(10. deo Ovde)
24. februar 1955. godine (nastavak)
Ako sada podvrgnemo ispitivanju naviku gospodina Antonija Njegovana da svoju jutarnju, od lekara preporučenu šetnju, obavlja na alejama tog istog groblja, sa beskonačnim srtpljenjem izgovarajući imena pokojnih sa mermernih ploča, zasenjen maglovitim suncem, bićemo iznenađeni koliko u toj navici ima neumitnosti. Jer kapilari streme tamo gde i ceo krvotok.
U svojoj šesdesetoj godini on je naknadno, ali sa podivljalom žestinom osetio na svim magistralama svoga opstojanja, da je kroz svih tih šesdeset godina trpao u sebe sve same izlišne vrednosti i sada u šesdesetoj da ne zna šta bi sa njima, sa tim pogrešnim gorivom koje ga je ispunjavalo.
Kao kad bi na stanici, u panici da ne izgubi svoje mesto u vozu, ščepao tuđ prtljag umesto onog koji je njemu bio namenjen, i sada stoji na peronu krajnje deprimiran saznanjem da u ruci umesto svojih svilenih pidžama, plastrona, drži tuđe prljave i pocepane krpe.
I pošto je nadmoć predmet uobrazilje, nje nestade a krpe koje je držao u ruci bile su pocepane i zaudarale na izmet. Od tog vremena datira njegova navika da svraća na groblje. I tu nad samim lešinama njegova bi se nadmoć vraćala.
Svako traži blizinu inferiornih stvari, a ti mizerni ostatci strašne muke koji ležali ispod njega geometrijski poređani i složeni u figure pune razuzdane mašte, bili su zaista inferiorni. (Uostalom oni su barem posle smrti uspeli da svojim položajem na remeti red.)
Čak su i ljubavnici šćućureni na pločama u blesvom muku, koji su dočaravali jedinstvo sveta, ljubavi i smrti, pustolovnih nadahnuća i konačne izolacije i gimnazisti koji su kraj očevidnih dokaza izlišnost svega pa i Pitagorine teoreme, morali ipak da znaju za sutra čemu je jednak zbir kvadrata nad katetama, čak su i oni u zamračenim dekoracijama grobova bili jadni, smešni pajaci ...
Ljudi počine samoubistvo kad počinju da osećaju sebe. Dok ide unaokolo i oseća druge, a sebe samo neophodno pretpostavlja, ili samo podrazumeva, čovek ima neku slavodobitnu iluziju da je lak, lak i večan kao vazduh.
I srce postaje bolesno samo onda kada ga osetimo. Sve dok saznajemo o njemu preko anatomskih atlasa mi o njemu nikad ne mislimo. (12. deo Ovde)
No comments:
Post a Comment