Izbor Ljiljane Pekić. (XII deo Ovde)
Bio na posmrtnoj izložbi Igorovoj. Tamo sam sreo etnologa Dž. i slikara Br. Sa prilično nesusdržane pakosti govorio je o platnima. Bodrio sam ga. Pitah ga šta misli o tehnici koju je Igor upotrebio za „Koncert u šumi“.
Reče da je banalna, no slika je uprkos toga pristojna, iako naravno ne treba isuviše visoko misliti o njoj. Kao i o drugima, razumeo sam. Etnolog je pokazao više udivljenja, valjda stoga što ga to nimalo ne staje.
Ni ULUS takođe više ništa ne staje da sada konačno shvate Igora, onako kako nisu nikad hteli sve dok se nije bacio u kaljugu pokraj šina. (Na liniji jedne od svojih vidovnjačkih slika.)
Nakon toga došli su venci i sentimentalni govori u kojima se glas neminovno i nekako tradicionalno lomi u vrhu kao trska, i povorka skrušenih kreatura koji debatuju o prednosti sarme nad pilavom, i popovi sa masnim epitrahiljima, i musavi đakoni, i zarđale ripide, i slovensko-caroruski emigranti, i sve to i samo to.
I ULUS, naravno, koji je iznenada otkrio nešto talenta u tom samoubojici, ako ne drugog onda onog koji ga je umorio. Jer po ljudskoj normalnoj logici, onaj ko se ubija u dvadeset petoj mora biti ili lud ili lumen.
Onome koji tako iščezne mora se priznati barem talenat. Promatrao sam sa pažnjom sve te slike, te modro zelene Domijeovske vizije koje straše iz tmine, kao džinovsko korenje za koje se tek sada pouzdano zna gde je bilo posađeno.
"Autoportret” u stilu: "Al’ sam te prešo” sa kojim se Igor šeretski i srčano ali gorko obraća smrti, što se ljupko kesi iza njegova ramena, fatalistički pasivan „Treći stadijum”, u kome se tek očajno daleko nazire nešto od sjajnog dana koga je taj čovek sišao s uma, „Hristos” krvoločno predstavljen sa izlomljenim zglobovima i penom koja će svaki čas udariti na usne, taj Mesija sa kojim Igor pita: zašto sam ja i za koga ovde?
Hristos, koji bi gadno psovao da ume i koji gleda u idiotski zadovoljne „Mladence iz Marinkove bare” te gomile nasmejuljene vegetativne plazme, za koje se žrtvovao i visi gore o klince.
Na temu „Igrača Domina“ napisao sam pre par meseci jednu pesmu i osetio neku vrstu moralne satisfakcije pred Igorovim dominašem. Jer zaista:
„Mladić je za maloprodaju / Isečen u 476 komada, / Ako se ne varam i ako / Broj nešto znači. / Manje više jednakih kao domine / Manje više krvavih / Manje više sanjivih i / Masnih kao domine / Bez smisla za ujedinjenje / Kao na primer domine“.
Na otvaranju Igorove izložbe prošle nedelje, bile su prisutne obe njegove žene! Ja naprosto moram da razgovaram sa njima.
Neophodno je utvrditi tačan datum slikanja „Utopljenika“. Da li je to bila odluka? Isuviše bi bilo romantično pretpostaviti da je Igorslikao svoju volju. Pa ipak bi slike mogle da otkriju hronologiju ideje, ako je ona postojala.
Slušam: Igor je bio jednostavno pijan kao svinja i ispao je iz voza. Tvrde da je pre toga pokušao da pobaca pepeljare kroz prozor vagon restorana. Nema u tom samoubistvu ničeg osim alkoholičarskog delirijuma. Nikakve filozofije. Nikakvog apsurda.
(Niko se ne ubija, magarče, da bi dokazao apsurd.) Međutim čak i kada je ne bi bilo, pisac mora da je stvori.
Danas sam bio sa J. na izložbi u nameri da zabeležim datume slika koje su izložene. Evo tih datuma:
1) „Igrač domina“ januar 1954. god; 2) „Mladenci iz Marinkove bare“ novembar 1952. god; 3) „Raspeće“ 1952. god; 4) „Raspeće“ 1953. god; 5) „Autoportret“ (nezabeležen); 6) „Autoportret“ novembar 1951. god; 7) „Autoportret“ novembar 1952. god; „Autoportret“ novembar 1953. god;
9) „U kapeli“ juli 1952. god; 10) „Delirijum“ novembar 1953. god; 11) „Kaluđerice“ februar 1954. god; 12) „Koncert u šumi“ februar 1954. god; 13) „Povorka“ februar 1954. god; 14) „Mladenci“ mart 1954. god; 15) „Autoportret“ januar 1954. god; 16) „Ribar“ mart 1954. god;
17) „Utopljenik“ mart 1954. god; 18) „Borba petlova“ februar 1954. god; 19) „Očajanje“ mart 1952. god; 20) „Koreja“ septembar 1952. god; 21) „Okupacija“ april 1952. god; 22) „Treći stadijum“ oktobar 1952. god; 23) „Grbavko“ decembar 1951. god.
Najranije slikana datirana je novembra 1951. Taj „Autoportret“ duhovno i tehnički ima svoje posledice u „Autoportretu“ novembra 1952. i u onom od novembra 1953. god. Nije teško uočiti lagan pad optimizma u njima, bez obzira što se njihova krivulja na čas penje u 1952. god.
Izvesna rezistencija prvog, koja je mogla poticati od osećanja „zatvorenosti“, prelazi u šeretluk (jako gorak uostalom) svojstven Igoru kad pokazuje veselost, primer jako frapantan u „Autoportretu“ sa kosturom od januara 1954. god. Smer je odatle sasvim okomit.
1953. on slika sebe u jednoj viziji u kojoj je zloba i mizantropija, delimično apostrofirana izborom kolora, postala izraz manje jedne filosofije osećanja, a više jednog osećanja filosofije. Nikakva se zabuna ne bi napravila, da je kraj njega napisano „Paranoik“ ili „Mizantrop“.
1954. januara vraća se Igoru optimizam. No on više nije nikakvo očekivanje. Trebalo bi da je odluka, ukoliko je postojala, već donesena. Optimizam ofog autoportreta od 1954. (u relaciji sa Domijeovski grotesknim vizijama, koje ima sinhrono ta tri meseca) nije okrenut životu.
Smrt iza njegovog ramena nije više samo literarni simbol, koji bi uzbuđivao šiparice. Igor zna da je ona iza njega. I njegovo lice koje se čuva žalosti ipak, pokraj izvesne rezistencije, pokazuje opreznost. Igor jedno oko drži na svom neprijatelju. Igor ne ispušta smrt iz vida.
I sada mi je manje verovatno da je odluka donesena. (Naravno, uvek pod pretpostavkom da je neka odluka uopšte postojala.) Jer njegove misli morale su teći otprilike ovako: - „Ja te držim na oku i nemoj misliti da ćeš me iznenaditi!“ To ne mora biti posledica njegove volje.
Ta smrt mora biti osobna, njegova, to nije smrt po pozivu nego opšta, banalna ljudska smrt, koja izjednačava i ponižava, izvlačeći nas iz jedne skupine u drugu. To je ta antiindividualna smrt, koju je Igor mrzeo, pretpostavljam. Ta vulgarna kolektivna smrt. Ta „uravnilovka“. Dominanta kroz ova četiri portreta (peti koji nije datiran isključujem, jer je on isuviše bezizražajan i akademski da bi se dao iskoristiti za uhođenje ideje o samoubistvu). (XIV deo Ovde)
No comments:
Post a Comment