(18. deo Ovde)
24. februar 1955. godine (nastavak)
Ivan je pokušao da živi kao profesionalni revolucionar. Ideja loša. Bilo bi to kao da se neki pisac nada da će od svojih knjiga moći da se izdržava. U stvari, Marfa Fjodorovna je pronašla da zna svirati Griga i Šopena (oh, Šopen!) iskustvo jako slično ruskim plemkinjama, a svakako manje anarhistima.
I Marfa je davala časove klavira isto onako strpljivo kao što je Ivan strpljivo podučavao policajce u veštini najboljeg mogućeg prebijanja.
Policija nije imala razumevanja kao i obično za lične probleme, kao što su diktatura proletarijata ili svetska revolucija, i ove su plemenite nakane bile po premisama policijske logike uvek protumačene kao strahovlada ološa.
Ivaj je često išao u zatvor. (Simeon mu ponudi da uz pristojnu naknadu promeni ime i napusti zemlju, što ovaj iz inata odbi.)
i za čitavo to vreme progona, maltretiranja, inkvizicije, što je vršena nad njim, Ivan je ostajao permanentno moralno čist kao neki ranohrišćanski mučenik u Cezarskim arenama, koga komadaju lavovi na njegovu veliku radost dajući mu prilike da tako oseti “preveliku Božansku Brigu i Milost”.
Bio je to svetac. Svetac i revolucionar u isti mah, tip ljudi koji se može naći samo na početku revolucije i koji izumre poput egzotičnih zveri ili se preobrati u modernog revolucionara, koji jeste revolucionar, ali nije svetac.
Sve njegove misli, njegova volja, pažnja, sve želje, pa se čini čak i nagoni, bili su ustremljeni prema prevratu koji je imao da dođe i proglasi zemaljski Eden.
Ali on nije dolazio. Šta je vredelo Ivanu što je postao pojam u revolucionarnom pokretu kada nema te revolucije na kojoj je on podigao svoju moralnu egzistenciju?
“Isposnik” je ipak ostajao uporan u samomučenju i lišavanju, i nije odlazio u “Aleksandriju”, ali kao što ćemo imati prilike da doznamo “Aleksandrija” je došla njemu. 1936. godine on i Marfa Fjodorovna pokušaju da se prebace u Španiju.
Pokazalo se da ona u tome ima više sreće. Ivana su uhvatili na brodu i strpali u zatvor. Anarhistična Marfa Fjodorovna (ko zna kako se zapravo zove) koju je Ivan na sopstveni pomalo odsutan način svakako voleo,
ta vatrena simbioza ruske bojarke i uličnog velegradskog mangupa zauvek nestaje iz njegovog života, ostavljajući mu za uspomenu dvadesetogodišnjeg Ivana juniora (ili možda jednog slavenskog Fedora-Feđu, Feđku-Fedinku) koji je već stigao da se snabde vlastitim detetom.
To dete, koje se zvalo Martin, predmet je ove drame. Ivan Njegovan junior bio je namešten u rečnoj kapetaniji i ma koliko je njegov fanatični otac nastojao da ga zainteresuje za pobedonosnu i nadasve ... (20. deo Ovde)
No comments:
Post a Comment