Saturday, August 16, 2008

Dnevnik B. Pekić 17. deo

IZ NEOBJAVLJENIH DNEVNIKA BORISLAVA PEKIĆA, 1955; izbor Ljiljane Pekić.
(16. deo Ovde)

24. februar 1955. godine (nastavak)

Ivan Njegovan – Turjaški, prvorođeni sin posedničkog doma Teodora Njegovana (onog koji je “smotao” Turjaške i njihovu zemlju).

gilbert_and_george_dialog_1

Bio je normalan građanin “viših izgleda” sa najnormalnijim i tradicionalno romantičnim instinktima rasnog Njegovana, ali naravno u opsegu “poslovnog uspeha” i to je tako išlo sve do 1914, kada je Ivan imao više od trideset godina, unosno mesto u firmi svog oca i za ženu jednu Belijansku.

Premda su tete iz kuće i pre njegovog skandaloznog gesta prema ocu, i pre nego je taj gest postao predmetom socijalnih sladokusaca iz levo orijentisanih listova,

premda su te Njegovanovske tete koje su apsolutno sve znale i u svojim smežuranim i kanforom istrljanim prstima sa kojih su kao krepali miševi visili lornjoni, držale konce beskrajnog porodičnog kluščeta,

koga je još 1721. tako spretno zakotrljao prvi Njegovan iz ove hronike u nekom prljavom i smrdljivom Moskopoljskom bazaru, pa se ono furiozno kotrlja čitavih 300 godina

po inerciji najpre jedne novčane a onda jedne erotske, intelektualne i najzad morbidne požude,

premda su, kažem, te tete, razne Katarine. Anastazije, Teodore, Krisitne i pre debakla sa Ivanom tvrdile

“na uho” da u – “Ivanovoj glavi ne štima sve”, “da je on tako ćudljiv, tako neočekivan”,

time diskretno i sa višeg stanovišta Porodičnog Duha, koji se sa likom mršavog anđela vatrene boje nadvisio nad Dom, osuđivale vezu koja je u kuću Njegovana osim prezaduženog imanja i kompromitovanog imena unela i nešto “trule krve Dolskih plemenitaša”.

Svakako razne bube – “gamad”, kako bi rekao Antonije – kretale su se po Ivanovoj glavi pre četrnaeste, ali one su bile iz zajedničkog Njegovanskog legla i svako ih je Njegovan osećao u svojoj glavi i krvi, ali ih on nije umeo obuzdati.

Da nije toga, kuća bi se raspala pre nego što bi dala povoda da se o njoj napiše i jedna reč,

a Njegovani se pod pritiskom svoje unutrašnje uvek pomalo mistične požude za lutanjem i nomadstvom, za pustolovinama i nepoznatim mogućnostima rasula po svetu

da pomru kao heroji ili zločinci, ali nikad kao ugledni akademici, bankari i senatori, na tako nejasnoj sredini između plemenitosti i nitkovluka. (18. deo Ovde)

No comments: