IZ NEOBJAVLJENIH DNEVNIKA BORISLAVA PEKIĆA, 1955; izbor Ljiljane Pekić.
(16. deo Ovde)
24. februar 1955. godine (nastavak)
Ivan Njegovan – Turjaški, prvorođeni sin posedničkog doma Teodora Njegovana (onog koji je “smotao” Turjaške i njihovu zemlju).
Bio je normalan građanin “viših izgleda” sa najnormalnijim i tradicionalno romantičnim instinktima rasnog Njegovana, ali naravno u opsegu “poslovnog uspeha” i to je tako išlo sve do 1914, kada je Ivan imao više od trideset godina, unosno mesto u firmi svog oca i za ženu jednu Belijansku.
Premda su tete iz kuće i pre njegovog skandaloznog gesta prema ocu, i pre nego je taj gest postao predmetom socijalnih sladokusaca iz levo orijentisanih listova,
premda su te Njegovanovske tete koje su apsolutno sve znale i u svojim smežuranim i kanforom istrljanim prstima sa kojih su kao krepali miševi visili lornjoni, držale konce beskrajnog porodičnog kluščeta,
koga je još 1721. tako spretno zakotrljao prvi Njegovan iz ove hronike u nekom prljavom i smrdljivom Moskopoljskom bazaru, pa se ono furiozno kotrlja čitavih 300 godina
po inerciji najpre jedne novčane a onda jedne erotske, intelektualne i najzad morbidne požude,
premda su, kažem, te tete, razne Katarine. Anastazije, Teodore, Krisitne i pre debakla sa Ivanom tvrdile
“na uho” da u – “Ivanovoj glavi ne štima sve”, “da je on tako ćudljiv, tako neočekivan”,
time diskretno i sa višeg stanovišta Porodičnog Duha, koji se sa likom mršavog anđela vatrene boje nadvisio nad Dom, osuđivale vezu koja je u kuću Njegovana osim prezaduženog imanja i kompromitovanog imena unela i nešto “trule krve Dolskih plemenitaša”.
Svakako razne bube – “gamad”, kako bi rekao Antonije – kretale su se po Ivanovoj glavi pre četrnaeste, ali one su bile iz zajedničkog Njegovanskog legla i svako ih je Njegovan osećao u svojoj glavi i krvi, ali ih on nije umeo obuzdati.
Da nije toga, kuća bi se raspala pre nego što bi dala povoda da se o njoj napiše i jedna reč,
a Njegovani se pod pritiskom svoje unutrašnje uvek pomalo mistične požude za lutanjem i nomadstvom, za pustolovinama i nepoznatim mogućnostima rasula po svetu
da pomru kao heroji ili zločinci, ali nikad kao ugledni akademici, bankari i senatori, na tako nejasnoj sredini između plemenitosti i nitkovluka. (18. deo Ovde)
No comments:
Post a Comment