O činovništvu

O činovništvu iz raznih dela Borislava Pekića; izbor Ljiljane Pekić

Režimi se ne drže na doktrinama, nego na činovnicima.
*****
Oni koji su se isticali preteranom revnošću u otporu prema jednoj vladi, ne smeju očekivati da budu nagrađeni od one koja joj sledi.
*****
Niko ne voli one koji se mnogo žrtvuju. Ti mnogo zahtevaju. Oni su skloni da budu čistunci, sitničari i da cepidlače. Njima nedostaje širina duha i politički smisao. Oni su dobri za obaranje režima, ali nepogodni za njegovo održavanje.
*****


Ono bez čega birokratija ne može biti uništena, je još više birokratije koja bi se o tom uništenju sistematski i kontrolisano starala.
*****
Pauk može ubiti, ali to često može i činovnik. I jednih i drugih ima suviše.

Pauci mahom imaju crnosivu boju koja odgovara tradicionalnoj boji činovničkog staleža.

Pauci su, osim kad love, kao i činovnici spori, lenji, ravnodušni, neaktivni i bez inicijative.

Pauke niko ne voli ali ni činovnike. Najzad, ma šta o njima mislili, i jedni i drugi su potrebni.

Pauci ekološkoj ravnoteži pritode, činovnici organizacionoj ravnoteži države.

Ali, dok bi bez pauka priroda funkcionisala, država bez činovnika bi stala, što za neke države i ne bi bila naročita šteta.

U čemu je onda razlika između pauka i činovnika? U tome što pauci nemaju zahteva, a činovnici često – ništa drugo do zahteva. Jedan od najčešćih je za povećanjem plata.
*****
Bez činovnika se ne može.

I pre Rima. Od Rima pogotovu. Oni su zdravi krvni sudovi države, kao što su intelektualci njeni bolesni nervi, a radnici njen metabolizam.

Ali u republikanskom Rimu služiti državu bila je čast i patriotska dužnost, premda ne preterujemo i ne tvrdimo da se mudar senator, postavši guvernek neke provincije, i tako nije mogao obogatiti.

Plen je bio tek nečasna mogućnost jednog časnog posla.

Sama moć bila je dovoljna nagrada, a ponekad i ponos da se za Rim nešto korisno učinilo. Danas moć sama po sebi više nije dovoljna nagrada. Nužno je i nešto da zvekne u gotovom.

Da bi čovek imao zadovoljstvo u moći, nekada je bilo dovoljno da ima vlast. Danas je to malo za pravo uživanje. Vlast očekuje i da je dobro platite.

Nekad se patriotizam ljudi dobijao na dar. Danas se i on plaća. Moglo bi se pomisliti da se ne plaća i ne isplaćuje samo bunt.

Ponekad, ako preživi i nije nestrpljiv, i najokoreliji buntovnik može doći do svoje plate.

Dnevnik B. Pekić t. deo

IZ NEOBJAVLJENIH DNEVNIKA BORISLAVA PEKIĆA, 1955; izbor Ljiljane Pekić.
(s deo Ovde)

11. april 1955.

Prema naivnim načelima demokratije ljudi su jednaki samo (kao da je to dovoljno) zato što su ljudi, kao da bi sve slike morale da budu jednako lepe samo zato što su slike.



Pri tome se misli na njihovu pripadnost posebnoj životinjskoj vrsti. Ova prostosrdačno odvratna podela nije, međutim, napravljena prema atributima koji nas dele od majmuna nego baš prema onima koji nas sa njima spajaju.

Uostalom, na prvi pogled izgleda da su ljudi prihvatili demokratske ideje jedino iz straha da neki drugi zoološki rod, zaveden sličnošću sa ljudima, tu istu jednakost ne zatraži za sebe.

(Tako mi boga nisam siguran da neki demokratski političari nisu skloni da im udovolje samo radi „proširenja baze narodne vladavine“.) Jer, na kraju krajeva ako je broj važan, a vrednost ima značaja samo kao broj onda zašto i majmuni, naša uvređena i zapostavljena braća od strica ne bi bili dostojni da biraju, ako ne i da budu birani.

Pošto je na zoološkoj osnovi izvršena selekcija (prema nosevima po Šopenhaueru, na primer) te je na jednoj strani usvojena mana prirode da sateruje jedinke u čopor, a na drugoj glupavo odbačena njena vrlina – kojom se prethodna mana popravlja – da svaki čopor uređuje prema aristokratskim principima izgubila se,

bolje reći zakonski je uništena svaka razlika između boljih i gorih, pa niko više nema potrebe da bude bolji nego što jeste – što znači manje-više loš – i da troši napore na nešto, bez obzira na ličnu inicijativu unapred zajemčeno,

a kada se zna da zlo ne zahteva truda nego samo inercije, pri čemu će spomenuta prava ostati garantovana i neokrnjena, onda je prilično shvatljivo da demokratija umnožava broj nitkova i slabića proporcionalno slobodi koju im daje i brizi koju o njima vodi. (u deo Ovde)

Dnevnik B. Pekić s. deo

IZ NEOBJAVLJENIH DNEVNIKA BORISLAVA PEKIĆA, 1955; izbor Ljiljane Pekić.
(r deo Ovde)

9. april 1955. (nastavak)

Izjavih da preteruje u predviđanjima, iako je nesumnjivo da ljudi zloupotrebljavaju logiku

(ovde on reče: da to i nije logika koja se zloupotrebljava, jer da jeste ona se ne bi suprostavljala logičkim činjenicama pomoću skroz nelogičnih objašnjenja),

u nedostatku boljeg sredstva za sporazumevanje sa stvarima, ali da se, i ovako hramajući na slabačkim nožicama prirodnih darova i uz poštapanje na iskustvo čovečanstva, ipak nekako kreće u smeru idealnih vrednosti.



Ma šta, ma ko rekao na liniji skepse, ne mogu se poreći tako očevidni uspesi, gotovo činjenica, kao što su engleski klozeti, parlamentarizam ili streptomicin.

On reče da primeri, ukoliko sam hteo njima da dokažem napredak nisu baš najsrećnije izabrani, iako on zna još mnogo gorih i smešnijih, zapravo strašno smešnih u svojoj bezazlenoj veri koja liči na bigoteriju kakve usedelice, i da ti primeri, ako ih sada on upotrebi bolje ilustruju njegovo shvatanje nego što daju za pravo mojem,

jer su WC, i to je medicinski utvrđeno, štetni zbog lišavanja digestivnog trakta neophodnog pritiska dijafragme (uz butine, naravno), pa se ovaj prirodni i mehanički pritisak mora nadoknađivati nezdravim ličnim upinjanjem u kome učestvuju čak i vratni mišići (sasvim rasipnički) iako je smešno i pomisliti da se oni nalaze u nekoj fiziološkoj korelaciji sa sfinkterima.

Što se tiče parlamentarizma sa njim stvar stoji još gore, jer ako je za WC naučno utvrđeno da su nezdravi, za parlament je istorijskim iskustvom koje se nažalost još uvek produžuje, dokazano da su vrlo loši izumi koji se protive prirodi, dakle činjenicama, ako se iz njih iznace osećanja.

Za streptomicin ne ume ništa da kaže, ali ne sumnja da će doživeti sudbina preparata za uklanjanje ćelavosti.

Uostalo čak i da se on pokaže efikasnim protivu bacila, on Leonid Njegovan, ne vidi šta bi čovečanstvo od toga dobilo.

Živote svakako ne, jer dobitak na jednoj strani u ovom slučaju u mortalitetu od bolesti, obilno se nadoknađuje na drugoj strani ratovima i progonima.

i on bi tako isto neopozivo mogao da obara sve one primere koje bih mu ja navodio, da ga sat (evo još jedne činjenice koju bih, kako reče, ja učinio neprijatnom time što bih za nju vezao neko iščekivanje ili nestrpljenje) ne nagoni da se od mene oprosti, koristeći poslednje trenutke da me pozdravi, poželi mi skoro ozdravljenje.

Zatim malo poguren (poput Gregori Peka) veslajući samo jednim ponešto oborenim i klonulim ramenom, dok je na drugo gotovo naslonio glavu sa duboko usađenim mišjim i sivim očima, on izađe. (t deo Ovde.)

Dnevnik B. Pekić r. deo

IZ NEOBJAVLJENIH DNEVNIKA BORISLAVA PEKIĆA, 1955; izbor Ljiljane Pekić.
(q deo Ovde)

9. april 1955. (nastavak)

- To što plediraš je jako staromodni romantizam Kolumba i moreplove ca iz XV veka.

Kada bi odista bio pravi romantičar, uvideo bi da ćemo u zamenu za saznavanje činjenica dobiti nešto nesravnjeno finije, neposrednije i možda, ako ne, svakako tačnije.



Mi ćemo činjenice osećati! Ja ne znam većeg poštovaoca činjenica od jaguara ili zebre, ali znam da će lovac prezreti činjenicu zebre čim se između njegove strasti, naime puške, i životinje istavi samilost.

Unoseći osećanja u fakta mi od bezukusnih, dakle indiferentnih, spram nas neutralnih pilula pravimo gorke, da bi se odmah zatim iskreno čudili i žalili što nam prijaju.

Kada mi je Marija saopštila da me mrzi, kao prost fakt, zapravo kao njeno integralno stanje koje ona obeležava kao stanje prema meni, ja sam taj fakt ma koliko on bio po sebi neprijatan, jer ja sam voleo Mariju, primio racionalno kao što primama smrtnu osudu mom klijentu koga sam sa puno truda, ali i rizika, nažalost bezuspešno branio –

dakle uopšte uzev kao jednu od kategoričkih faktura koju našim udesima nameće sam život, ili još preciznije primio sam ga tako pomirljivo i trezveno kao sam život.

Ali kada mi ga je ona predočila kao svoje osećanje, i kada se sa prilično neuputne pakosti potrudila da mi ga do zadnje pojedinosti objasni, ja sam se razbesneo.

Žao mi je što se sve to dogodilo, ali ti ne možeš sebi predstaviti šta znači ređanje, jedno suvo i administrativno nabrajanje razloga za jedno osećanje.

Činjenice su u prednosti nad osećanjima što nemaju neposredne razloge.

Ali osećanja, bar ovo o kome govorim da ga je imala Marija prema meni, imaju svoje razloge.

Istina oni koje mi navodimo obično nisu oni pravi, jer prave često i ne znamo, ali su razlozi. Tada mi je došlo to. Ja sam pucao na nju ...

- U stvari na osećanje!

- Tačno, ali poteškoća je u tome što se jedno osećanje ne da prosto ubiti revolverskim hicima. U tome je i njegova opaka žilavosti.

Činjenica ili bar veći deo činjenica mogu se uništiti, razorivši stvar kojom je predstavljena, ali da bi se uništilo jedno, samo jedno nevino, ništavno, infinitezimalno osećanje, moramo smrviti svet čiji je ono nerazlučivi deo.

- To je zato što su činjenice bez osećanja, da im da smisao, isto što i svetlost bez toplote. Obična fosforescenyija sveta umesto njegova vatra.

- Upravo taj smisao to je ono što je smešno nelogično. Ja osudu svog branjenika, ma kakva ona bila, primam kao neizbežnu, ali kad mi je započnu obrazlagati ja razmišljam do pete stranice obrazloženja, sumnjam do desete, od desete do dvadesete opet razmišljam, a na dvadesetoj sam već stoposto uveren da je nepravedna.

Svako obrazloženje je eo ipso osuđeno na zabludu, jer zabluda nije ništa nego krivo obrazloženje.

Broj zabluda je srazmeran broju tih opravdanja.

Još malo, plašim se, mi ćemo početi obrazlagati tako sumnjivo još neopravdane stvari kao što je vazduh ili krivudanje potoka. (s deo Ovde)

Dnevnik B. Pekić q. deo

IZ NEOBJAVLJENIH DNEVNIKA BORISLAVA PEKIĆA, 1955; izbor Ljiljane Pekić.
(p. deo Ovde)

9. april 1955. (nastavak)

Svoje tiho i neupadljivo izlaganje on je pratio ravnomernim pokretanjem ruke, kao da miluje nekakva grbava leđa.



- Kroz vazduh se može i leteti – usudih se da primetim, iako sam znao da je to više metafora nego dobar argument.

- Za to je potrebno da čovek bude tehnikrata ili životinja, što je uostalom svejedno. Da bi se vratili svojim vrlo uvaženim majmunolikim precima i ocima, nije potrebno da odbacimo civilizaciju, kako predlažu neki koji se rađe služe prošlošću nego što služe budućnosti

Dovoljno je tu istu civilizaciju unaprediti. Postoje dva načina da se čovek uspne na drvo, odakle su ga na silu svukli da piše pesme i osvaja zemlje. Pretpostavljam da ih naslućujete?

- Jedan je svakako jasan – rekoh – možemo se uz njega uspuzati.

- A drugi? Vidim da ga ne znate, iako je on više u duhu ljudskom nego prvi. Dakle možemo se uspuzati uz drvo ili ga oboriti. Ja pretpostavljam ovo prvo.

- Tako bi odgovorio svaki iole punokrvniji Njegovan. Ali uzmimo da ja prezam od prvog načina zbog napora koji iziskuje, a od drugog zbog nepopravljivosti koja ga prati?

- U tako iznimnim slučajevima, koji su, to ćeš priznati, jako retki – iznimak je uopšte nešto čudno, retko, opasno ako hoćeš – snabdeveni smo na sreću još jednim efikasnim sredstvom da bismo poživotinjili. Ta mi imamo i svoju božansku maštu u rezervi.

Ona uslužno i nepogrešivo zamenjuje, čak u izvesnom smislu usavršava, najopakije nagone i umesto da je koristimo kao neposredno saznanje, mi je zloupotrebljavamo kao posredno oružje.

Ja lično, bez dvoumljenja, rađe bih dozvolio da o mojo sudbini, ako bi ona došla u sumnju, odlučuje bengalski tigar nego jedan Gete!

Ako se, kako neki kažu, mi od životinja razlikujemo uglavnom „lažju i književnošću“ nemojmo više sanjariti – dakle lagati i žvrljati imbecilne stihove, pa ćemo se brže i bezuslovnije vratiti prirodi nego ako se prestanemo kupati ili se n4e ubijamo više.

- Ali onda više nećemo znati za činjenice, čoveče, jer in nećemo doznavati kao nešto spoljne, neprijateljsko, što se mora pokoriti pa tek onda razumeti. (r deo Ovde)

O cilju

O cilju iz raznih dela Borislava Pekića; priredila Ljiljana Pekić

Taktika je najefikasnije sredstvo za tihu reviziju ciljeva. Taktika sama određuje oblik ciljevima, katkad i njihovu sadržinu. Cilj je često samo nedonošče taktike.
*****


Tekući cilj je popularan – on se prihvata, nikad natura, kao „nužno zlo politike“ da bi društveni organizam bez izlišnog trenja mogao da se upućuje onom pravom – finalnom.

Nikad finalni ne sme da biti prenebregnut za račun popularnog, jer time politika postaje neefikasna, ali ni popularni zanemaren za račun finalnog, jer time politika deluje neefikasno.

Politika ne može biti efikasna ako previdi prvi, jer se time odriče jedinog uslova svoje metafizičke opravdanosti; ona ne može biti efikasna i ako previdi drugi, jer time oduzima sebi mogućnost da na prvom uopšte deluje.
*****
Ne treba zaboraviti nikad da cilj nije sasvim nezavistan od sredstava koji se upotrebljavaju za njegovo postizanje. Sredstva nose u sebi prasliku cilja ; sredstva utiču na cilj tako što ga prinudno menjaju prema sebi. Ako je neki cilj nužan, mora da su i izvesna sredstva nužna za njegovo postizavanje.

Svaka druga neodgovarajuća unakaziće cilj, jer će ga modelirati prema sebi: pogreške instrumenata moraju se videti na delu. Pogreške u izvođenju jednog političkog ideala ubijaju njegovu idealnu prirodu. Komunizam više ne može biti drukčiji nego onakav kakvim ga napraviše sredstva upotrebljena za njegovo građenje ili održanje.

Ne znam za fatalniji aksiom od onog koji idealnim ciljevima dozvoljava sva sredstva. Onoliko koliko cilj bira sredstva (prema svojoj prirodi), toliko sredstva biraju cilj prema svojoj. Koliko cilj izgrađuje sebi svojstvena sredstva, toliko sredstva recipročno izgrađuju sebi cilj.
*****
Mene muči što znam KAKO, a ne znam – ZAŠTO?
*****
Uostalom, ako bi bez predrasuda, kao majstor umetnik o Tantalu mislio, ako bi poverovao da je svrha Tantalovog groznog zločina bila nadmoć nad bogovima, s a v r š e n s t v o drugim rečima, i ako bi zaboravio da se on pri tome sopstvenim sinom poslužio, ako bi, dakle, priznao veličinu cilju, a zanemario niskost sredstava, možda bi i njega razumeo. Jer ona nedostižna voda bila je dublja od Tantalove žeđi, od njegovih muka.
*****
Presudno je pitanje, koji su to i kakvi ciljevi koji svako sredstvo mogu opravdati, do koje je mere nužno, korisno, potrebno, i uopšte moguće ići u dokazivanju istine, i postoje li istine čije se saznanje ne isplati.

Ne postoji način da se takve istine obeleže i izdvoje iz naše žudnje za saznanjem, nema načela koje bi ih isključilo iz beskrajnog polja naših dokazivanja. Ali one postoje. Čuvajmo ih se, jer one, šireći naše saznanje sužavaju našu čovečnost.
*****
Nesposobnošću selekcije na osnovu prioriteta i u svojim ciljevima čovek nesumnjivo stvara od svog života konfuziju. Ali kako je moguće uspostaviti kriterijum prioriteta među ciljevima za čiju vrednost ne garantuje ništa osim zablude, za ciljeve koje sem svojim zabludama ničim pouzdanijim ne možemo meriti.
*****
Sa gledišta Celine i Cilja eksperiment na životinjama nije promašen. Za životinje svakako. Samo ko njih pita? Zar su ljudi, za vreme vivisekcije nad životinjama, da bi ostvarili neku svoju svrhu, pitali pacove i zamorce imaju li i oni neku svoju?
*****
Pretpostavka da je Smisao (Svrha, Cilj) ekskluzivno humani koncept postojanja, uslov koji smo, duševnog spokoja radi, i da ne bismo imali osećaj, kako mlatimo praznu slamu, sami sebi nametnuli. Jer priroda ga ne poznaje. Njena koherencija počiva na kauzalitetu, a ne na teleološkom načelu: njen je operativni kod “zato što” nije “da bi”.

Voda, naime ne postoji da bismo mi imali šta da mešamo s vinom, već zato što su se izvesni elementi našli u hemijskom procesu. I ja, dakle, kao biološko biće, ne živim da bih ostvario neki smisao – osim onog koji sam sebi natovarim, ili me s njim svet zavede – već zato što sam rođen, a nisam pušten odmah da umrem, nego sam ostavljen za neku drugu priliku.

I ja, dakle, ne pišem da bih, dobrovoljno ili prinudno, uzeo učešća u nekom opštem smislu, već zato što time najefikasnije sam od sebe sakrivam njegovo nepostojanje.

Pisanje se tako izjednačuje sa crnom maramom preko očiju, koja nas, na humanom gubilištu, štiti od istine metka ispaljenom samo za nas.
*****
Smisao heroizma je u slepom, bezrezervnom, pa ako treba, i besmislenom podvrgavanju višem cilju.
*****
Čofek se o veri drži. Držafa se o veri drži. Zakonj, porodica, ljubaf, duša, firma, dobro, življenje i mrenje, sve na veri stoji. Razum samo veri prafac čufa ko ovčarski pas ovce u štetu da ne odu. Bez vere u celj, mre se. Tako nam ustrojstvo. Kao svakoj robi. Roba nema vrednjost do tržišnje.

Ako kome nemaš da je prodaš, ko da je i nemaš. Još grđe, mesto zaprema. Roba mora celja imati, nekuda da ide, nečemu da posluži, nešto da donese. I čofek-roba mora profit odbacifati, inače je mrtaf kapitalj.

Bez vere u smiso, svoju prođu na žifotnju agoru, sve propađa – čofek, familjija, genos, nacion. Ideje, ma kako fine i umnje, ako se s njima ništo ne radi, ako se kroza žifot ne promeću, trunu kakođ neprodat jespap u magaze.
*****
Ne mislimo da postoji cilj koji dopušta svako sredstvo, a naročito onaj koji je vredan tuđe patnje. Nikad nikakav cilj nećemo dostići. Iza nas ostaće samo naša prljava sredstva.

O buržoaziji II deo

Još o buržoaziji (građanstvu) iz raznih dela Borislava Pekića; priredila Ljiljana Pekić

Ako kao ključne osobine građanskog društva uzmemo privatnost, posed i racionalnost, onda je ta viša odgovornost građanstva i njegov duh u tome što je –

zahvaljujući paradoksalnom ispoljavanju upravo svojih standardnih vrlina, preduzimljivosti, inventivnosti, takmičarskog duha, pragmatizma, individualizma, itd –

finalizirala, više od svih drugih specijalnih formiranja, onu pogrešnu alternativu naše civilizacije, ovu materijalističku suštinu života kojim živimo i na kome gradimo svoje zablude o progresu i svoje nesrećne nade za budućnost.



Antagone socijalne doktrine i pokreti izašli su u međuvremenu ispod šinjela građanskog racionalizma i samo usavršavaju antiduhovne nedostatke građanske ideologije. Tako sam, ne blagodareći Marksu, Adamu Smitu, Veberu, nego Berđajevu, Kirkegardu, Hajdegeru, a najviše Ničeu, Špengleru i modernoj antropologiji, dobio neku drugu sliku čoveka, kome je ova istorija naturena pogrešnim izborom još u zori civilizacije.

Dobio sam ideju o nužnoj otuđenosti vrste, iz koje izlaze sve pojedinačne otuđenosti, nesreće; ideju o neminovnosti potpune materijalizacije života do njegovog potpunog sloma, metaforično, na isti način na koji će kosmos, na svom kraju, biti ubijen preteranom gustinom jednog istog suštastvenog elementa.

U tom smislu utvarno mi se čak i točak javljao kao sudbonosno katastrofalan pronalazak, koji bi parapsihička snaga mogla zameniti i tako nas lišiti svih ovih zavisnosti od materije. Točak je, u međuvremenu, i mi na njemu, doputovao do atomske bombe.
*****
Malograđanin, pored žudnje za uspehom, ima još dve velike ljubavi: prema sigurnosti i rutini, koje se, u međuvremenu, slažu i nadopunjuju. Sigurnost dovodi do rutine, a rutina obezbeđuje sigurnost.

Ako pokušate da ga iz tog trostrukog koloseka izbacite, da ga izvalite iz te srećne ravnoteže oduzimanjem sigurnosti u pogledu vrednosti života kojim živi, istina u koje veruje, ako, prećutno makar, ištete da svoju izolaciju napusti nekim angažmanom, čije posledice nisu unapred osigurane, dakle da mu rutinu poremetite, ne možete očekivati da se vama oduševljava.

Omiljeno stanje malograđanina je status quo. Ono bi takvo bilo i u samom paklu. Onog momenta, kad mu taj status quo poremetite, ugrozili ste ga.

Jer ste mu pokazali naličje njegovih svetih istina i tamnu stranu njegovog sopstvenog života, koje je on u rutinama i sigurnostima hteo da zaboravi, jer ste ga prećutno pozvali na drukčije učešće u životu, koje on načelno odbija. Zbunili, uznemirili ste ga, i stvorili sebi neprijatelja.

Šteta, međutim, nije velika. On je i po sebi vaš neprijatelj.
*****
Mislim da građani treba da upravljaju svojom državom, kad već moraju da je imaju …
*****
Niko ovde (od predstavnika buržoaske klase) ni za koga glavu ne bi dao. A nekmoli za opštiji cilj, pa ma taj i njima, u poslednjoj istorijskoj konzekvenciji, profit doneo.

Suština sveta koji su kreirali, poretka što su ga ustanovili, bila je u takmičarskoj konkurenciji jakih, jednih naspram drugih postavljenih individua – porodica je bila samo biološki razvučena individua – a ne u konkurenciji svih tih individua i prirode.

Pobede su zadobijane nad ljudima, ne nad stvarima. Stvari su dobijane iz pobede nad ljudima. One su bile plen, a ne – otkriće. Na drevnom maternjem jeziku ktima (posed) ne – oruđe. Umesto pravog nerijatelja, kojeg je, u zajednici s ljudima, valjalo savladati i potčiniti, priroda je postala mračan i ravnodušan saveznik u njihovom pokoravanju.
*****
Na takvim premisama [buržoaske klase] mogle su se organizovati moćne razbojničke bande, pa i one privremeno, mogli su se upriličiti konkistadorski pohodi na kratak rok ili ostvarivati temporalni savezi s ograničenim hajdučkim ciljevima, ali ne i otporne ljudske zajednice, pa zvale se one porodice, klase, stranke ili države, kadre da nadžive iole teže udarce sudbine.
*****
Građanski maniri odaju životne nazore. To je manir zaštite privatnosti, vašeg prava da budete ostavljeni na miru, ali i vaše obaveze da na miru ostavljate druge. To, između ostalog, znači da čovek u ponoć ne leži na ulici da bi mu pravili društvo, već što mu je teško, a to je u najvećoj meri njegova lična stvar. A prometu ako smeta – policijska.
*****
Od svega u toj građanskoj klasi, kojoj sam po rođenju i osećanju pripadao, voleo sam jedino njenu revoluciju, civilizaciju i svoje detinjstvo. Od kada sam se razočarao u Francusku revoluciju i izgubio veru u ubeđenost lepih manira moje majke, ostalo je samo – detinjstvo.
*****
Dolazim do jeretičkog uverenja da građanski poraz lezi u pogrešno orijentisanom obrazovanju. Umesto da nas uče kako se stiče profit, plodonosno organizuje kapital, kako se unapređuje proizvodnja i ekonomska snaga zemlje, tera uspešna trgovina i, njoj za volju, nečasna politika, učili su nas kako se, kroz “Panurgijev veličanstveni nakurnjak Kosova i 27. marta” pravi neuspela istorija.

Nisu nas naučili da branilo sebe, nego kako ćemo, braneći druge, misliti da branimo sebe. Učili su nas da se ponosimo svojim porazima, a da podrazumevamo svoje pobede. Učili su nas hrabrosti koju nismo pokazali, a ne pameti koju, jer je nismo naučili, nismo ni mogli pokazati.

Nisu nas vaspitavali za ljude koji će biti savremenici Armstronga, odgajili su nas za ispisnike Čukur-Stane. Našom genetskom manufakturom nisu vladale isključivo dve muster ili matrice, račundžijski prepredena romejska i duševno neuračunljiva slovenska. Raspolagali smo i mutantima. Na primer, eksplozivan bućkuriš cincarske gurbetske upornosti i srpskog endemskog mesečarstva.
*****
Građanska klasa nije samo skup vlasnika sredstava za proizvodnju i inteligencije koja za to stanje nalazi dobre razloge već i način mišljenja, iznad svega tip morala. Ako on još određuje naše socijalno ponašanje i moralni izbor – ali bez građanskih regulativa – pobeda nad buržoazijom je fiktivna. Ona nije nestala. Ona se preselila.
*****
Pretpostavljam da će životom iznuđena obnova građanske političke prakse postepeno dovesti i do interesa za srpsko građanstvo, pa možda i nepristrasnije interpretacije njegove povesti i njegove uloge u životu zemlje. Jer demokratija kojoj se, posle beskrajnog izbivanja po prasumama socijalističke utopije, vraćamo, proizvod je tog građanstva.
*****
Srpska građanska klasa koju sam opisivao više ne postoji. Ostale su jedino njene trajne vrednosti koje se sada obnavljaju u savremenijem obliku. I u tome je njen trijumf. Malko morbidan, doduše, jer podseća na trijumf čoveka koji umire, gledajući kako mu njegov ubica uzima lik i preuzima njegove ideale, ideje, ciljeve, a da protiv toga ubice ništa ne može preduzeti.

O buržoaziji I deo

O buržoaziji (građanstvu) iz raznih dela Borislava Pekića; priredila Ljiljana Pekić

Buržoazija nije nikad direktno, javno i ideološki bila vaspitavana kao klasa, koja valja da brani svoje klasne interese od proleterske revolucije, nego, da se ona kao i ustanove njene države treba od te revolucije da brani ponaosob.

Svaki buržuj je to saznavao kao neku osobnu opasnost, ugroženost njegovih ličnih interesa. U školama deca nisu vaspitavana u duhu klasnog, nego nacionalnog jedinstva i nisu se simvolički rečeno divili (Rusovljevom) „Društvenom ugovoru“ nego Narodnim epovima.
*****
Individualizam, taj prokleti grobar građanske ere, mogao je tako u rušilačkoj meri da izgrize temelje demokratije, samo zbog zapuštenosti tog osećaja jedinstva. Moglo bi se doduše prigovoriti da je nemoguće postići to jedinstvo tamo gde vlada privredna konkurencija, i da je prema tome klasna svest buržuja contradictio in adjecto.



Međutim ovaj prigovor ne može da obesnaži činjenicu da se jedna klasna svest pre svega izražava u borbi protiv antagonističke klase, a tek zatim, i samo iz tog razloga, u saradnji pripadnika iste. Za buržoaskog intelektualca koji živi u fetusu XIX veka, demokratija je samo sinonim političke slobode, a mnogo manje forma buržoaske vladavine.
*****
Dobar građanin je onaj koji misli na hleb i onda kada je sit; opasan je onaj koji misli na ideale kad ima hleba, a na hleb kad ga ideali ostave da gladuje.
*****
Građanska klasa, s obzirom na oduzimanje ekonomskih privilegija, umire. Ali ona živi u svim institucijama koje vladaju našim životima. Ona živi u našem odnosu prema svetu. Ona najtrajnije živi u neuništivom osećanju da živeti znači posedovati i imati materiju, telo, duh i sve ostalo. Moja je knjiga upravo dokaz da duh građanske klase nije umro.
*****
Imamo mi građane. Ono što nemamo je građanska klasa. Srpski građanin je realan. Fantomska je samo srpska građanska klasa.

U ideološkom smislu, naime, za klasu nije dovoljno da jedan sloj ljudi ima identične eksploatatorske interese, ni da poseduje državnu organizaciju za njihovu odbranu, već da sve to objedinjuje neki viši, makar i lažni cilj, u koje veruje ne samo eksploatatorska klasa, nego i ona koja se eksploatiše …

Ukratko, sve što ima jedna dobro organizovana razbojnička banda, osim, dabome, tog višeg cilja, koji ionako služi za opseniti prostotu.
*****
Samoubilački nihilizam buržoazije je u paničnom povlačenju sa istorijske pozornice ...
*****
Pripadnici razvlašćenih klasa, dijalektički uzev, i jesu ludi. Najpre što su dopustili da sve izgube, a zatim što su zadržali način mišljenja i ponašanja kao da sve to još uvek poseduju.
*****
Gradjanski svet, premda ima znatne i žaljenja vredne nedostatke, koji su doprineli bedi i nesreći, ima i značajne vrline, pa ga treba popravljati dok se ne dovede u idealno stanje, a ne odjednom ga, iz fundamentuma, razoriti, i od nule opet početi.
*****
Našem načinu života nedostaje doslednost i otuda potiču sve društvene krize. Ljudožder nije patio od tih kriza, jer mu moral nije bio u sukobu s ukusom, a naš osuđuje polovinu onoga što činimo, mislimo ili osećamo.

Nijedan građanin ne može racionalno živeti ako njegovo ponašanje diktiraju dva oprečna, neprijateljska sistema vrednosti. Od toga može samo da se pošašavi. Kao Buridanov magarac između dva plasta sena.

Buržoazija mora da se odluči između neba i zemlje, hrišćanske i akcionarske etike, inače će izgubiti svet u korist klase koja bar privremeno bude uspela da spoji moralni ideal s realnim ljudskim interesom.
*****
Buržuji koji su postali komunisti deluju nedovršeno. Kao poluproizvod. To je stoga što proleter može posedovati socijalističke ideje, ali buržuj, ako je socijalist, njima može biti samo opsednut. Ideje su nove, ali je stari način mišljenuja kome je stavljeno u dužnost da ih organizuje u duhovni život.
*****
Ljudi precenjuju naše sudije. Misli se da oni znaju da pripadaju građanskoj klasi. Kada bi se našim sudijama kazalo da su buržuji, oni bi se našli uvređeni. Njihovi seljački mozgovi još uvek drže da je to nešto nečasno.
*****
Da bi graždanski stalež prosperovao, a s njime i nacion, pa dakle i država koja ga obuhvata, mora on ustrojiti takvu vlast koja će umeti i hteti da ima samo četiri cilja:

1. da čuva privatnu svojinu i na nju neprikosnoveno pravo;
2. da unapređuje svim sredstvima privrednost mušterija i njihovu kupovnu moć;
3. da se uzdržava od svakog mešanja u njihove lične poslove i inicijative, sve dok su u okvirima „pravila igre“;
4. i sve to za razumne pare, sa što manje plaćenika i uz neprestanu javnu kontrolu budžetskih rashoda.
*****
U graždanskom, čaršijskom svetu, novac sve pozlaćuje.
*****
Cena je irelevantna. Za cenu se zanima malo-građanin. Samo je malo-građaninu stalo do toga da uvek tačno zna koliko je nešto platio i da mu izdaci, uključujući duševne, budu što manji... Ponos, sujeta, osetljivost – sve što se osećalo, što je bolelo dok se pomoć unaokolo prosila – takođe su malo-građanske slabosti.
*****
Ja mislim da biti gospodin znači u prvom redu biti velikodušan, biti hrabar, biti častan, skroman i tolerantan.

Dnevnik B. Pekić p. deo

IZ NEOBJAVLJENIH DNEVNIKA BORISLAVA PEKIĆA, 1955; izbor Ljiljane Pekić.
(o deo Ovde)

9. april 1955. (nastavak)

Govorim ti kao Hajking u „Pismima koja ga nisu dostigla“. Njihova prednost je u laži, koja postaje dobrovoljna i nekorisna.



Laž sa kategoričnim licem i dostojanstvom vicedirektora banke. Mala laž čije su nožice od olova, i ruke prane u legendama, i koža boje sveže žuči. U stvari ja bih samo hteo da ona bude to. Zar misliš da sam ja jogin, a ti postelja sa klincima.

Na sreću ti jesi postelja, ali na nisam jogin. Noću kada bih, kao što je red, morao da mislim na tebe, ja sanjarim o lovu na lavove u Libiji, iako za sada hvatam jedino buve. Ali ne mislim na tebe! Voleo bih da znaš da to ne činim i voleo bih da mi to polazi za rukom!

Noćas me je posetio Leonid Njegovan, kao i uvek odeven u sivkastu materiju sa vrlo diskretnim uzdužnim prugama. Izgledao je uzdržan i ozbiljan, iako ne do mere koja skreće pažnju na sebe. Uopšte on je organski mrzeo upadljivost, te je Maksimilijana, valjda zbog toga zvao „artistom“.

(To je bio jedan Leonid iz trideset devete, pa je njegova superiornost bila zajemčena onim što sam ja krstio kao „duhovnu imovinsku koherenciju“.)

Reče da stiže iz kancelarije – radio je sa ocem gospodinom AntonijemNjegovanom – da se oseća prilično trom, te da će se zadržati samo toliko da se obavesti o mom zdravlju, za koje je čuo od „onog nemogućeg Gnjide“ da nije najbolje.

Imao sam razloga da se malko uvredim na njega, jer me dugo, možda od zadnje Nove godine nije posetio. Ako im ja dajem bezmalo čitavo vreme, oni mi mogu povratiti barem jedan njegov deo razmenjen u događaje.

(Da li je Rasl držao da poslednja suština nije u atomima, energetskom potencijalu, u Platonovim idejama i Hegelovim logičkim pojmovima, niti u hrišćanskom Bogu, nego u događajima!?)

Pa ipak, upravo mi je advokat Njegovan trebao. On je bio jedini u čitavoj porodici, mislim na mlađe generacije, koji je umeo da bude istovremeno racionalan i pristojan. Ostali su u tom naporu imperativno postajali nitkovi.

Od toga da se čovek jednom oseti magarcem do želje da druge pravi magarcima ima toliko malo, da se iskušenju može opreti samo duh koji zna da su drugi i bez naše pomoći, a mi bez svoje krivice, magarci i da se tom stanju ne može ništa dodati niti oduzeti.

Kako rekoh trebao mi je neko koji bona fide – bez pakosne spremnosti da to iskoristi – priznaje da je božanstvo činjenica sporno čim ih se dotaknu dva razuma ili oplode dva osećanja.

Sama za sebe one su obično kamenje, bez smisla i razloga. Pored razmnožavanja u sparivanju činjenica i osećanju, leži tajna kojoj vredi posvetiti pažnju. Svaki takav akt predstavlja malu mislenu avanturu.

- Ne misliš li da predstavlja? – pitao sam.

- Nikako ne! Za mene su činjenice, koje tebi izgledaju mrtve kao kamenje i takoreći prazne bez prisustva imaginacije, jer osećanje je samo rafinirani vid mašte koja razara, za mene su, kažem, te tako proste, ništavne, bezrazložne, čak besmislene činjenice najveća avantura koju čovek može da doživi.

Preko toga, u oblasti u kojoj čula neposredno nisu angažovana, nego su prinuđena da neutralno posmatraju svet nezavisan od njihovog stvaralačkog dejstva – svaki događaj je obična, ali opasna iluzija. Vazduh! Vazduh sa njegovom neizvesnom beskonačnošću i iznenadnim olujama. Kroz vazduh se međutim može jednostavno propadati, nikako prolaziti. (q deo Ovde)

Dnevnik B. Pekić o. deo

IZ NEOBJAVLJENIH DNEVNIKA BORISLAVA PEKIĆA, 1955; izbor Ljiljane Pekić.
(n deo Ovde)

9. april 1955.

„Preksinoć oko 21,30 časova u Tolstojevoj ulici broj 11, ubijen je M. Č. službenik Državnog sekretarijata za inostrane poslove. M. Č. je smrtonosno ranjen sa dva revolerska metka, koja je na njega ispalila Lj. M. Prema izjavi istražnog sudije, pokušaj ubistva izvršen je u nervnom rastrojstvu. (...) Protiv Lj. M. povedena je krivična istraga.“
(„Politika“ 7. 4. 1955.)



„Drug M. Č. rođen je 1921. u Antofagasta, Čile i prve godine svog detinstva proveo je u Argentini. (...) Od 1939. do 1941. studirao je prava i izvesno vreme radio u ’Politici’.

1941. godine primljen je u KPJ i prvih godina rata nalazio se na raznim partijskim dužnostima u Beogradu i unutrašnjosti (...) zatim pomoćnik ministra teške industrije.

1951. došao je u Ministarstvo unutrašnjih poslova sa dužnosti generalnog sekretara Generalne direkcije crne metalurgije. Pred odlazak za inostranstvo, gde je do juna 1954. kao savetnik u našim predstavništvima nalazio, najpre u Braziliji a zatim u Čileu, drug M. Č. je bio kandidat za člana CK SKS (...)“
(„Politika“ 8. 4. 1955.)

Najzad je i „Afera kapetana U“ potvrđena, istina na jedan pomalo drastičan i ne sasvim najzgodniji način, ali ipak potvrđena. Obustavljam svaki preliminarni rad na drami, dok ne sakupim dovoljno podataka o slučaju, te se ograničavam na uvođenje novih stavki u dosijeu koji će nositi broj ubistva u Tolstojevoj ulici.

Takođe lirski udes Z. D. i N. Ž. dobija ovim revolverskim mecima svoje akutne oblike. No još uvek ne odbacujem varijantu seksualnog sakaćenja. Doznajem da je Lj. M. bila član CK SKS. Takođe da se M. Č. oženio nekom građankom. To pokazuje da se život sasvim lepo savija prema ideji.

Kad je činjenica da je jedan cvet iščupan da bi na nejgovo mesto bio posađen trn, koje onda kriv za to? Cvet koji se dao iščupati iz tla? Trn koji nije uviđao da ne miriše, nego bode?

Onaj ko je iščupao cvet da bi ga zamenio trnom, ili možda ono za čiji račun je izvedeno ovo neprirodno i manijačko presađivanje. U svakom slučaju moram postići da prisustvujem procesu protiv Lj. M.

Takođe nameravam da konsultujem još jednom Z. D. i N. Ž. U međuvremenu obratiti se majstoru „ženskih tema“ Tenesi Viljemsu.

Uzalud, uzalud svaki čovek! (p deo Ovde)

Dnevnik B. Pekić n. deo

IZ NEOBJAVLJENIH DNEVNIKA BORISLAVA PEKIĆA, 1955; izbor Ljiljane Pekić.
(m deo Ovde)

8. april 1955. (nastavak)

Prelistavao iznova „Eksperiment“, osobito III čin. Moram priznati da postupak vraćanja Marije Rajnhard Sigfridu, kada je ovaj već postao ubica, ne deluje samo odvratno kraj sve svoje ženske opravdanosti, nego je scenski neočekivan.



Onako kako je napravljena scena ne traje više od par minuta, i ostavlja gledaoca u savršenoj zbunjenosti obrtom, koji ne samo da je iznenađujući, nego se čini da nije dovoljno ni eksploatisan.

Ko čita komad može još dobiti nekakvu sliku, ali ko ga bude gledao neće shvatiti pravi smisao. Ono što je bitno u tom povratku čoveku koga nije volela, jeste biološka promena koja se dogodila u slavnom naučniku, pod silnim dejstvom fanatizacije.

Očito je da Marija ne privlači mužu jedino njegova duhovna krepost, koja je bila oslobođena fanatizovanjem, nego ozdravljenje njegovog mesa, snaga, polet koji uznosi svoju okolinu.

(Podsećam da su reči asistenta A. iz IV čina bezmalo iste, što su i trebalo da budu, kada se on oduševljava doktorom – iste, kažem sa onim rečima koje izgovara doktor u slavu Vođe.)

Taj po prvi put uspostavljen biološki kontakt, koga je njihov brak bio do logora lišen, to je ono što je bitno u čitavoj sceni kraj telefona.

Doktor Rajnhard prima uveravanja da će se sve preduzeti da on na vreme dobije svoje eksperimentalne objekte. On izgovara sudbonosne reči:

„Lopovi, homoseksualci, politički krivci, meni je to savršeno svejedno!“

Dakako, njemu trebaju samo sveži, mladi i zdravi ljudi. Marija čuje sve to sa vrha stepenica na kojima stoji. Ona se vraća od Tolera, iz jedne mirne, izgnaničke, ali idealne atmosfere lipanjskih mirisa i sanjarenja.

Čini se da ona pravi korak unazad kao da će se vratiti na mansardu. Ona okleva. Već je obuzeta nečim neodoljivim. Umesto nazad ona čini korak napred, i taj korak odlučuje.

Ona se ne vraća Toleru nego ide Rajnhardu. Od žrtve, ona beži ubici. Od sna u krvavu javu. Od nemoći ka snazi, međutim, iz scene kako smo je napisali, to se prilično mutno vidi.

Skrenuo sam pažnju V. Saglasili smo se da tekst „kraj telefona“ prepravimo, da više dođe do izražaja ideja zbog koje je on uostalom i napisan. (o deo Ovde)

Dnevnik B. Pekić m. deo

IZ NEOBJAVLJENIH DNEVNIKA BORISLAVA PEKIĆA, 1955; izbor Ljiljane Pekić.
(l deo Ovde)

8. april 1955. (nastavak)

Bio kod St. Pokazala mi Popu. Nisam se usudio da je razočaram, iako mi se ne sviđa njeno preterano oduševljavanje stihovima. Ali ona ima prokleto razumevanje za ono što je zbilja dobro.

Moram pročitati Popu.



Ima još jedna pojedinost u našim odnosima koja zaslužuje pažnju: naime, nikad još nisam imao prilike da vidim tako prirodan i spontan prelazak od literature do ljubavi, iz stihova u postelju, kakav ga St. čini.

Čovek se jednostavno uhvati u položaju koji bi još pre nekoliko časova bio nemoguć.

I onda isto tako lako i glatko vrati među pesnike, ili tržišne cene. St. je zaista retka žena.

Kao da je presađena iz Velikog veka.

„(...) Jedna od pretpostavki da je Makijaveli nameravao da prevari mladog Lorenca de Medičia na način sličan onome za koji se veli da ga je Sunderland upotrebio protiv našeg Džejmsa II i da je nagovarao svog učenika na nasilne i perfidne mere da ubrza dolazak trenutka slobode i osvete. (...)“
(„Critical and Historical Essays“ Makijaveli, od Mekolija) (n deo Ovde)

O budućnosti II deo

Još o budućnosti iz raznih dela Borislava Pekića; priredila Ljiljana Pekić

Mi vidimo realnost, samo nam to ništa ne pomaže. Skakač koji je već u vazduhu ne može se zaustaviti, pa vratiti na strart da bi skočio u nekom boljem pravcu, pravom cilju. Pre ili kasnije pasti mora. Pitanje je samo koliki će mu biti skok, koliko će trajati …
*****
Budućnost je prošla. Tu budućnost oduzela nam je naša prošlost. U tom pogledu čovečanstvo liči na čoveka koji pada sa vrlo visoke zgrade, lica okrenutog nebu. Beskraj neba zavarava ga u pogledu prostora ispod njega. On misli da ima i prostora i vremena ispred sebe. Nema ga.

Sav prostor i sve vreme nalazi se već iza njega, a utisak da ga ima proizilazi otuda što je on okrenut na pogrešnu stranu i stalno okrenut svojoj prošlosti. Da je okrenut na pravu stranu, da je licem okrenut svome padu, on bi video da je kraj vrlo blizu.
*****
Budućnost je uvek skrivena u prošlosti, samo nas zablude o linearnom vremenu, antropocentrizam našeg umstvovanja o tzv. dimenzijama, sprečava da prošlost vidimo ispred sebe, a budućnost kao nešto kroz šta smo već prošli.

*****
Budućnost će ili biti kao sadašnjost, pa nas neće trebati, ili se od nje razlikovati, pa nas neće razumeti.
*****
Proizvoditi ili umreti, formula je – danas. Sutra će biti: proizvesti i umreti. Prekosutra neće biti ništa.
*****
Kibernetika je sada zaglavljena u jeftinom Sinklerovom modelu, na putu da ostavi računovođe bez posla, a decu zaglupi video-igrama ili ih eventualno nauči kako će brže i inteligentnije u budućem svemirskom ratu ubijati.
*****
Čovek i ako pada mora mahati rukama. Uvek, naime, postoji mogućnost da će na vreme, pre konačnog pada, naučiti da leti.
*****
Otkrivanje prošlosti je važno jer je u njoj naša definisana budućnost. Bukvalna, apsolutna, kopiji podobna rekonstrukcija bilo kakve, tekuće ili minule stvarnosti je nemoguća.

(Ona je nemoguća, jer bi bila demijurška, ali ona je i nepoželjna jer bi umetnost učinila bespredmetnom.) U dobrom istorijskom romanu reč je o rekonstrukciji (tačnije reinkarnaciji) njenog duha.

Istorijski je roman magijski pokušaj vaspostavljanja Duha iščezlog vremena, kroz njegove realne odnose, činove, ideje, osećanja i stanja. Ne da se pokaže kako je to doba izgledalo, već kako je bilo – Njima, ne Nama.
*****
Proricanje budućnosti oduvek je bilo u samom jezgru magije, uvek na granici crne magije. Hoće li u crnu magiju ući, ili će ostati u beloj, do izvesne mere dopuštenoj, pa i poželjnoj, nije zavisilo od toga ko budućnost vidi, za koga u nju gleda, ni zašto je osmatra, nego isključivo kako se to čini.
*****
Budućnost jednog sveta zavisi od njegove sposobnosti da bude shvaćen.
*****
Za budućnost treba da se postaraju oni što dolaze, jer ona će biti njihova.
*****
Od budućnosti očekujem najmanje – da je uopšte bude. Najviše – što i Talmud. Mudra nas knjiga upozorava da smo osuđeni, ne samo na nesavršenost, nego i na nedovršenost.

Dano nam je da na Delu radimo, ali nam nije dano da ga završimo. Čak ni da znamo hoće li se ikad i kako završiti. Radimo na demokratiji, na Delu i u tome nas niko ne može zaustaviti. Ali nam ni uspeh niko ne može garantovati. Jer, ne radimo na uspehu nego na Delu.

Ako je Delo vredno uspeha, on će doći. Savršeno je nevažno hoćemo li mi u njemu uživati. Uživaće drugi, a to je smisao rada na Delu.
*****
Kada smo najzad, posle pola veka života u podzemlju humanosti, do nje, do te svetlosti dospeli, s razočarenjem smo ustanovili da ona potiče od vatre koja nam zatvara izlaz.

I naša situacija danas je unezverenost ljudi koji su do izlaza iz laguma stigli, ali napolje ne mogu. Naš je izlaz u plamenu, i mi koji smo se u lagumu održali, izgorećemo na njegovom izlazu …

O budućnosti I deo

O budućnosti iz raznih dela Borislava Pekića; priredila Ljiljana Pekić

Pripremamo ili uobražavamo da pripremamo dobru budućnost svojoj deci, a o toj deci ništa ne znamo. Nju uopšte ne uzimamo u obzir. Gradimo svet prema svom liku, a kad budu oni što dolaze trebalo u njemu da se nastane, može se dogoditi da ga nađu tesnim, rđavim, nakaznim ili smešnim, što je još gore. Šta vredi što delamo za budućnost kad nismo u stanju da ocenjujemo sa gledišta budućnosti.
*****
Ne očekuj da ti automobilist, koji te je pregazio, pruži upotrebljiv savet u pogledu budućnosti.

*****
Budućnost će, kao i uvek, hteti da odgaji sopstvene nove zablude; a što će one biti, zapravo, naše i stare koliko i svet, neće smetati nijednom od praunuka da se njome diči, brišući u međuvremenu tur našim jeremijadskim opomenama i savetima.
*****
Srljajmo u budućnost nevini kao deca! Na pragu novog doba otresimo sa obuće prljavi i ponižavajući prah istorije! Sačekajmo novo bezumlje lišeni sputavajuće uspomene na staro. Poželimo sreću na tom putu i da se na njemu još jednom ne nađemo pred istim ispitom na kome smo pali.
*****
Treba gledati pravo. Jer da se htelo gledati iza sebe, dobili bismo oči na potiljku. Treba ljubiti zemlju dece svoje, a ne dedova svojih. Jer čast neće zavisiti od toga odakle dolazimo nego kuda idemo.
*****
Ni u budućnost se, ma koliko svetlu, ne moze ići bos. Putevi u budućnost najčesće nisu u najboljem stanju, pa su jake cipele neophodne.
*****
Sadašnjost je svakojako pečalna. Osvrtati se po prošlosti, hasne nema. Ona je još pečalnija. A kad su nam sadašnjost i prošlost naopake, šta se dobro od budućnosti može očekivati? Kako dobiti žito ako si sejao kukolj?
*****
Što se na samrtničkoj postelji čini, nije razmišljanje, nego razabiranje. Razmišljanje bez budućnosti ne postoji.
*****
Došli smo do takve tačke da i najtrivijalniji naučni pronalazak, da i najnevinija tehnička prednost koju u svom razvoju postižemo, predstavlja potencijalno veliku opasnost za našu budućnost.

Zar su oni koji su pronašli prskajući losion, kojim se ljudi na plažama štite od ultravioletnog zračenja, ikada pomislili da pedeset parova koji se, na plaži, tim losionom prskaju učestvuju u uništenju ozonskog omotača od koga zavisimo, od koga zavisi život na Zemlji isto onoliko koliko jedan prolazak supersoničnog aviona?

Zar su pronalazači plastike ikad pretpostavili da će najveći problem te materije, biti u gotovo nemogućnosti njenog uništenja? I mnogi lekovi koje pronalazimo lagano počinju da nas ubijaju.
*****
Za poslednjih stotinu godina jedini pokret nade je ekološki, koji dobija izvesna politička značenja ali, nažalost, predstavlja jedini pokret od nekog formata, od nekog značaja, za budućnost čovečanstva.

S druge strane u svetu u kome živimo sa njegovim pravilima igre, ako taj pokret ne bude došao na politički nivo i ne bude imao političku snagu kojom će svoje zahteve i da postavi i da sprovede, onda je on praktički besmislen.

Dakle, nalazimo se u situaciji da jedan pokret nazivamo jedinim pokretom nade, a s druge strane očekujemo da on uspe samo ako prihvati pravila igre jednog starog, preživelog i na smrt osuđenog sveta. To je paradoks, ali taj paradoks leži u osnovi našeg položaja.
*****
Tek ako bi zamislili da je svet u kome živimo mašinski, da u sebi ne poseduje iskru života, da je to samo privid života, čija je pokretljivost davno programirana, shvatili bismo da su njegove tvorevine, njegova istorija, njegove osnovne tendencije, njegov duh upravo takvi kakvi bi i bili i morali biti da je on zaista tek jedna animirana materijalnost.

Tada bi njegova budućnost izgledala mnogo logičnija, a kraj ma koliko infaustan i beznadežan, razumljiviji.

O brizi

O brizi iz raznih dela Borislava Pekića; priredila Ljiljana Pekić

Što je briga veća, čofek je življi. Najživlji je kad ga more samrtničke.
*****
Od računja, cifara, pogotofu briga, mozak ne rđa. Rđa bez računja i briga koje mu staturu daju. Inače se u fantazme ko u kiseljinu rastvara.
*****


Gladan čovek, pod pretpostavkom da nije kompletan idiot, ne brine za istinu, nego za hranu. Traga za hranom, ne istinom. Nema taj vremena ni za kakvu istinu osim istine praznih creva. Ni za kakvu muziku osim njihovog kračanja.

I sad, ako kojom nesrećom, koja se najčešće i zbiva, poželi da od svoje gole potrebe napravi filosofiju, neminovno će ispasti da je pun stomak, zemaljska hrana, opipljivo dobro, jedina istina za koju se vredi zalagati.

To su negativne prednosti iz kojih su proizašle mnoge istorijske destrukcije, a nijedna ozbiljna kreacija. Beda menja sve prirodne proporcije, remeti normalne odnose među stvarima, sopstvenim nedostacima podređuje ciljeve, svojoj osvetničkoj naravi prilagođava sredstva.
*****
Brinuti se stalno, misliti bez predaha, svesrdno, oštro, duboko, pa onda precizno dejstvovati, tu je ključ za uspeh svakog preduzeća. Život je frontida, briga, ili nije ništa.
*****
Čemu brinuti, stvari se same uređuju, ili ne uređuju, i sve na kraju izlazi na isto. Briga je alibi, simeonska zamena za pravi život.
*****
Živelo bi se lakše ako bi čovek mogao kazati, što da se brinem, iz života i onako ne mogu da izađem živ. Niko život još nije preživeo. Čemu onda briga.
*****
Živeti lako još ne znači živeti dobro. A živeti bez briga, možda znači – ne živeti uopšte.
*****
Mir je prividan, a briga se može akumulirati u nervnu krizu. U bezbroju živčanih ganglija neizvesnošću ujedinjenog organizma, stvaraju se mračne napetosti, koje će, kad se zategnu do pucanja, detonirati u strahovitu termopsihičku eksploziju.

O bolesti

O bolesti iz raznih dela Borislava Pekića; priredila Ljiljana Pekić

Guba je dubokorena boljka, koja se slična grehu ne zadržava na površini, nego prdire u samu suštinu napadnutog mesa, pa ponekad i mišljenja.
*****
Za gubavce nema nade, nema isceljenja, nema povratka. Guba je neizlečiva.
*****
Čisti i nečisti nemaju ničeg zajedničkog osim greha koji je u vidu uskog, jednosmernog mosta Tvorac podigai između njih. I kao što se čisti groze gubavaca, tako se i gubavci s pravom i razlogom groze zdravih.
*****
Virus besnila deluje poput droge sa odloženim dejstvom.
*****
Virus je deo prirode, ravnopravan sa svakim drugim delom vasione koja je stvorila i čoveka i, očevidno uzalud, dala mu inteligenciju da usavršava sebe i svet oko sebe. Virus ima sveto, neotuđivo pravo na život. Taj život, doduše, zavisi od nečije smrti. Ali zar od takve nesrećne kauzalnosti, koja se zove prirodnom borbom za opstanak, ne zavisi i život svih drugih mesoždera, ne izuzimajući ni čoveka? Virus nema manje prava na ubijanje da bi živeo, nego što ga imaju ljudi kad ubijaju da bi vladali.
*****
Postoji prinudna solidarnost leproznih, svesnih da su zauvek isključeni iz sveta zdravih, da budućnost, ako je ima, moraju da zidaju na pretpostavkama drukčijim, pa možda i suprotnim, od onih koje upravljaju njihovim bivšim svetom. Ali, bez udaljavanja od nečeg, zbliženja s nečim nema.
Rađa se snažna netrpeljivost prema svemu što je izvan karantina, prema „onima napolju“. Optužuju se da za „one unutra“ ne čine koliko bi trebalo, da su ih zaboravili, izdali, u svakom slučaju, da bi ih radije videli sve mrtve, nego bolest u svojim redovima.

Ali ni mržnja bolesnih nije bez predrasuda. U dobrom delu alibi je za kosmičku nepravdu što je epidemija izabrala njih, a ne „druge“. Ponašanje prema „ostatku sveta“ je držanje otetih. Oni i jesu oteti. Kidnapovao ih je virus. Uzeo za taoce svega zla što ga je čovek naneo prirodi. Ubija jednog po jednog.
*****
Za one „napolju“ bolest je pretnja. Za one „unutra“ bolest je način života. Nov način, koji zahteva prilagođavanje. Mnoge stvari „onog“ sveta promene u „ovom“ vrednosti. Civilizovana merila preko noći postaju varvarska. Usamljenost postaje stvar dobrih običaja, ukusa, a ne mizantropije, ekscentričnosti ili paranoje.
*****
Postoji formiranje nove filosofije karantinskog „pogleda na svet“. Onaj „napolju“ imao je Boga, Duh, Materiju da oko njih obrazuje svoje više nazore. U karantinu samo – bolest. Oko nje smo se okretali kao oko sunca.

Bolest je naša osnovna astronomska veličina. Izvor energije koja nas pokreće. Od nje u karantina sve zavisi. Bolest je ontološka suština našeg sveta, njegov smisao, čak i njegov cilj. Njoj je sve podređivano. Bolest je postala našim Bogom.
*****
U karantinu se opaža prirodna neposrednost u odnosima, koja nedostaje izveštačenom svetu „napolju“. Iščezava hipokrizuija, opet se ceni puritanska istinoljubivost. U pogledu poseda i nasleđenih prava mnoge popularne doktrine dolaze ovde do svojih ideala. Ništa nije oduvek i zauvek. Sve zavisi od dijalektike slučaja.
*****
Virus je najsavršenije stvorenje u kosmosu. Njegova biološka organizacija nije ništa drugo nego mašina za proizvodnju života u njegovom najčistijem smislu. Virus je vrhunac prirodne stvaralačke evolucije.
*****
Logoreja je šizofrena. Ona više ne izražava potrebu da se što više iskaže, nego da se pravi što veća buka. Buka je alibi za stvarnost. Stvarnost koja se odbija i u tom odbijanju prihvata na neki mazohistički način.

Stvarnost se u međuvremenu takođa raspada. Iz zemlje, iz pramulja, izlaze horde ljudi grupa lica i nekontrolisanih glasova koji lutaju gradom naoružani očigledno jedino – instinktom preživljavanja.

Dnevnik B. Pekić l. deo

IZ NEOBJAVLJENIH DNEVNIKA BORISLAVA PEKIĆA, 1955; izbor Ljiljane Pekić.
(k deo Ovde)

5. april 1955. godine

Deset srčanih i oružanih ljudi moglo je ugušiti Oktobarsku revoluciju. (Zimski dvorac u kome je zasedavao vojno-revolucionarni komitet bio je branjen sa nekoliko slabo oružanih entuzijasta, a kontrola nad propusnicama bila je sasvim provizorna.) Ali Rusija nije imala deset srčanih ljudi.



6. april 1955.

Dan u kome nisam živeo.

8. april 1955.

Bos je pušten. Njegov gospodin otac iz osiguravajućeg društva „Jugoslavija“ skupo plaća nitkovski nauk, kojim ga je snabdeo. U svakom slučaju tatica ima prilike da uvidi koliko poslovi, pod uslovom da se vode kako valja, ne trpe sentimentalnost.

On ne shvata pa se prema tome i ne opire (“7839“). On shvata pa se baš zato i ne opire („Gde golubovi lete“). On bi se opirao možda, ako bi se nešto dogodilo – šta je to tačno on ne zna – ali to nešto nikako i nikada ne dolazi („Vetar sa prozora“).

On se opire, jer ne shvata („Rampa“, „Prvi minut života“, „Tamo iza vrata“). On se opire baš zato što shvata („Ja, Pavle čovek i Bog“). Najzad on jednostavno živi („Naseobina“).

Esej bi morao da insistira pre svega na evoluciji ideje revolta, ne kao duhom unete u život, nego kao implicitne u njemu. Život je samo kontinuum pobune koja proističe iz otpora prema apsolutizaciji materije i duha.

Prignječen između elemenata i mišljenja, u kojima se obavljaju dva definitivna poretka, život je nered, sloboda i volja.

Sve dok se svest ne shvati kao slučajan infiltrat nečistoće u toj bistroj i penušavoj struji koja prožima materiju svetlošću i toplotom, sve dotle će se u revoltu pogrešno tražiti uzroci čovekovom moralnom opredeljenju.

Sa njim, međutim, revolt nema ništa zajedničko, osim što ga koristi kao što se orator služi metaforama, da pojača utisak svoje fraze. Infiltrat se gubi postojanim lečenjem, ali ono što je neuništivo je osećanje da je on nekad postojao.

Danas sam gledao jastrebe kako doleću sa ostrva na reci. Oholi, neumoljivi, okretni i grabljivi oni su svojim sivim telima objavljivali prve znake života u učmalom vazduhu.

Čovek se ne može oteti utisku da se priroda u izboru svojih gospodara pokazala većim probiračem od nas ljudi. Ona je vazduh poklonila jastrebima, okean ajkulama, a šume panterima. Samo gradovi su pripali čoveku. (m deo Ovde)

Dnevnik B. Pekić k. deo

IZ NEOBJAVLJENIH DNEVNIKA BORISLAVA PEKIĆA, 1955; izbor Ljiljane Pekić.
(j deo Ovde)

4. april 1955. godine (nastavak)

Gojazna kaplja klizi niz malter dole. Žute ozlede u kamenu stoje između nje i zemlje. Ona dolazi sa moje desne strane, levo sekretarica osnovne organizacije SSRN lomi bombone u zubima.



Nemoguće je opisati zvuk tog plahog krckanja (kao kad neko tuca kamen ili korača po usitnjenom šljunku) . Na visini od dvadeset metara između dva prozora, razapet je zrak u vidu bakarne žice. Žica treperi od iščekivanja. Njena gipkost je zverska i potiče od nepoverenja.

SSRN primećuje da je žica mekana i labava, ali ko može postići da zrak postane švršći. Ljudi bi onda sa svojstvenom praktičnošću za vešanje, umesto konopca, upotrebljavali sunčanu svetlost.

Kad sam podigao glavu ružičasta akrobatkinja – koja je mirisala na hladnu vodu – već je trčala po njemu i rulja cvilela od prepasti. Okoreli nitkovi postaju milosrdni kao časne sestre, jer niko ne želi da akrobatkinja padne.

Svakako ne u samom početku tečke. Na kraju, možda. To bi onda bilo kao kolač sa kremom na vrhu. Kao suncobran širi se njena ružičasta mrlja na nebu.

Ima nečeg religioznog u uspenju devojke, nečeg što podvrđuje prve izvore vere. U svakom slučaju, ma i u običnom cirkusu, mitos se još jednom obnavlja i povrđuje. Rulja zapljeska. SSRN je grizla bonbone i mrzela devojku.

Čini se da bi ona isto tako savesno mrzela bonbone, a grizla devojku. Njen muž, koji je kao zapet luk spreman da se divi svemu što je izvan njegove bračne ložnice, pledira: „Zar ne možeš makar malo da uživaš?“

Ne, ona to baš ne može, te zahteva da se ide kući, što kod njega izaziva strah: „Ali mi smo platili! Ako bi htela da pokušaš da se uživiš siguran sam da bi ti pošlo za rukom“.

Svakako, on ima jake razloge da veruje u njunu sposobnost unošenja. Ali SSRN neće ni da pokuša. Jedino želi kući. Od tog trenutka krcala je bonbone udvojenom žestinom, pa je izgledalo da lomi sopstvenu vilicu.

U međuvremenu akrobatkinja se spremala za drugu tačku. Bilo je to u kuhinji sa uglačanim porcelanskim pločicama. Mazali su joj pete (njene noge su podsećale na bilijatske takove).

Na redu je po obaveštenju jednog sasvim utučenog konferansijea – „Hodanje slepca“. „Pijavica“ – reče SSRN odsečno.

Muž je klimao glavom – akrobatkinje i plesačice bile su njegova tajan slabost, baš zbog toga što su ličile na pijavice i nisu imale pljosnato lice.

Pošto joj vezaše oči, devojka oprezno opipa zrak, pa se otisnu. Ova tačka je delovala moralno, sasvim na liniji starozavetnog saveta: ljubi bližnjega svoga kao i samoga sebe!

Pokušao sam da odgonetnem lica gledalaca, ali ona nisu predstavljala više nešto zasebno, već je žmirilo prema nebu jedno jedino sažeto lice sa sladostrasnim izrazom, koji je cvetalo jako ružno kao neka plesniva gljiva na zbijenom i tankoćutnom mesu.

SSRN je prestala da grize bonbone, njen pogled je bio pun omalovažavanja! Zar se ovde neće dogoditi ništa više? Napetost je dostigla vrhunac, kao akrobatkinja posrnu, i teturajući se potraži osnonac u nesklonom vazduhu.

Mislio sam da će mi listovi prsnuti kao trske. Ali, uprkos pojedinonačnom strahu na svakom od prisutnih, zajedničko, takoreći opšte lice publike nije nimalo bilo uplašeno.

Ono je poznavalo takve efekte i njega nije tek mogla prevariti jedna vulgarna akrobatkinja.

Njene su ruke već pribrane. Domalo one će taknuti stub. Ona ih već pruža. Nešto kurtoaznog olakšanja je prostrujalo gledalištem. Čovek je imao utisak da je prisustvovao udaru groma.
(l deo Ovde)

Dnevnik B. Pekić j. deo

IZ NEOBJAVLJENIH DNEVNIKA BORISLAVA PEKIĆA, 1955; izbor Ljiljane Pekić.
(i deo Ovde)

4. april 1955. godine

A onda J. I. je profesor grčkog jezika (ili možda više matematike) u svakom slučaju intelektualac po pravoshodstvu.

„(...) Najzad znači ne voleti i ne razumevati mladost pa verovati da ona uživa u slobodi. Njeno najveće uživanje je poslušnost. (...)“
(Nafta u „Čarobnom bregu“)



Nihilizam, koji se pogrešno predstavlja kao bezuslovna sloboda samo je savršena pokornost nagonu uništenja. Ropstvo je prirodan oblik života, takoreći nužno stanje koje potiče pre svega od biološke hermetičnosti.

Život koji je zatvoren u telu ne sme gajiti ni najmanju iluziju da će duhom, sve dok je on pod vlašću CNS /Centralnog nervnog sistema/, otići van domašaja čula, pa i ako se one shvate – što je dozvoljeno entuzijastima – jako slobodno upravo kao neki nezavisni prijemnici koji strše prema materiji da je čuju, vide i opipaju.

Ja ne uviđam da bi se jedna struja, navikla na obale, bolje osećala u razlivenoj poplavi, a da se ona – kada bi to uopšte mogla – o ne oseća prirodno u stanju neograničenog kretanja, dokazuju njen brz i neminovan povratak u korito.

Čovek bi mogao metaforično izjaviti da je osuđen na slobodu, ali bi morao priznati da je upravo ta protivrečnost između akta osude i osećanja slobode, najefikasnija garancija ropstva.

Pošto prividno osećanje slobode ne sledi iz odnosa nego iz stanja – najprikladnije stanje slobode je bezuslovna poslušnost.

Idealna sloboda je primenjena volja, dakle nešto savršeno ropsko u svom izvoru, i odvratno primitivno u svom ishodu.

Ukoliko su objekti poslušnosti bliži njegovom subjektu, utoliko je osećanje slobode veće, a sa njim i realno ropstvo.

Udaljenost idola je u obrnutoj srazmeri sa stepenom poslušnosti.

Ako je – barem na ovom stepenu samorazvića energije – telo kategorički oblik života, a misao kategorički oblik duha, onda je diktatura kategorički oblik društva još neoslobođene misli od života.

Naftin teror je korelat prirodnog terora.

On izgleda apsurdan jer njegova logika dovedena do savršenstva, koje samo za sebe nije ništa drugo nego međusobna saglasnost stvari. (k deo Ovde)

Dnevnik B. Pekić i. deo

IZ NEOBJAVLJENIH DNEVNIKA BORISLAVA PEKIĆA, 1955; izbor Ljiljane Pekić.
(h. deo Ovde)

3. april 1955. godine

Obaveštavaju me da je Bos uhapšen. Ne sumnjam da se radi o trgovanju inostranom valutom. Ova činjenica unosi živost u Bosovo poglavlje „Dosije pov. broja 527-49“.

Pada mi na pamet jedan događaj prošle jeseni. Uzaludno sam tražio karte pred kinom, kad se par minuta pred početak pojavio Bos.

Požalih mu se. On zviznu. Tuce derana ga opkoli. Glasom čija je rutiniranost delovala on reče:

- „Dve lože, mangupi, samo brzo“. Derani rekoše – „U redu gazda“. Posle dva minuta mi smo sedeli u sali.

- „Ti tapkaš“ – upitao sam ga. – „Oh“ – on se nadmoćno osmehne – „samo uzgred“.



Savremena drama guši se u hermetički zatvorenim spavaonicama bordelja, u amonijačnom mirisu noćnih sudova i neispranog rublja. U polutami roloa koje je na njene prozore spustio Ibzen, ona ispituje pojedinosti umesto da igra celine.

Ona radije govori jezikom penzionisanih pisara ministarstva, nego da ide na „Duvanski put“ gde razlozi za umorstvo nisu beznadežno daleko od razloga za ljubav, i gde u jednom osećanju prepoznajemo sto inkopatibilnih.

Plaši se apsurda, ali ne i apsurdne logike, laska našim nagonima, ali ih ne indicira. („Natrag Šekspiru“.)

Uručuju mi pismo od A. Karta će biti gotova za mesec dana. Ekspedicija još uvek ostaje moja Velika Igra.

U „Prokuratoru Judeje“ čitam: - „Sjećaš li se Poncije toga čovjeka?“ – „Isusa? Isusa Nazarećanina?! Ne sjećam se“.

Veliki doživljaji se ukazuju na obzorju. On dokazuje da je čovek siguran sa svojim prijateljima tek kad su pouzdano mrtvi. R. oprezno daje na znanje da je u čamcu osigurano mesto samo za jednog, po svoj prilici misli na sebe. (j deo Ovde)

Dnevnik B. Pekić h. deo

IZ NEOBJAVLJENIH DNEVNIKA BORISLAVA PEKIĆA, 1955; izbor Ljiljane Pekić.
(g. deo Ovde)

2. april 1955. godine (varijacija) nastavak

Hrabrost nije u ljudima, nego u trenucima. U trenucima je pustolovina a u ljudima samo strah od trenutka.



Ako se brzo, vrlo brzo ne dogodi nešto ....

Danas mi je uručena karta od A. Njegov rad na skici sa predračunom dobro napreduje, te mogu očekivati da bude završena (uključujući i novčane predračune) do polovine jula. C. je nestrpljiv, no ništa se ne može postići žurbom.

a)Vrata se otvaraju – on zna da u takvim prilikama ljudi osećaju zadovoljstvo, običaji zahtevaju ushićenje. Na kraju krajeva J. I. ima za to primamljive razloge.

Trideset tri dana je uporno ćutao, te je Štajnbreher morao da popusti, a I. H. je mogao da bude miran. Međutim, i budali bi bilo jasno da to što on oseća nije nikakvo zadovoljstvo. Pre paradoksalna ravnodušnost posle dugotrajne bolesti.

b)Čas fizičke ispovesti – zanimljivo je da će on sa Štajnbreherom kasnije sarađivati, ali „nepoznati su putevi Gospodnji“.

c)Ogledalo u ogledalu – hapšenje.

d)II čas fizičkih ispovesti – J. I. je još uvek isuviše tvrd za onoga ko je navikao da tuca kamen. Štajnbreher je stari poznanik iz „Ostrvljana“. Takođe i Teobald Rotvajn Leder sa licem prepodobne Ursulinke.

e)DANI IZMEĐU – zadržati strog red obzirom da su dani te sedmodnevice u stvari dani pupljenja, možda jedini razlog za roman o konfidentu J. I.

f)Poslednja večera – udovoljenje mitosu. Odluka je stvar pupljenja, a ne čoveka. „Jedan od vas će me izdati“. To nikako nije trebalo da kaže! J. I. iz perspektive neobične udaljenosti, saada nakon dve godine, uviđa da je to bila njegova pogreška. Ali Vođa je i postojao samo zato da bude obešen.

g)Izdaja – ona se čak i ne vidi, ali imperativno sledi, te baca pomalo mističnu svetlost na odluku J. I. da poseti trg na kome je Mesija obešen. (i. deo Ovde)

Dnevnik B. Pekić g. deo

IZ NEOBJAVLJENIH DNEVNIKA BORISLAVA PEKIĆA, 1955; izbor Ljiljane Pekić.

2. april 1955. godine (varijacija)

Opkoljavaju me stvari koje ponekad ne shvatam. Čak i u vlastitoj sobi, u paučini sivih ili žutih odraza koji liče na sanjive muve, doznajem da sam uljez i oprezno sedam na rub postelje.

Predmeti me neprijateljski i podozrivo motre, bakrorez Alpa smera da mi padne na glavu, (te ostavljam postelju i zauzimam mesto kraj vrata) tepih mi se bešumno baca u noge i ugao sekretera zariva u stegno.



Knjige u šarenim kartonskim povezima, sto koji kao nilski lokvanj strši iz poda i najzad JA, „deran plave kose sa lulom u ruci“.

(Svakako sam mu neugodan, jer ma kako se postavio, ne uspevam da uhvatim njegov osmejak – jedan vazdušast i nervozan pokret donje vilice – znak opreznog čuđenja zbog te bradate individue koja kao da polaže neko pravo na dečaka, sumnjivo uostalom svakome ko ima oči.

Ne, odbija dečak, ja nisam to što se jako dugačko, i nepristojno dlakavo kreće po sobi. Bilo bi krajnje drsko i neumesno sporiti nezavisnost mog izgleda od ove krapinske pojave!)

Čovek biva jednostavno unet u sobu, u kojoj su stvari već uzele prevlast i zavele nepojaman i okrutan režim materije.

Racionalan teror kocki, kupa i konusa! Dolazim do uberenja da je između nas sporazum nemoguć. Život nije u stanju da sledi mrtvilo u njegovoj mehaničkoj požudi da traje ma gde i u ma kakvom stanju. On se nadima kao događaj privezan za trenutak.

Trenutak ode, a događaj ostane da kao balon lebdi u vazduhu – kasnije čovek čini napore da ga ponovo sputa za neki nov trenutak!

U tome je sva izlišnost memorije, koja pravi u našem duhu malo, kamerno pozorište.

Smestite jednu vegetativnu plazmu u oblast čija je veličina matematički proračunata i nerastegljiva, nadahnete je elanom – koji nije ništa drugo nego moć ekspanzije – dobićete ishod suprotan od onog koga ste očekivali, jer će se plazma umesto da širi svoje pseudopode, skupljati kao Šagrinska koža.

Sedeći na klavirskoj stolici (klavir je davno pretvoren u mene, u moju gospođu majku i u mog gospodina oca, potvrđujući i ovom prilikom ideju inkarnacije – iako baš ne osećam da mi je želudac postao od tada naročito muzikalan, što se može protumačiti nezgodom da mi je pao u deo muzički neutralan deo pijanina, na primer postolje ili stalak za note.)

Ja se pitam: šta preduzeti protiv nameštaja? Da ga isečem na komadiće i bacim u peć? Da mu se pokorim ili da smišljam bekstvo? U poslednjem slučaju treba rešiti kuda? Među nove stvari! Ali takvih koje su zbilja nove i nema.

Svuda gde god se obratim sto je, i knjiga i postelja, svuda je okačena po neka zvezda – tako da nebo liči na ruskog generala – svuda strelice koje pokazuju smer, upozorenje, zabrane, pretnje, molbe, propise, naloge, obaveštenja i cene. (K tome isečeni limunovi u klozetskoj šolji.)

A na zidovima vise praoci u tvrdim, nalašćenim kragnama i onduliranim brkovima. Najsmešnije je to da barem predamnom nemaju razloga da se prave nevini. Kao da ja ne znam kakvi su bili lupeži. Tvrdim licima koja obećavaju strogost ali i pravičnost, objavljuju oni svoju spremnast da postanu domaći Lari.

I da budu predavani kao sifilis deci sa kolena na koleno. Te slike rasklimatanih ulanerskih ritmajstora i tetica sa pletivom u krilu i pacovskim očima, koje zveraju unaokolo da me uhvate u krivnji!

Čovek dobija želju da bude strašno nepristojan pred njima. Osobito mrzim jednu sa uzdihnutom punđom i belom čipkom oko vrata. Oh, ne ona ne spada u „Damu sa krznom“ u kojoj čovek štiti svoju ljudsku prošlost.

Ona je umrla davno te se pitam šta još uvek traži među nama. Čudna je i mazohistička potreba života da se okružuje kamarilama mrtvaca. Kao da bez saznanja da postoje i oni koji nisu živi, oni koji to jesu, ne bi potpuno mogli uživati u tom osećanju. (h deo Ovde)

O Bogu

O Bogu iz raznih dela Borislava Pekića; priredila Ljiljana Pekić

Meni je potreban Bog kao zapušač za bocu. Bez Boga moj sistem nema smisla. Ali Bog je jedini predmet sveta koga čovek može stvoriti. Samo Bog može jedan svet učiniti sferičnim. Svet kao lopta. Samo Bog koji se tek stvara može biti oslobođen jeretičke obrade. Takav Bog ne deluje kao normativ, nego kao ukupan cilj sveta i njegove istorije. namesto društveno praktičnog Boga dolazi objektivno praktičan.

On je iznad svake hereze, jer nije gotov. Jeste kao racionalna budućnost, nije kao uređivačka prošlost, a njegovo prisustvo je samo nerazvijena mogućnost. Kakav je to Bog za čije je održanje potrebna legija mislioca i čitav jedan odbranbeni mehanizam (Crkva)? Mom Bogu ne treba ništa osim sveta. Ne prethodi Bog svetu, nego svet Bogu. Da bi zapušač imao smisla, potrebna je boca za njega. Zapušač se pravi po meri grlića. Ali šta je boca bez zapušača?
*****
Bog nije predmet vere, još manje obreda, najmanje straha; Bog nije objekt naše emotivnosti ni nekog intuitivnog poimanja nego čistog umstvovanja, i što je važnije našeg postojanja. Bog nije izvor, nego ishod naše akcije. Bog nije u početku, nego na kraju.

Ne stvara Bog nas, nego mi Boga. Ne sadrži nas Bog, nego mi Boga. Ne zavisimo mi od Boga, nego Bog od nas. Položaj čoveka nije položaj setnog iščekivanja; ako znamo da nikad pre ovog trenutka nismo bili, i da posle njega nikad nećemo biti, svaki trenutak postaje dostojan kulta.
*****
Stavimo Boga ispred sebe da nas dočeka – tada ćemo se truditi da mu se približimo. Iza nas – kako su ga postavili hrišćani, on nas jedino tera u bekstvo.
*****
Nije problem u tome kako da poreknemo Boga, nego u tome kako da ga ne poreknemo.
*****
Ako postoji težnja za Bogom, treba je pronaći. Ako ne postoji, treba je izmisliti.
*****
Ako je sve, Bog ne može biti samo muškarac nego i žena.
*****
Bog ne može biti pametniji od naroda koga je uzeo u zaštitu, i inteligencija takvog naroda samo ponavlja promućurnost božju u onom stepenu u kome je ima on sam. Narodi imaju onakve bogove kakve zaslužuju, a bogovi biraju one narode koji najviše odgovaraju njihovoj sopstvenoj prirodi.
*****
U svakom ma i najsitnijem kamenu, biljci i stvoru živi naš Bog.
*****
Boga nema. Nema i svi su izgledi da ga neće ni biti. Bogu se ne žuri, njega ništa ne boli. Bog nas je u presudnom trenutku napustio.
*****
Neka Svevišnji pomogne i onome koga progone, i onome koji goni.
*****
I Bog ima svoj pakao, pa zar je to njegova ljubav prema ljudima!
*****
Čovek se oseća bespomoćan i napušten, bez priziva osuđen da bude anihiliran i da nikakvog traga ne ostavi u strahu od konačne kazne, od pakla koji je neizbežan, jer se zakoni Crkve nisu poštovali. Ima li, dakle, ikakvog spasa? Najpre treba priznati sve grehe i poniziti se do najbednijeg crva, prema kome je i najveći nitkov genije vrline, pa onda čekati.

I šta uopšte čovek treba da učini da bi se spasao? Ništa. Savršeno ništa. Ništa što bi on učinio ne spasava. Bog ne spasava prema delima već prema svojoj volji, koja je nedokučiva. Spasu se čovek može nadati, ali ga ne može zaslužiti.
*****
(str. 393) Evangelistička crkva ne smatra dovoljnim da vernik slavi Boga koji ga spasava, nego i kad ga na večne muke baca. Onda pogotovu! Pogotovu je onda Njegovo Ime moralo biti hvaljeno.
*****
Ni Bog nije sve prvog dana napravio. Trebalo mu šest dana samo da se seti.
*****
Bog može sve, pa ako je svemoćan, šta ga preči da bude gluv. Šta više, on i mora biti gluv. Jer su u njemu sadržane sve suprotnosti koje su medju nama razdeljene, pa su jedni jaka uha a drugi gluvi. Da bi uistini bio Bog, mora on biti jednovremeno i okat i ćorav, i gluv i oštrouh, nem i zlatoust, pokretljiv i uzet. A mislim da isto tako mora i postojati i ne postojati, i da su to principi na kojima počiva njegova svemoćna i sveobuhvatna božanska priroda... Ako je sve, Bog ne može biti samo muškarac, već i žena.
*****
Bog je jedinj imućan. Svi smo mi manje više sirotinja. U odnos što se moži imati, niko ništo nema. Izmedj ograničeno bogatstvo i prosjački štap – korak je.
*****
Bog je, kažu, stvorio čoveka u jednom danu. Sasvim traljav rad, uostalom, kojeg sada mi moramo popravljati.
*****
Onaj koji je privatnu svojinu utemeljio, Bog je, nije sotona. Bog je prvi među svima nama sopstvenjacima, mimo svega drveća, uzo jedno i na njega obesio tablu: Privatan posed, pristuplenije zabranjeno. Kao i što mi govorimo kad nam ko nepozvan na imanje prodre, Bog je jednostavno zagrmeo: koj se primakne – pucam!
*****
Bog neće pomoći ako sam čovek ne zasuče rukave.
*****
Koliko u našoj dvojnosti ima božje kazne i stvarne nesreće, a koliko božje povlastice i jedne, ne svakad baš jasne sreće, saznaće se tek na kraju porodične Argonautike, i to će, mislim, dano biti poslednjem Simeonu, ma ko to bio. S njim će genos saznati za čime je on to kroz stotine godina gurbetovanja, paćenja, straha, briga, truda i neizvesnosti zaista žudeo, i da li je to što je stečeno i postignuto bilo vredno tolikog žrtvovanja.

Do tog časa je sve mutno. Do tada se ništa kategorično ne može znati. Pre toga svi radimo napamet. Radimo kao što dobar, pošten čovek radi za paradisos, verujući u njega, ali ne znajući da li ga igde zaista ima.
*****
U politici ni savez sa đavolom nije rđav ako obećava da vodi Bogu. Put u raj nužno kroz pakao ide.
*****
Bog ne može postojati samo zato što je potreban. Potreba je ljudska kategorija i jedna vrsta trodimenzionalnog zaključivanja, onog euklidovskog.
*****
Hristos kao veliki čovek bez Boga je samo tvorac jedne moralističke ideologije.
*****
Činjenica da izvesne hipoteze mogu izvesno vreme fukcionisati kao istine, ništa ne dokazuje. Ako je na kraju jednačine rezultat, u koji se zapravo jedino može verovati, ali koji se ne može dokazati, onda ni međuprocesi jednačine ne mogu biti – istiniti. Slika na kraju naučne jednačine – neizbežna je. Bog je ovde – nužan.
*****
Traženje Boga je drugim rečima izraženo traženje smisla. Nevolja je u tome što oni koji su Boga našli u njemu su našli samo smisao sveta, ali ne i svoj u svetu. Oni koji su taj smisao shvatili kao širenje vere, zamenili su svoj sa opštim i izgubili ga. Jer pojedinačni smisao ne može ni izražavati ni definisati opšti, on u njemu može samo sudelovati svojom različitošću.
*****
Najbolje što se za svet može reći jeste da ga je Bog stvorio s nekom namerom, ali to je istina i za pakao. Budući međutim da o raju ništa ne znamo, mi se u ovom paklu povremeno prilično dobro snalazimo, pogotovo ako smo smo u njemu đavoli.
*****
Vera u Hrista ne zasniva se na zasniva se na istorijskim faktima o njemu, nego na našoj žudnji za Bogom.
*****
Postoji večna potraga Vrste za Snom i Spasenjem, za Bogom.
*****
Ljudima je dovoljna vera u Boga, a sam Bog je nepotreban.
*****
Ideja o Boga je pokušaj da se dopre do plauzibilne priče o Genezi.
*****
Ljudi sa kojima je Bog nisu uračunljivi.
*****
Sve je od Boga, ali Bog u trudu.
*****
Tamo gde je magija prirodan način života zajednice, kod takozvanih divljaka, nezamislivo bi bilo da nekoga obese zato što se njome bavio. Bio bi to atak na sam – život. Civilizacija je uvođenjem u igru jednog Boga, kome je odnekud i razum trebalo da služi, sve to izmenila. Jer, gde god si imao suviše Boga, imao si i Đavola. A gde god si Đavola imao, morao si mu se suprotstaviti. Tako su zahtevali i Bog i razum.
*****
Hrišćanski sveštenici gubili su veru kad bi se razočarali u Boga i njegove moći, kada bi videli kako pati bespomoćno dete, kako pravda ne pobeđuje na svetu, kako se u borbi protiv zla ne dobija Božja pomoć.

O Beogradu

Neke misli o Beogradu iz raznih dela Borislava Pekića; izbor Ljiljane Pekić

Beograd uopšte nije lep grad. Kako može biti lep taj neobuzdani, nesmišljeni dar-mar ulica, uzbrdica, nizbrdica, kuća bez stila, bez duše, bez istorije? Istorijska lepota Beograda je bajka za decu i provincijalce. Ta istorija je rušena i konačno pokopana pod udruženim dejstvom osvajača i levantinske nebrige, a nešto malo od te takozvane patine, i to u bednim fragmentima, može se videti još samo u muzeju!
*****
Ako čovek privremeno, za ovaj trenutak, zanemari osnovni zadatak koji ima u Beogradu, a to je sačuvati goli život na pešačkim prelazima i trotoarima, preostaje mu onaj teži: da se sačuva od ispovesti poznatih i nepoznatih ljudi.

Prvi ozbiljan kulturni uticaj na beogradsko područje, a preko njega i duboko u Panoniju i Transilvaniju, izvršen je moravsko-vardarskim saobraćajnicama iz ranog neolita zapadne Grčke, istočno-egejske oblasti i Anadola. I od toga doba, taj je istočni, orijentalni pravac sve do dana današnjeg ostao jedini stvaran izvor živodavnih sokova, u kojima se fermentirao i duh i temperamenat svih naroda ovog poluostrva ...
*****
Čak je i prvi beogradski istorijski događaj grčkog porekla. Prema Apoloniju Rođaninu, u VII gvozdenom veku, skitsko tračansko pleme Singa, verovatnih cincarskih praotaca, koje je dalo ime Beogradu, ukazuje, pod kamenim bregom Kaulijakom, današnjim Kalemegdanom, gostoprimstvo slavnim Argonautima, koji se, posle krađe Zlatnog runa, da bi zavarali kolhiđansku flotu, vraćaju u domovinu jednom neverovatnom maršrutom, preko Crnog mora, Istrosa ili Dunava, pa onda, sa Argom na ramenima, kopnom do Jadrana. I ako beogradski trgovac, koji nedeljom šeta familiju duž kalemegdanskih bedema, ne vidi na obali reke Jazonove vatre, to je onda katastrofalno odsustvo istoričnog duha, što će ga jednom skupo koštati.
*****
U istoriji kad god se kroz taj Beograd prolazilo, uvek je u drugim rukama bio. Srpskim, ugarskim, austrijskim, turskim ... A između, izgleda, ničiji. I uvek, kao da je to bio neki drugi grad, a ne onaj o kome se od pretka slušalo. Grad s drugim crkvama, kućama, ljudima i običajima. Pre polaska su ti govorili o stotine crkava, a nisi našao nijednu, sve su bile džamije. Pre puta su te pripremali na nebrojene džamije, a zatekao si pola tuceta rabatnih minatera. Najzad, vele, nije više bilo ni crkava ni džamija. Ni ljudi. Samo crnih pasa (...) Jer Beograd menja Zakon kao nebo boju. Kao vatra - plamen. I kad god se stari Zakon promeni, onaj novi hametice poništi sve što su građani, trgovci i zanatlije, između dve propasti, posatvarali. U takvom gradu, deco moja, nema nasleđivanja. Što za života svoga zagrabiš, to ti je. Samo tebi. Deca sve iz početka moraju. Svaki Simeon od pare blago da tiče.
*****
Celokupna četiristogodišnja vojnička istorija rimskog Beograda vezana je za Vespazijanovu IV legiju Flavija, sa zodijačkim lavom kao simbolom, što nas je trajno zarazilo zabludom da smo rođeni ratnici, a sva privredna istorija za grčku trgovačku legiju, sa kantarom kao simbolom, koja je, pored glavnih zanatskih grana, zidarstva, kamenarstva i grnčarstva, držala u svojim rukama ceo trgovački tranzit, koji je, kroz Singidunum, od Akvilije, preko Emone, Sirmijuma, Viminacijuma, Naisusa, do Bizantijuma, spajao Evropu i Zapad sa Azijom i Istokom, što nas je, opet, ostavilo u trajnoj zabludi da smo sjajni graditelji i nenadmašni trgovci. Ove su dve zablude trajno unakazile srpsku istoriju. Za tih četiri stotine rimskih godina samo su dva događaja ostavila izvesne posledice na buduće Srbe. Karakalinim ediktom, 212. godine, Singidunum, od samoupravne municipije postaje kolonija s punim građanskim pravima, čiju širinu nismo ni do danas uspeli da dostignemo, a 363. njegovo čedo Jovijan postaje rimski car. Činjenica da je nesrećnik vladao manje od jedne godine, ali da mu je i to bilo dovoljno da ceo Rim obrne na glavu i pagansku versku politiku Julijana Apostate zameni hrišćanskom, svedoči da je iz naših krajeva.
*****
U toku tri veka o razaranju Beograda solidarno su se starali Bugari, Vizantinci i Ugri. Uglavnom, Istok. Ali ni Zapad nije hteo da izostane. On nas je usrećio krstašima, najorganizovanijim pljačkaškim bandama u evropskoj istoriji. Kakva je to sorta ljudi bila vidi se po tome što ih je, 1096, preko Beograda vodio neki Valter koga su zvali Valter Bez Imanja. Pretpostavljam da je po povratku promenio nadimak …
*****
Za dvadeset tri godine svoje vladavine Beogradom učinio je Despot Stefan Lazarević za ovaj grad dve na prvi pogled skladne i dopunjujuće, ali u osnovi vrlo protivrečne stvari. On je istovremeno beneficijama i povlasticama privlačio u varoš trgovce i zanatlije i podizao utvrđenja da ih zaštiti. Krajnje posledice toga bile su da je snažno utvrđenje, umesto da plaši, svakog osvajača na napad obavezivalo. Na kraju, utvrđenje je ostalo, ali su se trgovci razbežali …
*****
Ono što je Despot Stefan učinio kada je 1427. Ugrima vratio Beograd liči na postupak trgovca koji bi četvrt veka punio magaze, a onda ih jednostavno predao konkurenciji. Ali, ako je time hteo da obezbedi Đurđu Vukoviću priznanje prava na srpski presto, poređenje bi bilo povoljnije. Onda bi on ličio na trgovca koji se lišava jedne magaze da bi sačuvao ostale.
*****
Da je 1521. u okolinu Carigrada umesto Beograda preseljen Jerusalim, danas bi to bio jevrejski grad, a od Beograda nije ostalo ništa sem imena jedne šume.
*****
Nema grada na svetu oko koga su se jagmili toliki narodi, pod čijim su se bedemima vodile tolike bitke, koji je toliko puta menjao vlasnika i pedeset puta uništavan da bi se svih pedeset puta ponovo iz istorijskog groba podigao – kao što je naš Beograd. Pa zar ta činjenica što je taj grad srpski ni najmanje o Srbima ne govori?
*****
Prestolnica koja ima tri stotine meana, a još nema ni svoj Osiguravajući zavod ni Narodnu banku, a Berza joj tabla u hodniku i sunđer, od države za „alal“ podaren, ne može biti ničiji Pijemont! Prestolnica od čijih se sudija trojica potpisuju palcem, desetorica se jedino potpisati umeju, trojica su jedva pregazila nižu gimnaziju, a samo je jadan pravnik, ne može biti ničiji Pijemont! Prestolnica u kojoj koliko će ko platiti dažbina zavisi od toga kolika mu četa, gde ti je bezbednije noću proći macedonskim gudurama nego saći na Dunav, ne može biti ničiji Pijemont! Prestolnica čiji se Ministar vnutrenih dela dopisuje s vladinim neprijateljima, a Knjaz joj od svega naroda najvećma voli konje i mule, ne može biti ničiji Pijemont!
*****
Sve do prvog srpskog ustanka i ulaska Karađorđa u Beograd, godine 1806, njegova istorija za punih sto godina, osim čume, požara i nabijanja na kolac, ne beleži ništa što bi normalan čovek trebalo da zna.
*****
Beograd vas prosto zarobi, da i ne osetite kad i kako vas u kustodiju svojih čari stavi. (S tim što ta „kustodija“ nije nikakav metafizičan zatvor, nego duševna i fizička apsa!)
*****
Ono što je najneobičnije u istoriji Beograda kao grada jeste da ona praktično prestaje tamo gde počinje stvarna istorija moderne Srbije. Čovek je mogao govoriti o rimskom Singidunumu, a da ne govori o Rimu, o vizantijskom Singidonu, a da ne spomene Konstantinopolis, austrijanskom Alba Graeca, a da zanemari Beč, turskom Beogradu, a da ne uzima u obzir Stambol. Ma koliko se sudbina grada definisala u Rimu, Carigradu i Beču, grad je postojao sam za sebe. Ma čiji bio i ma ko ga naseljavao. A šta je on danas? Puki geografsko-statistički pojam koji je izgubio svoju istorijsku dušu! …
*****
Ono što nepobitno legalizuje Beograd kao neotuđivi deo Evrope je činjenica da smo u glacijalnoj eri imali mamute koji ni u čemu nisu ustupali ni pariskim ni londonskim. Kasnije smo, sticajem okolnosti, o čijoj se prirodi još nismo dogovorili, nešto malo zaostali.
*****
Žalimo što Beograd nije pomorska luka. Da smo, Bog da nas vidi, ostali u Donjem pliocenu, u kome smo boravili pre osam miliona godina, imali bismo na Terazijama Paratetis i bili bismo luka. Za vodozemce, doduše, ali – luka.
*****
Ja nisam rođen u Beogradu, pa on za mene nema čar groba u kome je pokopana moja mladost. Ali taj grob nije ni u gradu u kome sam rođen. Pepeo te mladosti razvejan je od Panonije do Adrijatika, da se po starim, dobrim običajima vrati praroditeljskim elementima. Beograd nije moj grad, ali to nije ni jedan drugi. Pa ipak ga volim, volim privrženušću – stranca. Možda sam zato, pre nego drugi, pozvan da o njemu pišem.
*****
U romejskom Beogradu formiraće se pandokeon, budući turski han, buduća srpska kafana, koja će sve do naših dana ostati naš jedini istinski nacionalni Aeropag.
*****
Iako po nacionalnoj tradiciji ratnici, mi smo jedini posednici Beograda, koji smo ga, osm 1806. dobijali na poklon umesto na snagu. Sve do predaje grada, na jastučetu od svile, godine 1867, mi smo Beograd držali samo dva puta: s Dragutinom od 1284. do 1319, i sa Stefanom Lazarevićem, od 1404. do 1427. I oba ga puta nismo dobili na mač nego kao feudalni dar ugarskih kraljeva. Od doseljavanja na Balkan do Predaje gradova 1867, Beograd je u srpskim rukama bio ukupno – pedeset osam godina.
*****
Oktobra 1690. osvajaju Beograd Turci, a pale Austrijanci. Srbi u međuvremenu jedu jedni druge u onome što na platnima naših romantičara gledamo kao Veliku Seobu Srbalja.

O Balkanu

O Balkanu iz raznih dela Borislava Pekića; priredila Ljiljana Pekić

Izmešaj vojsku i policiju, kaši dodaj nešto malo privrede i ubeđenja o slavnoj prošlosti, koja se može ponoviti – dobićeš bilo koju balkansku državu.
*****
Na Balkanu su i medvedi blagorodniji od ljudi.
*****
Balkan je dao tri velike civilizacije – jelinsku, romejsku i tursku – dok su ostali delovi globusa jedva po jednu dosad namakli.



*****
Kod nas na Balkanu se čedna ignorancija, pastirsko neznanje, udruženo s izgledom majmuna i prigradskom zapuštenošću, još uvek smatraju prvim uslovom da se neko proglasi genijem.

Varvarsko stanovište da talenat dugujemo Bogu zamenjeno je u međuvremenu naučnom zabludom da smo za sve svoje sposobnosti dužni srećnoj kombinaciji gena, ali naše ubeđenje da mi lično svemu tome nemamo šta da dodamo nikako da se izmeni …
*****
Na Balkanu, još od zlatnih pelaških vremena poluostrvu čuda, niko ni sa kim ne može večno u miru i prijateljstvu živeti.
*****
Iz toga kako čovek sa Balkana vidi svet, videće se možda i kakvi smo sami.

U drugima, kao u ogledalu, videćemo sebe; u njihovim vrlinama, svoje mane; u njihovim mogućnostima, svoja ograničenja; u njihovim sposobnostima, svoje nemoći.

A nadajmo se, premda nada nije velika, u njihovim Manama, ograničenjima i nemoćima, izvesnu šansu za samopoštovanje.
*****
Postoji običaj da se od Balkana oduvek traži više logike nego od drugih drugih evropskih zona, očekuje manje, a dobija, s blagodarnošću, ono što im se da.

Dnevnik B. Pekić f. deo

IZ NEOBJAVLJENIH DNEVNIKA BORISLAVA PEKIĆA, 1955; izbor Ljiljane Pekić.

2. april 1955. godine varijacija (nastavak)

On ne shvata pa se prema tome i ne opire („7839“), on shvata pa se upravo stoga i ne opire („Gde golubovi lete“), on bi se opirao kada bi se nešto dogodilo, ali on ne zna tačno šta je to što očekuje pa i ako zna, to nešto nikako ne dolazi („Vetar sa prozora“)

on se opire, jer ne shvata („Rampa“, „Prvi minut života“, „Tamo iza vrata“) on se opire jer shvata („Ja, Pavle čovek i Bog“), najzad on jednostavno živi („Naseobina“).



Esej bi morao instistirati na semenu vegetativnog otpora u kome je svest samo slučajan infiltrat. Infiltrat se gubi postojanim lečenjem, ali ono što je neuništivo ne stoji u duhu nego u mesu.