne svesnog.
Tako se sredstvo, koje nagon upotrebljava protiv duha, okreće protiv njega samog i ubija ga zanosom.
ENERGIJA sačuvana u knjizi, izolovana na slici, zatvorena u jednoj melodiji nastavlja se u revoltiranoj svesti.
Tako svest prestaje da bude individualna, i postaje praslika apsolutnog.
Volja koja se iscrpljuje u umetnosti je volja za smrću. Izražena i objavljena sredstvima duha, ona postaje koncepcija nečeg što izvorno i po svom esencijalnom značenju ne pripada životu nego saznanju.
U tom smislu umetnost je antibiološka. Bumerang koji se vratio.
Igra ima značenje agonije. I nije samo slučajno da je posmrtni ritual starih naroda bio pretežno sastavljen od igre.
Uostalom zar svaka kultura na umoru nije padala u trans. (XXVIII deo Ovde)
No comments:
Post a Comment