(b deo Ovde)
2. april 1955. godine
Kad bi ona bila Eva, a ja Adam te nas iznova primili u raj, i ona mi iznova ponudila jabuku sa zabranjenog drveta, ne bih je zagrizao ne zato što se plašim zemlje, nego da bih uživao u njenom licu kad je budu samu isterivali.
Hrabrost nije u ljudima nego u trenucima. U ljudima je jedino trah od trenutka.
On je shvata pa prema tome i ne opire („7839“), on shvata pa se upravo zato ne opire („Gde golubovi lete“), on bi se branio kada bi se nešto dogodilo, ali on tačno ne zna šta je to ili ako zna, to nikako ne dolazi („Vetar sa prozora“),
oni se najzad brane sredstvima koja su bezuspešna, jer ne shvataju („Most“, „Rampa“, „Prvi minut života“, „Saučesnik“, „Tamo iza vrata“), oni se brane sredstvima koja se takođe pokazuju kao loša, baš zato što shvataju („Ja, Pavle čovek i Bog“), oni se napokon ne brane nego žive („Dom“, „Naseobina“).
Okružuju me i opkoljavaju stvari, koje ponekad ne razumem. Čak i u vlastitoj sobi doznajem da sam stranac i sedim na rubu stolice.
Knjige sa šarenim, papirnatim povezima (tomovi koje tek treba pretvoriti u pustolovinu), sto koji stši iz poda kao egzotičan cvet, i ja, dečak sa plavom kosom i lulom u ruci.
Čovek jednostavno bude unesen u sobu u kojoj su stvari već uzele prevlast i zavele nepojaman režim čiste materije.
Ostaje jedino da im se pokorim ili da smišljam bekstvo. Kuda? Među nove stvari? Ali takvih koje su zbilja nove, nema.
Svuda, gde god se obratim sto je, i knjige i postelja. A na zidu vise praoci u tvrdim kragnama, plastronima i onduliranim brkovima. Drže se tako kao da ja ne znam ko su zapravo. Pretvaraju se predamnom isto onako kao što su se varali međusobno.
Oni, navodno predstavljaju tradiciju imena koju treba poštovati. I predati je dalje svojoj deci zajedno sa rahitisom. Te slike rasklimatanih ulanerskih jahača, i tetaka sa pletivom u krilima i očima koje zveraju unaokolo da me uhvate u nekoj krivnji.
A među novim stvarima, čekaju druge slike. Iste takve umrtvljene „kreposti“. Kud onda?
Počinjem da verujem da ne postoji položaj asistenta nego „stadijum asistenta“ upravo kao što se paranoja deli na niz uzastopnih stanja u kojima je čovek manje ili više lud.
(Govoriš to iz najbanalnije ljubomore, kažem sebi. Ne, odgovaram, ne iz ljubomore, možda samo iz ljubavi.)
Nisam upoznao nijednog koji me u vrlo kratno vreme nije zadivio svojom glupošću. Večeras očekujem jednog na partiji pokera. Hriste! Neka mu sam đavo uputi misli na pravu kartu, inače je izgubljen. (d deo Ovde)
No comments:
Post a Comment