(19. deo Ovde)
24. februar 1955. godine (nastavak)
On je spoznao svoj mitološki značaj i nastojao da prepravi priču. Priča je bila kitnjasta za doba u kome je živeo. Da li je imao prava da se menja? Ko to može sa sigurnošću da tvrdi. Bila je to njegova privatna igra sa sudbinom.
On je bio gospodar i vladao je srcima. Dolazio je postepeno kao zaraza dok nije naselio sobom sve što je hteo. Živeo je kao imela na suvim grančicama ljudi. Nesumnjivo je bio u izvesnom smislu Mesija koji je bio obećan, jer je činio da stvari izgledaju drukčije nego što su pre njega bile i da se povinuju njegovoj volji.
On je hteo da ostane nevin i da protekne kao vreme koje ni u šta nije upotrebljeno. Pisao je prirodnječke knjige koje nikome nisu mogle da naškode, ali nikome nisu ni koristile. Nije hteo čak ni da umre, jer nije mogao da predvidi šta će njegovo prestajanje da izazove u svetu koga se pribojavao.
Mi smo izbegli misteriju porekla, ako ga ograničimo na jedan od mogućih svetova. Jedini mogući, jedini koji jeste obnavlja tu misteriju i beg refleksije u pretpostavku večnog i apsolutnog.
Metodološki je jedina alternativa: naći početak našeg sveta. Iz toga bi sledio taj početak kao završetak prethodnog, prividni završetak, jer sa stanovišta koga mi zauzimamo svetovi mogu nestajati kao fenomeni, ali ostaju da se prožimaju kao ono što je u njima samosaznato.
(Time bi se pomoglo hrišćanskoj crkvi koja nije u stanju da objasni zagrižljivim vernicima zašto njihov Bog pokazuje uvredljivu ravnodušnost prema ovom svetu. Razlog je smešan u svojoj očevidnosti: zato što taj Bog, to apsolutno identično sa sobom, to integralno samosaznanje energije pripada onom svetu, onom koji je prethodio.
Svaki svet izgrađuje svojom egzistencijom svoju esenciju, svog Boga, ne doživevši da ga oseti kao refleksiju u sebi. Bogovi bivaju predavani iz sveta u svet zajedno sa dezintegriranom energijom, koja međutim nijedezintegrirana u suštinskom, nego samo u formalnom smislu.)
Jedna suma saznanja o životu mora biti dana svesti, ali daleko od toga da je ona potpuna, ta suma je i izvor zabluda. Čini se da je ona dana svesti, samo u cilju velike obmane koja nad njom ima da bude izvršena.
Jer saznati znači i biti. A time dozvoljavamo i jednu protivrečnost, jer svest nema egzistencije, ukoliko se njenim bitkom ne uzme tuđa egzistencija kojom se služi.
(Ovo treba razviti u jedan kosmički parazitizam.) Zar život nije neka vrsta parazita koga materija nosi u sebi, koji tu materiju razlaže, crpe, samo prividno se u nju vraćajući, jer ono što se u zemlju od života vraća to je njegova materija, a ne sam život.
I hrišćanska crkva pala je u zabludu materijalizma svojom opomenom:
“Iz zemlje si, u zemlju ćeš se vratiti”.
Ništa nema protivrečnije od toga – ono što vraćam materiji je sama materija, egzistencija koja mi je bila pozajmljena, tačnije egzistencija koju sam ja svojim životom parazitski iskoristio.
Šta više od onoga što jeste, dobija zemlja mojom lešinom? Tako pitanje treba postaviti.
Entropija. (21. deo Ovde)
No comments:
Post a Comment