(14. deo Ovde)
24. februar 1955. godine (nastavak)
“Zlatna grana” (naslov romana). U tri dela: prvi bi bi obuhvatio naše mladosti od 1944. do 1948.; drugi: zatvor od 1948. do 1952.; treći period posle zatvora.
Kraj scena u kavani. Tupo neprijateljsko raspoloženje. Prijateljstvo po inerciji. Jedan po jedan se diže i odlazi. Najzad ostaju samo Njegovan i još jedan. Ovaj kaže: “E pa zdravo Njegovan! – “Zdravo”.
Nekoliko praznih čaša kao simboli dovršenog posla. Svet se komeša oko njega. Nov svet. On najdenom pljune sebi između nogu i dižući glavu dodirnu mrtvi kelnerov pogled: “Piće nije plaćeno gospodine”. On plati i ostade bez prebijenog dinara. Zatim izađe u noć.
Stiv – Gospodin Ripoa. Otac u emigraciji. Odnos sa majkom neverovatno hrabrom ženom.
Stajić – Preoptent seksualni. Roditelji razvedeni. Očuh bukmejker i trener konja.
Trifunović – Zolja. Majka radila kao kuvarica u jednoj diplomatskoj porodici. Otac bio osuđen politički. Klub sedam dobošara.
Njegovan, Stevica, Lazović, Bajšanski, Trifunović, Myron, Stajić, Ignjatović, Jeremić, Jovičić, Radovanović, Lale, Diša, Veljanović, Racić, Marković, Pera Kasapin, Ivica Leš,Velibor Savić, Zorić, Pavlović, Leko, Jarolimek, Mladenović, Aranđelović, Mihajlović, Tošić, Dimitrijević.
Obdelavaj svoj vrt! Korisna samoobmana. Najpre vrt nije nikad naš, nego mi tek zatičemo u njemu od drugih zasađene biljke koje moramo ili ne moramo da negujemo, u nemogućnosti pritom da razlikujemo ono što je posađeno našom rukom od onoga što je u nas posađeno.
Svašta je stvoreno, ali sve što je stvoreno ne izgleda da je stvaoreno za nas.
Sterilna atmosfera za jednu generaciju. Onemogućiti uticaj učenja na nju. Nemogućnosti opita su unutrašnje prirode. Opit bi se na kraju sveo na zversku igru ... (16. deo Ovde)
No comments:
Post a Comment