(a deo Ovde)
1. april 1955. godine (nastavak)
- Sećaš li se Poncije tog čovjeka?
- Isusa! Isusa Nazarećanina? Ne, ne sjećam se.
(„Prokurator Judeje” A. Frans)
Ks. i ja bezuspešno nastojimo da prodremo na otvaranje Murove izložbe. Izgleda da se isuviše pouzdajem u svoj vanjski izgled, osobito u svoju „privatnu prašumu“, a takođe u njenu pojavu koja je kao da je makazama izrezana iz Politikinog modnog žurnala.
Izbacuju nas. Očevidno ne ličim na ambasadora Njenog Veličanstva niti imam učeničko lice prijatelja iz Burme.
Mladunci, potencijalni geniji (lavovi Beogradske noći koji se preko dana inkarniraju u mrave) ispred Paviljona kao konji ispred štale, trupkaju od žudnje za lepotom – ili senom.
Zatim čekam karte za gospodina Asistenta. Da sam iole neuzdržljiv presela bi mi kafa što smo je popili u salonu „Kasine“, srećom pre nepun sat R. me obaveštava da je Bog. prihvatio „Eksperiment“, pa ostajem hermetički zatvoren spram Ks. i u potpunosti angažovan tom vešću.
U međuvremenu Ks. se vrti kao na zubarskoj stolici.
To me ubeđuje da su žene u taktičnosti odmah iza slonova, i to da ta laskava sličnost raste sa telesnim razlikama.
Ks. mi priča o tom čoveku sa tako zoološkim spokojstvom kao da sam ja drvo u koje ona opisuje svoje sentimentalne debie, drvo sa debelom sočnom korom, strpljivo, prično oštroumno srpasto drvce koje bi svaka žena rado imala zasađeno u svom vrtu.
Ona ne uviđa da je u najmanju ruku neoprezno hvaliti anđele, a grejati se na đavolovoj vatri.
Stojimo kraj kamene ograde na Kalemegdanu. Ispod teče reka kao isegnura guma za žvakanje, a sa ostrva niče retko džbunje magle.
Alarmiram: pazi mladiću, jedriš pogrešnim smerom. No kako je svaki smer u posledicama koje mu slede pogrešan, upozorenje nema praktičnog značaja.
Poput Mobi Dika jedrim preko debelog okeana u potragu za svojim emocijalnim kitom. Uprkos svetačkih zenica, grčkog jezika, punđe, intelektualnog „egzibicionizma“, kišobrana i Asistenta.
(c deo Ovde)
No comments:
Post a Comment