London, 1. dec. 1982.
Dragi Nikola,
hteo sam da ti pišem odmah po dolasku u London, ali me je bronhitis, pribavljen u Beogradu, tek ovde u pravom smislu reči stigao i tek sada se osećam nešto bolje.
Počinjem da sumnjam da ta moja, već i redovna padanja u postelju, na i najkraći dodir sa Beogradom i domajom, nisu više isključivo fizičke prirode, nego da u njima ima i nečeg psihološkog, možda u smislu teorije da je svaka bolest neka vrsta neapsolviranog greha.
Više me ne zadovoljava opšte objašnjenje da bolujem jedino zato što se u Beogradu vraćam nezdravom i „intenzivnom" životu od koga sam se odvikao.
Budući da već duže vremena, poput nekog racionalističkog davljenika, tražim svoje robinzonsko metafizičko ostrvo, sklon sam da u tim mojim „beogradskim virusima" vidim više od onih bioloških, neke „metafizičke viruse" koji mi preko tela saopštavaju za sada nejasne i neodgonetljive poruke.
U međuvremenu sa pročitao tvoj predgovor. Želim da ti kažem – a od mene je, pogotovu ovom naročitom prilikom, daleko i pomisao na neke formalne učtivosti – da sam, povrh drugih, analitičkih osobina ispoljenih u ovom radu o mojim knjigama, naročito bio srećan – umereniji izraz mi na um ne dolazi – zbog jedne tvoje sinteze, koja, mislim, dotiče samu srž mojih, ako ne literarnih egzekucija, svakako mojih ciljeva.Izraz mitomahija tumači moje knjige bolje nego bilo koji drugi, u onome što bi one želele da budu.
{Drugo je pitanje, koga ostavljam za neki budući razgovor, hoću li uspeti da odolim trajnom iskušenju i da na ruinama drevnih ljudskih mitova pokušam izgraditi jedan nov – polunov, prefarbani stari, jer „uistini novog nema ničeg pod kapom nebeskom" –
i tako našim zabludama, uglavnom antrpocentričnim, dodam i jednu novu, odnosno prividno novu. Iskušenje je, kao što i sam pretpostavljaš, veliko, i ono potiče delimično i iz sujete razoritelja koji se plaši da jednog dana ne otkrije – dana u kome je to najčešće kasno – da s čistim prostorom kojeg je rušenjem dobio ne zna šta da čini.
Onako otprilike kako su iskusili, prema tvojoj lucidnoj analizi ruski politički socijalisti. Sve će to, naravno, zavisiti kako od prirode moga dara (ograničavajućeg faktora) i duhovnih iskustava što me još čekaju (podsticajnog faktora).}
Sva ta moja „mitomahija" – ja sam o tome do sada retko pisao i govorio – potiče, zapravo, od dubokog ubeđenja da je čovek, da je čovečanstvo, ovakvo kakvo jeste – a drukčije više ne može biti –
osuđeno na eksterminaciju i da se fatalna pogreška, ako se niz nesrećnih okolnosti ukupnog razvoja može tim terminom nazvati, nalazi daleko i z a nas, još na međi, ili bi bolje bilo reći
r a s k r s n i c i , našeg prirodnog i istorijskog stanja, a da su svi mitovi što i danas komanduju našim umom i našim činovima tek neka vrsta garde koja nas na gubilište vodi.
Taj poslednji mit, mit čoveka i čovečanstva, onaj iz koga jamačno proizilaze i svi ostali, nužan možda kao jedina protivteža ništavilu, pošto smo se drugih odavno odrekli, nameravam da „oči u oči" sretnem u jednoj svojoj budućoj knjizi koju sam koncipirao pod naslovom Atlantis i o kojoj bih voleo, ako ti vreme dopusti, malo da sa tobom porazgovaram kada se u Beogradu ponovo budemo, ovog puta nasamo, videli.
Tim pre, što mi se nekako čini, da sam po prvi put u toj knjizi na putu da se od mitomaha pretvorim u mitotvorca, što me intenzivno oneraspoložuje. Teši me jedino apokaliptično finale zamišljene povesti, ali me s druge strane plaši taj užas koga tamo vidim, i patnja koju predviđam, nije tek umetnički dekor nekog panteističkog optimizma.
Optimizam pisca koji stari uvek je sumnjiv. Premda ponekad može biti i znak dubljeg razumevanja, ili mirenja, što je isto, neretko je predznak demencije.
O lepom mišljenju o mojim knjigama – premda mi je drago - neću da govorim, na planu vrednosti nisam pozvan da dajem sud, ali nalazim da je ravan značenja ispravno protumačena, u svakom slučaju dat dobar putokaz gde ih treba tražiti.
U praktičnom smislu naročito korisnim držim tvoj napor da izvesna značenja, potopljena u lokalne istorijske ili vremenske dekore, univerzalnim učiniš (kod Čuda ili Vampira, recimo).
Uzgred, našao sam izvesnih bliskosti između mojih tumačenja samomanipulacije kod Rutkowskog i tvoje fundamentalne analize "ideološkog preobrata" kod Dostojevskog, kao i čitavog rafiniranog sistema alibija za ono što je on, očito do kraja života, smatrao intimno izdajom mladalačkih ideala.
To samo dokazuje da su izvesni životni mehanizmi, kraj sve raznovrsnosti u pojavi, samo varijacije nekih arhetipskih šema.
Pročitao sam, naravno, odmah i tvog Dostojevskog, a nisam mogao odoleti, takođe naravno, da odmah pročitam i Berđajeva. (Izuzev odlomaka, međutim, od Članaka i Dnevnika sam se za sada uzdržao, jer bi me sve to sasvim pomelo. Trenutno radim nešto čemu bi tako pametne stvari samo škodile.)
Mislim da si napisao sjajnu i intelektualno izvanredno poštenu knjigu, hoću da kažem beskompromisnu, i da pisci takvog ranga kao što je Dostojevski drugu ne zaslužuju.
Povezivanje njegovog "istorijata" sa istorijom njegovih ideja izvedeno je besprekorno i u sklopu stanja duhova ondašnjeg vremena, ali s uvek jasnim upozorenjem da se tamo nalaze i izvesni koreni naših današnjih stranputica. Knjiga je, ukratko, „jezivo" živa. A to dokazuje koliko je jezivo živ i Dostojevski.
Nadam se da ćemo o tome drugom prilikom više moći da razgovaramo. Mene pitanje interesuje upravo zbog "mita o čoveku i čovečanstvu" kome Dostojevski nije dao mali doprinos.
A sada mi dopusti da ti skrenem pažnju na nekoliko sitnih u prvom redu, čini mi se. slovnih i štamparskih omaški:
1. Na strani 12 rukopisa, 5, 6. red odozdo piše "Henob", a treba da stoji "Hinom".
2. Na stranama 62, 5. red odozdo, 63, 15. i 19. red odozdo, piše "nebeska stihija", dok se ja služim izrazom "Nebeska Skitija". Može zapravo i jedno i drugo u datom slučaju, samo će čitalac misliti da je po sredi greška.
3. Ovo je najvažnije. Na par mesta govoriš o Zlatnom Runu kao završenom delu. To je, naravno, možda nužno zbog Odabranih dela, ali faktički Runo nije dovršeno i ja upravo pišem VI i VII knjigu, i to će biti pravi kraj.
(Na omotu piše da će Runo biti u V knjiga, ali ja sam mislio na unutrašnju strukturu – na pet tefreta, dok tomova ima VII.) Za mene je ovo važno stoga što tek u VI i VII knjizi proširujem značenje mita o posedovanju na sve druge oblasti međuljudskih oblasti, što iz sfere istorijskog ulazim u mitsku sferu i što finalom pripremam Atlantis.
Naravno, to sve tebe u predgovoru ne treba da se tiče, ti pišeš na osnovu onoga čime raspolažeš, ali se pitam, ipak, ne bi li bilo umesno da se pitanje toga da li je Runo završeno ili ne ostavi jednostavno otvorenim? Postupi, molim te, kako nađeš za shodno.
Još jednom želim da ti najiskrenije zahvalim na velikom trudu i razumevanju.
Želim ti sve najbolje za praznike. (Čuvajte mi Postolovića!)
Tvoj Bora
No comments:
Post a Comment