2. april 1955. godine (varijacija)
Opkoljavaju me stvari koje ponekad ne shvatam. Čak i u vlastitoj sobi, u paučini sivih ili žutih odraza koji liče na sanjive muve, doznajem da sam uljez i oprezno sedam na rub postelje.
Predmeti me neprijateljski i podozrivo motre, bakrorez Alpa smera da mi padne na glavu, (te ostavljam postelju i zauzimam mesto kraj vrata) tepih mi se bešumno baca u noge i ugao sekretera zariva u stegno.
Knjige u šarenim kartonskim povezima, sto koji kao nilski lokvanj strši iz poda i najzad JA, „deran plave kose sa lulom u ruci“.
(Svakako sam mu neugodan, jer ma kako se postavio, ne uspevam da uhvatim njegov osmejak – jedan vazdušast i nervozan pokret donje vilice – znak opreznog čuđenja zbog te bradate individue koja kao da polaže neko pravo na dečaka, sumnjivo uostalom svakome ko ima oči.
Ne, odbija dečak, ja nisam to što se jako dugačko, i nepristojno dlakavo kreće po sobi. Bilo bi krajnje drsko i neumesno sporiti nezavisnost mog izgleda od ove krapinske pojave!)
Čovek biva jednostavno unet u sobu, u kojoj su stvari već uzele prevlast i zavele nepojaman i okrutan režim materije.
Racionalan teror kocki, kupa i konusa! Dolazim do uberenja da je između nas sporazum nemoguć. Život nije u stanju da sledi mrtvilo u njegovoj mehaničkoj požudi da traje ma gde i u ma kakvom stanju. On se nadima kao događaj privezan za trenutak.
Trenutak ode, a događaj ostane da kao balon lebdi u vazduhu – kasnije čovek čini napore da ga ponovo sputa za neki nov trenutak!
U tome je sva izlišnost memorije, koja pravi u našem duhu malo, kamerno pozorište.
Smestite jednu vegetativnu plazmu u oblast čija je veličina matematički proračunata i nerastegljiva, nadahnete je elanom – koji nije ništa drugo nego moć ekspanzije – dobićete ishod suprotan od onog koga ste očekivali, jer će se plazma umesto da širi svoje pseudopode, skupljati kao Šagrinska koža.
Sedeći na klavirskoj stolici (klavir je davno pretvoren u mene, u moju gospođu majku i u mog gospodina oca, potvrđujući i ovom prilikom ideju inkarnacije – iako baš ne osećam da mi je želudac postao od tada naročito muzikalan, što se može protumačiti nezgodom da mi je pao u deo muzički neutralan deo pijanina, na primer postolje ili stalak za note.)
Ja se pitam: šta preduzeti protiv nameštaja? Da ga isečem na komadiće i bacim u peć? Da mu se pokorim ili da smišljam bekstvo? U poslednjem slučaju treba rešiti kuda? Među nove stvari! Ali takvih koje su zbilja nove i nema.
Svuda gde god se obratim sto je, i knjiga i postelja, svuda je okačena po neka zvezda – tako da nebo liči na ruskog generala – svuda strelice koje pokazuju smer, upozorenje, zabrane, pretnje, molbe, propise, naloge, obaveštenja i cene. (K tome isečeni limunovi u klozetskoj šolji.)
A na zidovima vise praoci u tvrdim, nalašćenim kragnama i onduliranim brkovima. Najsmešnije je to da barem predamnom nemaju razloga da se prave nevini. Kao da ja ne znam kakvi su bili lupeži. Tvrdim licima koja obećavaju strogost ali i pravičnost, objavljuju oni svoju spremnast da postanu domaći Lari.
I da budu predavani kao sifilis deci sa kolena na koleno. Te slike rasklimatanih ulanerskih ritmajstora i tetica sa pletivom u krilu i pacovskim očima, koje zveraju unaokolo da me uhvate u krivnji!
Čovek dobija želju da bude strašno nepristojan pred njima. Osobito mrzim jednu sa uzdihnutom punđom i belom čipkom oko vrata. Oh, ne ona ne spada u „Damu sa krznom“ u kojoj čovek štiti svoju ljudsku prošlost.
Ona je umrla davno te se pitam šta još uvek traži među nama. Čudna je i mazohistička potreba života da se okružuje kamarilama mrtvaca. Kao da bez saznanja da postoje i oni koji nisu živi, oni koji to jesu, ne bi potpuno mogli uživati u tom osećanju. (h deo Ovde)
No comments:
Post a Comment