(8. deo Ovde)
24. februar 1955. godine.
I kada je prošla, kao crna senka sa sivim porubom, i kao nelojalni predeo koji je pobegao iz okvira, i kao miris i zabuna, možda sa pokretom koji se u međuvremenu ponovio da znači, a da ga janisam video, u velikoj vazni vazduha na sred trga, (koji je imao ime nekog socijaldemokrate),
to je bilo tako zlikovačko osećanje da sam stao i sve dok ona nije zašla za ugao kina, ja sam sebe primoravao da ne skočim nekom za vrat, na primer onom penzioneru koji zakopčava svoje čakšire pred pisoarom.
Ima dva dana otada. I sve je prošlo jednako kao i ona. Mogu pribrano da položim račune o tome što se dogodilo sa mnom da me savlada strah i da dobijem nagon besnila.
Šta sam branio u momentu kada je njena senka ulazila u izlog kao kradljivac nakita. Nema sumnje ona je stajala iza mene za čitavo to vreme.
Pomisao na to da je ona stajala, možda minut ili dva, a da je ja nisam za to vreme gledao dovodi me u histeriju. Gospode, možda čak i svih pet minuta. Nikad nisam smatrao da ću biti tako zloban prema njenoj senki.
da li je uhvaćena kad je provalila u izlog? Da li je izvedena pred sud, zato što prolazi kroz staklene zidove iza kojih ljudi čuvaju vreće u koje se odevaju na ulici?
Da li je ta senka nju uzela za svog branioca, ili je bila ponosita na svoju usamljenost? Ima u senkama nešto servilno kad nam ližu pete. Da li nas mrze i spremaju plan da nas upropaste?
Jedna kap je padala preko zida, preko maltera i žutih ozleda u kamenu, isplanirano sve do zemlje.
A onda nestade. Između dva prozora bio je razapet zrak u vidu žice. I taj je imao koga da očekuje.
Ružičasta akrobatkinja koja miriše na hladnu vodu već trči po njemu, a rulja urla ispod, gibajući se zajedno sa njom.
I tada mi se učini da se njena ružičasta mrlja razliva i širi preko neba kao suncobran.
Rulja zapljeska. Arteskinja se spremala za drugu tačku, mažući pete.
Na redu je bilo, tako je objaviokonferansije, „hodanje slepca“. Pošto joj vezaše oči ona opipa zrak i otisnu se.
„Pijavica“ – reče žena do mene – „zar ne da liči na pijavicu?“
„Možda liči i na pijavicu“ – rekoh. Listovi su mi se kočili. Rulja je očekivala da se nešto dogodi. Akrobatkinja je bila na sredini žice.
*****
Gde ti je Dom ti koji stanuješ u rosi i izmetu i koji se
isparavaš u nebo kao roj nakaznih slika.
Tvoja senka je na vratima, žuta od lutanja
Zelena od čežnje i crna od proganjanja.
Tvoje stope su na svim putevima kao hiljade malih grobova
iz kojih raste prašina. Lelujav džbun prašine.
Tvoje su ruke ukrštene na grudima mrtve zemlje.
Da li smem da ti vovorim o travi koja nije moja? (10. deo Ovde)
No comments:
Post a Comment