10. januar 1955.
Opet smo zajedno nas dvanaest kao dvanaest apostola. Sanjarski Isus i sumnjičavi Toma, filistarski Petar i praktični Juda. I to što bi svaki od nas mogao da bude drugi, čini naše večere tajnim u biblijskom smislu.
Uzmimo, Predsenika, koji je sladoled s pavlakom: odozdo Riketin u restoranu, odozgo jakobinac sa rimskim idealima u obliku Cezarovog ubistva – kušajući čovek dobija utisak mlakog i rastopljenog sladoleda.
Riketin koji bi hteo da bude Spandrel, ali mu za to nedostaje srčanosti i duha. On je razočaran, ali pre svega svojom sopstvenom nemoći.
Tom nihilizmu daje privid ideje.
Stilizovano razočarenje po ugledu na Tom Remsona koji bi mogao da dobro slika da hoće, ali on neće, koji bi mogao da dobro obljubi da hoće, ali on neće, koji bi mogao da dobro misli da mu to nije dosadno, ali njemu je to dosadno, koji bi najzad dobro igrao tenis da ga ne mrzi.
Ali sad dolazi onaj unutrašnji poslednji sloj bića, takoreći njegovo praseme.
Kad uklonimo Robespjera, pa se iza njega ukaže Riketin sa demonskim izražajem Spandrela – uklonimo li i njega otkrićemo g. Čičikova u trojci.
Ili “Fraulein Fifi”: Prudon u sobnim papučama + egocentrizam usedelice + cepidlačenje, podšef koji ima izgleda na unapređenje.
Svaka ideja kao i svaka vlas u kosi moraju imati svoje mesto. Budući da je i ideja i dlaka malo, to ne zahteva veliki napor.
Ili B. B. koji izgleda kao geometrijski dokaz za Pitagorinu teoremu, uprkos tome što je odista genijalan.
B. B. je školski primer gustativnog – sukcesivnog kontrasta. Spolja Pjer Bezuhov iznutra, urođenik sa ostrva Fidži. (XXXII deo Ovde)
No comments:
Post a Comment