U realsocijalizmu postoji opšte siromaštvo iz kojeg je isključena jedino povlašćena manjina stanovništva sa državnim i partijskim (komunističkim funkcionerima) na čelu. Socijalistički funkcioneri nisu morali lično biti bogati.
(To su počeli postajati tek kada su izvesne privilegije ukinute, kad se pojavila deca koju je trebalo zbrinjavati i kad se u socijalizam, na zadnja vrata, ponovo uselio izgnani duh poseda i profita.) Na raspolaganju im je stajala znatna državna imovina koju su mogli po slobodnoj volji koristiti.
*****
Jedna od upadljivih utisaka iz realsocijalističkog društva je opadanje civilizovanog ponašanja. Kod građanstva se onda javlja vid načelnog otpor protiv nasilno uvedene prostote. Odmah posle rata učtivost se smatrala znakom buržoaske dekadencije i titule „gospodin” i „gospođa” nisu izražavale poštovanje već porugu. „Ti” je dokazivalo druželjublje, gruvanje u prsa naklonosti.
*****
Cilj socijalizma nije despotija, no jednakost i Pravda, a ipak se njegova praksa sadrži u likvidaciji i onih pretpostavki za koje se izborila toliko omražena građanska demokratija i njen tvorac – građanska klasa.
Disproporcija između načela socijalizma i njegove stvarnosti tolika je da se s njegovim inicijalnim idejama gubi svaka veza. Umesto široke oblasti ljudske sreće i blagostanja, dobili smo znatno prostranije, naseljenije, nečovečnije i opasnije fokusno mesto ljudske patnje.
*****
Vladajuća doktrina realsocijalizma imala je neizmerno dosadan, tutorski, apsolutističko-prosvetiteljski manir masovnih narodnih preporoda. Bila je vulgarna, bučna, prodorna, svuda prisutna, sveobuhvatna, uvek nadahnuta, narodnim dobrom i brigom za čoveka, koji je bio njena „najveća vrednost”, pa se valjda zato toliko i rabila.
Socijalizam bi se lakše podnosio kada ne bi zahtevao da se hvali. I to uvek, i povodom svega. Kada bi on terao svoja posla, a nas pustio da teramo svoja. Njegov mu tutorsko-prosvetiteljski karakter, iscureo iz ubeđenja da je čovek žrtva okolnosti, pa, prema tome, izmenljiv, međutim, to ne dopusta.
******
Socijalistička je sloboda – proglašena najviše dostupna čoveku – kombinovana od: neprimernljivih načela (uz ona koja se ne primenjuju), izvanrednog broja ograničenja koja na minimum svode ona primenljiva i sveopšte kontrole tog „oslobađajućeg procesa”.
U idealnoj slobodi sve su funkcije pristupačne svima i prvi je kriterijum sposobnost da se valjano obavljaju. U socijalističkoj slobodi pripadnost vladajućoj partiji i njenoj oligarhiji, uz praktičnu odanost njenim ciljevima, zamenjujuci sve druge kriterijume.
*****
Uslovi života u socijalizmu diktiraju tip morala. Osnovna se briga tiče egzistencije. Održavanje u životu uzima sve vreme i koristi svaku misao. Takvo ustrojstvo režima ima za cilj eliminisanje zahteva za nekim pravom, ličnim ili opštim.
A naročito za pravom na promenu. Čovek koji stoji na rubu ambisa mora da održava ravnotežu, on nema kad da ispituje prirodu provalije, razloge zbog kojih je na njen rub došao i da se raspituje za – vodiče.
*****
Ako spontani mehanizam socijalističkog života nije dovoljan da obezbedi ravnodušnost građana prema svojoj sudbini i njihov revolt spreči, ako on, iz bilo kakvih razloga, i suviše prostora ostavlja za razmišljanje, zaključivanje, pogotovu za proishodeći čin, organizuju se konzekutivne neprijateljske afere,
masovne kampanje, opšte reforme, prestrojavanja (diferencijacije) u hodu (u mestu, zapravo), izdaju se saopštenja, daju obećanja, čini sve što je načelno i logički nemoguće, ali je praktično i dijalektički moguće, da se neizbežno izbegne. Ako se to ne može, onda na dug rok odloži.
*****
U socijalizmu postoji potpuno odsustvo inicijative i šansi za ličnu sreću. Radi se za male pare, a da bitnu razliku u svom položaju, ako radi dobro ili radi rđavo, neće osetiti, a ni otpustiti ga ne mogu.
*****
U realsocijalizmu postoji hronična psihologija opsadnog stanja, izvanrednih prilika i ugroženost spoljnim i unutrašnjim neprijateljima. Opsednuto društvo je posednuta kolektivna pamet. Posednuta pamet je uvek sužena na uzrok svoje fiksacije, izvesnu spoljnu ili unutrašnju opasnost i ne može se normalnom funkcionisanju vratiti sve dok se ta grožnja ne ukloni.
Opsednutost – i posednutost idejom opsade – nikad ne misle drukčije nego kao uplašeni građani opkoljenog grada, da je za otvaranje njegove kapije dovoljan samo jedan izdajnik. Na takvoj se psihološkoj osnovi grade potrebne monolitnosti i eliminišu do krajnjih mogućnosti odlažu zdrave razlike koje bi se, u protivnom, svakako ispoljile.
*****
Prosečan socijalistički građanin podseća na osuđenika, čija sudbina nije definitivna – mada je kao takva zamišljena – već u potpunosti zavisi od njegovog ponašanja na izdržavanju kazne, u ovom slučaju socijalističkog života. To je ponašanje prilagođeno spoljnim zahtevima, uslovima Ideje, Partije, Vlasti, Uprave, i zato veštačko.
Izvesno vreme ova artificijelnost – u obliku glume, nemezisa i ostalih vidova mimikrije – ne menja čovekovu ličnost. Ne menja je, naime, sve dotle dok je kadar da ispod zaštitne maske raspozna i sačuva svoje staro lice.
Vremenom, međutim, doći će do izjednačavanja maske i lica, maska u lice tone i preuzima ga, ali će identifikacija biti neprirodna, prisilna, bolesna, jer neće obuhvatiti podsvest, pravo sedište našeg bića.
Podsvest će se buniti protiv strane svesti, kao što se telo buni protiv presađenog organa. Izlučiće ga u duševnoj konvulziji, ili će, i dalje ostajući buntovna, u nju sasvim potonuti.
Ono što u oba slučaja ostaje, mentalna je i moralna ruševina. Ovako razorene ličnosti realizuju jedno na smrt bolesno društvo kome individualno lečenje ne pomaže, kome je potrebna kolektivna terapija temeljne promene životnih uslova.
U realsocijalizmu možda na njegovu robiju i nećete otići ako odbijete masku da nosite, ali ćete otići svakako ako pokušate njima s lica da je skinete.
*****
Slobodan politički život u realnom socijalizmu, onemogućen monističkom prirodom ideologije, eliminisan je, između ostalog, i argumentima koji su narod u obliku radničke klase – radnika, seljaka i poštene inteligencije – stavljali iznad demokratije, dokazujuci da će višestranačje automatski, po sili balkanskog geopolitičkog darmara, ugroziti državno jedinstvo.
*****
Socijalizam je, doduše, nekoliko puta smerao da promeni kompromitovano ime, ako već sebe nije mogao, ali je i tada ostajao isti. I sad je isti. I pod imenom „demokratske obnove” – što znači da je nekad bio demokratski, pa će ponovo biti; i pod imenom „socijalizma po meri čoveka” – što znači da se do sada krojio po zoološkim parametrima;
i pod imenom „demokratskog socijalizma” – što znači da je do sada bio totalitaran ili ne znači ništa. Jugoslovenski se komunisti ne daju smetati stvarnošću. Nikad se i nisu dali smetati. Ni u ratu stvarnošću nepotrebnih mrtvaca, ni u miru stvarnošću egzistencijalnih potreba živih. Za njih su jedina ozbiljna stvarnost oni sami. Sve drugo je prilagodljivo.
*****
U budućem se kapitalizmu ne možemo odmarati kao u proteklom socijalizmu. Ležeći u istoriji, sa sve četiri u vis, ne može se uspešno izgraditi ni najgori sistem na svetu. I najgori, kako smo iskusili, zahteva izvestan organizovan trud.
*****
Nepoverenje naroda je razumljivo jer je zasnovano na rđavim iskustvima s ranijim političkim trudovima režima. Naš socijalizam je u više navrata, svakih nekoliko godina zapravo, patio od simulirane demokratske trudnoće, ali je, umesto zdravog ploda slobode, pravde i prosperiteta rađao nedonoščad osuđenu na brzu, tegobnu smrt.
Zašto da im se sad veruje? Neko ko je bio jalov, ko je više puta obećavao snažan porod, a rađao jedino mrtvorođenčad ili kratkoveku nedonoščad, ne može nas ni lako ni brzo uveriti da će roditi zdravo dete i to baš sada kad je i nama i njemu ono tako urgentno potrebno.
*****
Iz poluvekovne ere realsocijalizma ostale su nam silne političko-komercijalne, mafijaško-ideološke afere od kojih će živeti pokoljenja istoričara isto onako dobro kao što danas žive njihovi sudeonici. I, naravno, ostala nam je katastrofalna nacionalna, politička, ekonomska, društvena, ekološka, obrazovna, duhovna i moralna kriza.
No, ona je briga jugoslovenske vlade, dok bude postojala, a ne moja. Moja je samo ukoliko se toliko dugo produži i tako nesrećno razvije da mi ne dozvoli smrt u građanskom krevetu.
No comments:
Post a Comment