10. februar 1955. godine
Hrabrost nije u ljudima nego u trenucima. U ljudima je samo strah od trenutka.
Kada bi nas iznova primili u raj, a ona bila Eva a ja Adam, i ona mi iznova ponudila jabuku sa zabranjenog drveta, ne bih je zagrizao samo da vidim njeno lice kad je budu isterivali.
Danas slavim srebrnu svadbu sa dramaturgijom: završio sam svoju dvadeset petu dramu. Kada ih bude pedeset, možda ću izaći na tržište. Ako mi se ospori talenat, nadam se da mi se bar plodnost neće osporiti. Evo ih:
1) Ključevi moći; 2) Na belom kamenu; 3) Beograd 53; 4) Prognan iz života; 5) Slučaj emigranta Ulisa Njegovana; 6) Kako sam postao gad; 7) Ponoćni ekspres; 8) Prometej; 9) Čovek koji ne spada u stvar; 10) Telemah, makro grada Y; 11) Traži se privatna senka;
12) Obucite se u bele haljine i sačekajte; 13) Uljez u svetlost; 14) Misterija naselja prirodnih ljudi; 15) Veština biti mrtav; 16) Plime i oseče; 17) Ešafo i sekira; 18) Gljive i gnojiva; 19) Eksperiment;
20) Bastion: Kraljice Natalije 7; 21) MaksimilijanNjegovan; 22) Cvrčak bez ognjišta; 23) Azil za senke; 24) O tome kako je Kajin ubio Avelja i kako je Avelj to zaslužio, i kako je posao loše obavljen; 25) No 14054.
14. februar 1955. godine
Pošto je u nacionalnoj netrpeljivosti izgubila materijalnu dominaciju, Evropa je na putu da izgubi i duhovnu. Ona više nije u stanju da proizvodi civilizacije, te nije u stanju ni da ih brutalno razara.
Njeni ratovi i njeni socijalni poroci (od kojih levičari prave vlastite vrline) više su gnojavi čirevi, koji s vremena na vreme buknu i zapale kontinentalni organizam, nego smrtonosne epidemije. Njena agonija je pre u sposobnosti rađanja nego samoodržanja.
Uostalom ta jalovost spasava svet od mrtvorođenih ideja njenog žalosnog klimaksa. Izjedena do kosti na Istoku, polutrula na Zapadu kao hamlet, Evropa nad vlastitom lobanjom može da pita: Čemu je postojala, kada mora da nestane.
Pokušaji integracije svedoče o toj agoniji. U doba prosperiteta njom su se zanosili samo naročito veliki i nepraktični umovi. Kada jednu filosofsku ideju prisvoje političari, onda je to nepogrešiv znak njene iscrpljenosti i opadanja političke inspiracije.
Izgleda da su rudnici ideja otvoreni i Americi. Jedan evropski kancelar izjavljuje: “Najbolji Evropejci dolaze iz Amerike”, ali on je zaboravio da se intelektualne rafinerije još uvek nalaze na ovom kontinentu.
(Osim toga mašine koje proizvode američke ideje uvezene su iz Evrope.) Evropsko iskustvo i njen rutinirani duh još uvek služi da oplemeni primitivne ustanke krajnjeg Istoka i Zapada.
Naravno, prilično je neutešno da nam se kroz Ameriku ruga uskrsli duh razbojnika koje je Evropa izgnala, ali Evropa više nema vremena da čuva svoje dostojanstvo, jer joj je u opasnosti glava.
Propadanje Evrope je na kraju krajeva stvar naših osećanja. Za evropskog intelektualaca, industrijski proizvedenog na francuskoj literaturi i Revoluciji, Evropa se protežeod Jelisejskih polja do Invalidskog doma. Evropa je u opasnosti ako jedan Flamlen ili Pino ne dobije u prvom pokušaju investituru.
Međutim ono što zabrinjava nije neizvesnost naše budućnosti nego nejasnost naše prošlosti. Neizvesnost dana koji dolaze uvek potiče od nejasnosti dana koji mu je prethodio. Množinom misli mi smo merili njihovu snagu.
Racionalni nagon zapasnjaka pred poplavom tog duhovnog okeana koji je pretio da potopi osim biblioteka i svaki zdrav ukus. On je propustio da ga svede u red. Evropska elita čuvala se eklekricizma. Ona je radije izmišljala nego slagala. Rađe proizvodila nego prerađivala.
Tu je snaga Amerike. Nedostatak originalnosti omogućava jasnoću situacije i brz izbor.
Bio kod Ol. U njenim godinama ruže puštaju najjače mirise. Šteta što imam nazeb. (3. deo Ovde)
No comments:
Post a Comment