PISMO BROJ 67.
Beograd, 29. 10. 70.
Mile moje,
danas sam ustao rano, vreme se prolepšalo, i ja bih da dok je takvo posvršavam spoljne poslove, jer znam kako mi je teško po hladnoći izlaziti. Nameravam da uzmem knjigu iz Prosvete, da Mihizu odnesem za Atelje “Doviđenja, druže, doviđenja” i još da neke tekstove dam Ljubiši na prekucavanje.
Pišem pismo u šest ujutru. Uz crnu kafu posle doručka. Oko devet idem u varoš. Juče sam dobio 10 000 starih dinara za ono književno veče. Izgleda da oni honorar smanjuju ukoliko život postaje skuplji.
Pročitao sam Radojčićev članak u Politici u kome govori o ekspozeu ministra finansija tamo iz koga proizilazi da će nešto poskupeti socijalno, prevoz unutar Londona i školske kuhinje, s druge strane porez će biti nešto manji (ali za one koji plaćaju veliki). Šta ti misliš o svemu tome?
ŠTO VELI MIMA? ŠTO ČINI MIKI? KAKO SE PREMA TOME POSTAVLJA SONJA? (Šteta što to ne mogu crnogorski da izgovorim jer samo onda to zvuči kao da se drži miting.) Ja predlažem da iziđu na ulice. Pa kako kome neka bude. Jal’ oni, jal’ vlas’. (Sad sam baš zabeležio: sve je u Božjoj ruci, samo sam ja u rukama policije.)Danas sam dobio program Nemačkog južnog radia, gde ima o mojoj emitovanoj drami lep sadržaj i velika slika, dosta uspela. Kada se ja sviknem na tu knjižiću poslaću ti je zajedno sa drugim materijalima.
Šaljem ti takođe isečak iz kojeg ćeš videti da je Narodno za svoju Malu scenu primilo moju dramu. Tako da mislim da ću tu uspeti da dobijem onaj novac koji sam u prošlom pismu spomenuo. Posle ću to, pošto je bila radiodrama, pa pozorišni komad, pretočiti u operu, balet a možda i u klizanje na ledu. Zatim ću napisati na tu temu scenario za film, televizijsku seriju a ostatak krčmiti kao feljton u Večernjim novostima.
U njima izlaze odlomci Milanovih memoara. Na Sajmu ta knjiga, prevedena čini mi se cela, dominira štandom Otokar Keršovanija. Moja je prva na štandu Prosvete i kao jedina iz Luče istaknuta u Grafičkom zavodu. Kao što vidiš familija se dobro na isturenom frontu drži. Knjiga košta kao i Solženjicin (u istom je izdanju) pa će malo popričekati da je kupim.
Oko knjige sam video neke matorce koji se sve nešto domunđavaju, kao bi da je dodirnu, ali ne smeju, sve se osvrću. To će nema sumnje u Beogradu biti bestseler. Za sada je to moja knjiga. Ja i Milan ćemo se valaj boriti do istrage, mada nemam šanse – tek kada zemlju zavijem u crno mogu na to računati da me čitaju.
Mile moje, ženo i ćerko, dobio sam pismo od 23eg. Juče vam je Mama pisala pa ćeš videti da nema razloga za brigu što se tiče grejanja. Kupuju peć sa bocom koju će kasnije u kujnu. Mi smo slobodno mogli malu našu peć da donesemo da smo znali. Međutim, ona ne bi mogla u ovu sobu jer nema gde sulundar da uđe.
Silno me rađuje što si sa televizijom zadovoljna, to znači da ću i ja biti. Vidim da ti je na umu štedljivom bila da ga ne prijaviš, nemoj se Maco šaliti, nemoj da imaš posla sa policijom, kumim te bogom. Potpuno odobravam tvoj ulazak u sindikat.
Nemoj zaboraviti da za razliku od izvesnih socijalističkih zemalja u kojima sindikat nema nikakvu ulogu (nju je preuzela Partija kao zaštitnica interesa radničke klase) u Engleskoj sindikat ima i te kakav značaj.
Jedva čekam da počneš da štrajkuješ i da se okićena transparentom, ruku pod ruku sa ultrarevolucionarnom Sonjom šetaš hodnikom ispred kancelarije ministra Beketa. Nemoj zaboraviti da se pri tome slikate.
Mala moja Macana, kad rekoh da mi pišeš jednom nedeljno, nisam mislio da to bude jednom mesečno, ti našla pa zašla, u stvari znam da si zauzeta, pa sad i ta televizija, ubi bože, ali ipak nešto napiši. Interesuje me poglavito tvoja škola i tvoji utisci o profesorima i đacima.
Opet se vraćam velikoj Maci, stvarno znam koliko si zaposlena, a ja opet ne mogu a da ne živim od jednog do drugog tvog pisma, često otvaram sanduče mada znam da pošte ne može biti. Šta se tu može. Čini mi se da sam opet ustalio pisanje na stari ritam. Ne očekujem da me sada nešto naročito poremeti.
Nadam se da ćete se lepo za Slavu provesti, mada ja sumnjam da će tako lepo i Maci biti. Šteta što Mima ne slavi.
Jeste li se slikale našim aparatom ili kod fotografa. Jer ja bih voleo da vidim kuću u kojoj živite. Jednom učinite to, snimite kuću, školu i zgradu u kojoj radiš. To su tri stvari koje me silno interesuju. Valjda se neko tamo razume u te proklete aparate?
Sada će skoro devet sati, ja sam pismo prekidao pa radio nešto drugo, moram se spremiti za varoš. Kod Mikeza koji je postao umetnički direktor Ateljea između ostalog treba da intervenišem za Đokinu Zlatu koja je ostala bez angažmana.
Ostavila je Novosadsko pozorište da bi ovde bila sa Đorđem, i sada visi, to Đoki ne smeta, ali nju izbezumljuje, meni je nje žao, ja to razumem, i ti bi se tako osećala, a ovo je još gore, ona je glumica i velike pauze jako utiču na karijeru. O tome ti je i Rada pričala. Radu nikako da vidim. Mogla bi i njoj napisati pismo, a ja bih ti adresu pribavio.
Ljubavi moja mila, i moja mala lepa dobra ćerkice beskrajno vas voli vaš Duško, Tata.
No comments:
Post a Comment