Pariz, 24. 1. 66.
Dragi Pekiću,
najzad sam se dokopao adrese ... našao sam je nekako .... a knjiga tvoja od onoga još dana kada je u auto moj bačena, i ne izlazi iz mog kosmosa. O tome ćemo po povratku – ovde si mi sa Andrićem, Kisch-em i još nekima na novom stolu.
Čitam te po ... pijenju, izjutra, očekujući da ne bude pošte i telefona. Osećam potrebu da ti dugo pišem, a imao bih i o čemu ... ali neko mi dolazi za časak – dva, pa žurim da te podsetim da sam živ i da me možeš slušati preko Radio Pariza: 30. 1. 66. Vreme (novo): 18,30 – 19 h. Kratki talasi: 31,19: 31,35; 41,78; 50,39 ....
Javi se. Kako je protekao le congres? Iz čega su to istupili Davičo i Gedža? Kako novi dinar ... na ovoj zimi? O svemu (jedino o sebi!) piši. Čak i o nitkovima koji, ako ništa drugo, i oko naše ličnosti biće.
Pozdravi sve. Tebi zna se, više no stare simpatije – novi afiniteti. I uskoro: posle USA, posle Londona i magle na Balkanu. Sve sam na radiju kazao. Piši!
Bule
Vogel nod Bohinjem, 27. 7. 67.
Mili i do te mere dragi Pekiću,
evo nas nad bezdanom, dole se vide netalenti i filatelisti, i šatori švapski. Kovač te obožava, imitira, to jest podražava, bez uspeha pije – odmah je pijan poput amatera, valjda zbog slabosti pića.
Ti nam nedostaješ, njemu posebno, jer želi da te stigne ili da ti se približi: traži od mene formulu, misleći da sve mogu, a ne zna (siromah!) da je njegov problem i moj problem - zbog toga ti i pišem, kajući se pomalo, jer teško je meni priznati tako nešto.
Vide se orlovi, evo aviona – prvo živo biče od jutros, od juče. Jednom sam ti već pisao, preko Kovača, ali je on, obuzet mrakom ljubomore, zadržao i pismo i kovertu ... skuplja taj sve, meša se među ljude i prijatelje – o bože, sjajnog li momka, ali ne radi kako ti kažem, što je najverovatnije i dobro!
Ti mi, dakle, nisi mogao ni odgovoriti, što ćeš ovoga puta i uraditi. Tim pre što dolaziš u Sloveniju, gde ćemo se najzad sresti. Nas dvojica moramo važne stvari pokrenuti, podupiraću te, imam telefon i adresu sa druge strane, sitnu decu i bez dugova sam, što je za Grupu ako išta drugo a ono simptomatično, da ne kažem esencijalno. Also, javi se
tvoj Bule
Miodrag Bulatović
Krekov trg 7
Ljubljana, Vogel, 1.600 m – 18°C
Tel. 061-31-07-97 Dana 17. 12. 1967.
Dragi Duško!
Evo još jednog pisma, posle duže pauze. Nadam se da neće nestati kao ono, onda. Znam, setio sam te se, vrlo živo, tu nedavno, kada sam bio u Borbi (na koju, inače, nemam pravo!) i pročitao izvrstan komad tvoje proze. Uveravam te da tako retko ko piše u našoj polupismenoj, manje više usmenoj literaturi, bolje reći, na taj način, dakle tako dobro – NIKO!
Mirko me zvao, nedavno. Javlja da je pri kraju sa romanom, ali ne usuđujem se da mu verujem, posle svega onoga što su mi o njemu govorili. Izgleda da on neki put zaista laže. Čak tvrdi da ima i para, što je nemoguće. Da ima novca oprostio bih mu to što tvrdi da je završio roman. Lakše je, jednom takvom Kovaču, završiti knjigu no pribaviti malo para za hranu. Ipak (mi ga, nam ga), pozdravi ga!
Ja propadam od rada. Moram predati kraj knjige 1. III. 68. a tek sam na 330 strani. A pišem sporo, i dobro, pa sam ti tako tužan. Inače, ovde sam izolovan. Sećam se naših dugih razgovora i nepotrebnih nerviranja oko stvari kojih drugi, oni, nisu svesni, ili dorasli. Jednom ćemo i o tome.
Čestitam ti novu, kao i svaku novu, dakle 1968! Želim da i Božić provedeš lepo, u krugu onih koji te zaslužuju. Ja ću biti sâm, negde u šumi, i mučiću se. Zato se javi.
Bule
No comments:
Post a Comment