Dnevnik B. Pekić 16. deo

IZ NEOBJAVLJENIH DNEVNIKA BORISLAVA PEKIĆA, 1955; izbor Ljiljane Pekić.
(15. deo Ovde)

24. februar 1955. godine (nastavak)

„Obucite se u haljine bele i sačekajte”
Drama iz ciklusa „Plime i Oseke“.

Jesen. Jedne okupacione godine.

Na IV spratu najamne kuće Maksimilijana Njegovana – Cvetni trg broj 11 – stanuje šesdesetopetogodišnji Ivan Njegovan Turjaški, razbaštinjeni sin veleindustrijalca boja pokojnog Teodora Njegovana.



U toj polupraznoj sobi, koja liči na zatvorske ćelije, živi sa njim njegov dvadesetdvogodišnji unuk Martin Njegovan, koji svira u nekom džezu te na taj način izdržava sebe i svog dedu.

Gažu koju mu je u nastupu velikodušnosti (manir ne tako zaprepaščujući kakav se čini na prvi pogled, jer Njegovani nisu bili lišeni jedne umerene solidarnosti, koja trezveno primenjena čini osnov svake porodice na usponu) milostivo dodelio njegov stric i Teodorov isključivi naslednik Simeon Njegovan, mladić je superiorno odbio.

(Crta takođe svojstvena Njegovanima poslednjih generacija.) Potajno je simpatisao s Rodoljubima sa entuzijazmom kojim je njegov ded čitav svoj život posvetio Svetskoj revoluciji.

Lupao je u džez bubanj i radio za pokret otpora, nastojeći da mu uvek ostane vremena za dedu, koga je neka vrsta opšte fizičko psihičke depresije prikovala za pokretnu stolicu.

(Ne znam nije li ovako sentimentalno šiparačku nežnost mladog čoveka spram jednog paralizovanog starca koji mokri u stolici, bolje zameniti intimnom željom da ga se otarasi.) (17. deo Ovde)