Dnevnik B. Pekić 21. deo

IZ NEOBJAVLJENIH DNEVNIKA BORISLAVA PEKIĆA, 1955; izbor Ljiljane Pekić.
(20. deo Ovde)

24. februar 1955. godine (nastavak)

Kirkegor: „Ja nije tu, već nešto što treba da postane“. -



Izvodeći ovaj princip iz njegove sporedne ljuske, najzad etičke primene, unevši ga samim aktom izvođenja u svet kao „samostvaralački akt spontaniteta energija“ dobijamo univerzalno načelo:

„Svet nije tu, već nešto što treba da postane“.

Ono što jeste je definitivno i isključuje razvoj u sebi. Ono što nije to je sam taj razvoj. Cilj je nestati, jer to znači biti završen. Nije – to znači jeste. Ono čega više nema to jeste. (Diskusija o samoubistvu – etički shvaćeni egzistencijalizam.)

Kogito ergo sum. Bedni Dekart! Kakva skromnost u razlozima za svoje postojanje. Kakva nebrižljivost u skromnosti. Jer misliti ne znači postojati u smislu samoosećanja sebe. Inače bismo morali priznavati svoju smrt, svoje nepostojanje uvek kad nismo svesni sebe.

Buđenje iz sna bi onda dočaravalo vaskrsenje, i mi bismo iz postelje ustajali uvek kao iz groba. U tom smučaju pošto više nismo postojali morao bi se kontinuitet naše energije prekinuti i mi bismo uvek iznova svakih 24 sata počeli svoj život iz početka. (Izvesnima bi to van svake sumnje koristilo.)

JUDA. S jedne strane on jeste, jer sudbina uvek jeste, a ne postaje. S druge strane on nije, jer još postoji. Nade još ima. Kad čovek zna šta će svakog trenutka da uradi, onda ako ne može drukčije osim da to uradi, on jeste.

Otpor sudbini kod Jude baš se i sastoji u tome odricanju sebe kao onoga što jeste. Otuda nepredvidljivost.

Sve je iščezavalo, ali nije iščezlo. Ne bi se moglo reći da ono što je nestalo više nije, naprotiv baš to što je nestalo imalo je neodoljivu snagu prećutne prisutnosti. I ono je odlučivalo.

U svom nepostojanju ono je bilo pretnja, jer je moglo postati. Ono što je bilo tu predamnom, moja stolica, sto, orman, zidovi, nisu bili grozni u toj meri, iako ne kažem da nisu bili grozni uopšte.

I još: nije bilo nekog vraćanja, pa nije bilo ni prepoznavanja. Nije bilo obnavljanja, pa nije bilo ni memorije kojoj bi se obratio za pomoć. Svaka noć bila je noć iz početka, kao da nikad pre toga nije pala i jedna.