(4. deo Ovde)
17. februar 1955. godine
Jutros sam svratio kod M. S. Spavaća soba obojena je u četiri disparatne boje po ugledu na kutije za čokoladu.
Meni lično više su se sviđali stari zidovi islikani I.-inim ilustracijama iz pustolovina Kluba Sedam Dobošara i stravično – zlokobnim lozinkama Saadističke partije organizovane u cilju zaštite leševa, a protiv penzionera i Pljuje, „Veliki Bog Bota u holandeskom pozorištu“,
“Kolonelo I. baca Džekijeve espadrile na Hirošimu”, “Sednica Saadističke stranke”, “Maloprodaja konzerviranih leševa”, “Penzioneru, evo ti za tvoj trud”, “Koka sin bez ramena”, “Myron stiže u grad zavijen u Papsku indulgenciju”, “Ja ispaljen iz džeferdara!, (nešto poput bezgrešnog, a militarističkog začeća).
Gospođa Dr. još uvek đavolski privlačno izgleda. Ali Ž. je sa svoje strane tako prepečen, da se čini da je tek maločas izvučen iz peći. Tvrde da je poznat na hipodromu kao dobar trener.
Ovde će mu trebati sve veštine da bi održao goli život. Bojim se da gospođi Dr. i ne treba drugo nego taj goli život.
Pišem ove redove koji slede samo zato da posle više godina kada se budem krepio njihovom naivnosti i loše upravljenim cinizmom (jer on ne pljuje – i uopšte pljuvati! – na red nego na njegove nevine sluge.
Uostalom ja sam totalno pijan i biće pravo čudo ako od ovognešto pristojni ispadne!) – sasvim sam zaboravio prvobitnu nameru i ova kojom je zamagljujem ne verujem da je tačno ilustruje – ah, do vraga, (sad dolazi) dakle, da posle više godina ne bih morao o sebi loše misliti što mi se čitav dan sastojao u opisivanju pohotljive gospođe Dr.
Silim sebe da budem ingeniozan i pronađem više, u neku ruku, filosofske tazloge za taj opis. U stvari ona je manje pripamljiva nego što izgleda, i utoliko moje nade na nepristrasnost rastu.
Ona je prožeta spletom modrih žilica kao sočni list, iako to uopšte i nije ono što hoću da napišem, jer je taj list podosta žut i uveo, sasvim žut i smežuran i nema u njemu sličnosti ni za prebijenu paru.
Moja je iluzija očigledno recidim (ovde je na kraju reči u stvari jedno v, a ne m) dečačkih erotskih događaja koje smo svi mi iz “Saadističkog društva” vezivali sa imenom i pojavom gospođe Dr.
Ona je bila boginja jedne tajne o kojoj smo govorili sa omalovažavanjem, ali kojoj smo se crveni od stida i zadovoljstva verno klanjali u toploti perjanih jastuka.
Kad samo pomislim koliko je ta dama, o kojoj su naše majke govorile niskim glasom, iako ona nije bila nimalo ordinarna, kako su one želele da jeste u njihovoj sujetnoj kreposti, koliko je – kažem iskreno – ta dama iscedila mada tek posredno i bez svoje voljne odgovornosti najčistije životne istine iz nas!
To što smo joj mi tajna i sa predumišljajem poklanjali bio je sam život, njegova mekana i živahna struja.
Sada, pod uslovom da ne postoje duboke i neuništive veze između nas garantovane našom neukusnom memorijom, ona bi jedva izmamila površan pogled.
O životnoj struji više nema ni reči. Ona je benzinom i štirkom isprata sa čaršava, što se može smatrati prilično nedostojnim završetkom za jednu plemenitu i nezaboravnu strast.
Ali kad čovek jednom opet vidi predmet svojih neiskupljenim želja, i tu na njegovom mizernom stanju oseti opor udar vremena, koje ne samo da nije nikakvo proticanje, nego baš suvereno zadržavanje i postojanost – onda gubitak izgleda skroman u poređenju sa onim što ga je nekad pogodio.
Budi mirna i boraj se kao brezova kora, ono što si ti zaista nalazi se na sigurnom mestu – u prokletim ... (6. deo Ovde)
No comments:
Post a Comment