Pages

Friday, August 22, 2008

Dnevnik B. Pekić Y. deo

IZ NEOBJAVLJENIH DNEVNIKA BORISLAVA PEKIĆA, 1955; izbor Ljiljane Pekić.
(X deo Ovde)

10. mart 1955. godine

Kao Gregor S. mi uistinu pamtimo svoju ljudsku prošlost. Stid je „dama sa krznom“ koju polažemo svoj mekani trbuh. A događaji u radnim keceljama iznose pokućstvo iz nas. Stolicu na kojoj je sedela moja majka mažući, uostalom prilično loše, impresionističke slike.

antonchristian_020_120

Fotelju moje bake, džinovsko krvavo crveni bidermajer. Čizme gospodina ulanerskog kapetana i sa njima i njihovu tabetičarsku figuru, hladnu kao vodeni stub.

U stvari mi se stidimo da ozakonimo svoj apsurd i time priznamo inferiornost prema našim sanjarskom očevima (uprkos tome što nas danas gnjave racionalnim argumentima), inferiornost prema zverima koje se bore,

prema nebu koje seva i drveću koje strpljivo raste i vetru koji mrvi, inferiornost prema predmetima koji imaju čak svoja molekularna uzbuđenja i prema mrtvima koji na kraju krajeva ipak nešto rad kad se raspadaju.

Tako nam ona mizerna količina fosfora i azota koju nosimo, postaje opravdanje. I razlog.

Iza svakog rata dolazila je po jedna „izgubljena“ generacija i jedina razlika između njih je graduelne prirode: ona koja sledi izgubljenija je od one iz koje sledi.

Ko ima uho neka čuje šta govore mrtvi ružama i kako se oluja ulaguje gamadi i kako na magarcima zagarantovane nevinosti činjenice ulaze u naš grad.

A Hamlet za to vreme razmišlja. U svom šlafroku sasvim schlafsüchtig, on recituje pesme, izvodi psihološke eksperimente sa Ofelijom i čitavim Elsinorom, i razmišlja kao kakav penzionisani nemački profesor lepe književnosti.

Zatim ćaska sa svojim mrtvim ocem i iznova razmišlja kao da je svet rebus iz „Zabavnika“. I to otprilike u ovom egzaltiranom tonu:

„Delirija čijeg ja sam slepi miš?
Čijeg orgazma ja sluzava kap,
Kakvog incesta ja duboki mrak,
I čijih usta dah što
Smradom svojim aveti stvaram
Na nebu kao kobni znak.

I mora kojih histerični val
U čijem lešu ja sam odan crv
Kroz čije vene tečem kao krv ...“

I tako pitanje za pitanjem teče iz tog spiritelnog rezervoara. A svet nije nikakvo pitanje. On je odgovor i mi svi odgovor smo na ko zna koje pitanje.

Moram priznati prilično „mizerabilan“ odgovor.

No comments:

Post a Comment