16. februar 1955. godine
Sedim u naslonjači pored baštenskog prozora. Iza stakla natiče moluskno – žuto more. Njegovi rukavci prodiru u nameštaj koji pucketa, pritisnut između ledenog sunca i senke. Zujanje drvare kao uznemiren tvrdokrilac udara u okno mog sluha.
Radio intonira klavirski koncert Čajkovskog. Hlad postaje tvrd na zidu preko puta mene. Nikakav se miris ne diže sa parketa koji je uglačan voskom, ni sa zemlje, ni iz prašnjavih goblena sa razmaženim prinčevima kojima zmajevi ljubazno okreću blede stomake.
Kakav simbol stoji na toj mrtvoj straži između sunca i noći? Na šta se poziva noć koja dolazi?
Na astronomske principe, na fiziološku iradijaciju inhibicije, koja se kao mrlja od mastila na upijaču širi po kori mozga?
Na pesnike, lopove i begunce? Na sitne čiode strasti razbacane po trotoaru?
Na slobodu koja nam je izrečena? Na zaveru protiv pravca krvotoka, na ustanak senki koje su se okrenule sa naših peta da nas uče lojalnosti?
Je li to noć u kojoj će između dva noža Jozefa K. nadživeti samo stid, noć smaknuća, demonizacija ponižene gamadi, provale i prostitucije sa poniženim drvećem u parku?
Noć u kojoj nalazimo ujutro savest ispod postelje, tamo gde smo ostavili svoje papuče, noć u kojoj umesto zuba ribamo četkama svoju čovečnost?
Noć gospođe Emilije i njene ruže, i korejskih zarobljenika kojima mrtvi drugovi smrde na rukama?
Noć Leonida Njegovana koji puca ne da bi se odbranio nego da bi pravio buku, noć La Gena koji se brani od smrti učeći pravopis?
Redovi drvenih skamija leže na deltama reka i gigantske table vise između oblaka propovedajući nauku provlačenja.
Učite svoje mladunce kako će sačuvati svoje glave i stražnjice!
To je cilj svake utopije. (4. deo Ovde)
No comments:
Post a Comment